Милана Мајар за "Глас": Скупљала сам крхотине Ђурине душе

С обзиром на то да многи нису познавали његов животни пут (или је то било само дјелимично), а још мање његово богато књижевно стваралаштво, не чуди ме што су суд о њему доносили на основу онога што су видјели у његовој појави када га, којим случајем, сретну на улицама Бањалуке.  Површност у просуђивању ваљда је одраз мањка интересовања за разлоге који су проузроковали то необично понашање Ђуре Дамјановића. Емпатија је свакако неизоставан дио социјалне подршке, и као таква присутна је у сваком од нас, па зашто је спутавамо и гушимо у себи? Не знам колико је њему недостајала баш та искрена емоција коју, претпостављам,  није пронашао у очима људи које је сретао на својој путешествији. Не усуђујем се да размишљам о томе, али сигурна сам да је дубоко у себи уткао сав свој бол, задржавајући га тако само за себе. Да себе заштити. Ма у каквом год стању да је био, увијек је знао да каже коју паметну. И те његове кованице препричавају се и данас, 25 година након његовог одласка. Ето, баш зато је посебан. Нисам уопште пристрасна када кажем да су  ријетки људи који у себи носе ту ванвременску упечатљивост.

Рекла је ово за "Глас Српске" Милана Мајар, режисерка, сценаристкиња и новинарка, објашњавајући зашто је вијест о награди за њен документарни филм "Магла у рукама" на фестивалу у Португалији и најава његове премијере пред домаћом публиком поново  скренула пажњу на главног јунака њеног филма, пјесника, писца, боема и једног од симбола Бањалуке Ђуру Дамјановића. Искусна режисерка иза себе има импресивну филмографију на пољу документарног филма и дугогодишње искуство у журналистици,  али њени мотиви, осим жеље, како она сама каже, да сачува књижевно и људско насљеђе Дамјановића, имају и један емоционални и лични мотив, јер је Ђуро био и њен брат.

- Зашто је временом гурнут у страну? Мислим да ми не можемо одустати од њега,  као што ни он није одустао од нас. То је тај мотив који ми је помогао да само малчице окренем кормило и, ево, Ђуро је поново с нама. Једноставно не може да буде другачије. Не кажем ово зато што је он мој брат, већ зато што такви људи никада не одлазе. Они су присутни својим дјелом и кроз своје дјело живе у нама. Кад имате такав спој, те нити се тешко кидају - рекла је Мајарова.

ГЛАС:  Око покојног Дамјановића блиско се преплићу чињенице и мит, али је тешко разабрати шта је, у ствари, једно, а шта друго, чему је и он сам допринио боемским схватањем живота, али колико је било напорно пронаћи објективан став, "просијати" истину, занемарити личне емоције и пронаћи материјале који су се могли уклопити на прави начин у филм?

МАЈАР: Ах, та објективност! Она нас доводи у активно стање, које се само по себи намеће као суочавање са самим собом, што се показало као добар тест сопственог просуђивања. Преиспитивати себе, у овом случају нисам имала потребу. Водила сам се инстинктом и Ђуриним дјелом. Истина се препозна у перу онога који пише душом. А Ђуро је писао душом.  Пронашла сам људе који су с њиме друговали од најранијег дјетињства до посљедњег даха. То ми је помогло да чујем приче о Ђури из прве руке. У филму говори 18 саговорника. Нимало лак задатак и много времена за преслушавање. Вагала сам сваку ријеч,  уклапала њихова казивања са мени познатим детаљима из његовог живота. Пристрасност и те како може да кошта. Куповала сам његове књиге на интернету, јер их нема у књижарама, читала његове ријечи и бирала оно што најбоље описује његов живот. Ђуро је у свакој причи уткао и детаље из свог живота. Требало их је препознати и провући кроз филмску причу. Личне емоције нисам занемарила, напротив, оне су ме водиле, али не путем пристрасности, већ путем који ми је разоткривао мекоћу Ђурине душе.

Много је теже било доћи до архивске грађе. Мјесецима сам претраживала по разним архивима. Тражила немогуће. Немогуће не постоји све док ми се чини да има још нешто. И било је. Довољно за филм који траје 81 минут и серијал од три епизоде.

ГЛАС: Колико је протекло времена од почетне идеје до финалне верзије филма и ко је све помагао у стварању једног прилично захтјевног пројекта, који комбинује архивске снимке, играну форму и адвекатне саговорнике?

МАЈАР: Негдје на почетку пандемије вируса корона, у том неком предаху од обавеза на послу, почела сам интензивно да размишљам о томе како да урадим филм о Ђури Дамјановићу. Наравно, био је то превише велик залогај. Знала сам да је за реализацију играног филма потребно много више финансијске подршке, коју  није лако обезбиједити. Питање је да ли би ико тада узео на разматрање ту идеју, а камоли подржао. Крајем 2022. створени су услови за реализацију већег пројекта и уз подршку Радио-телевизије Републике Српске почела сам да радим на, мени најтежем, пројекту "Магла у рукама". Зашто најтежи? Требало је, прије свега,  емотивно да се припремим, знајући да морам да откривам и јавности показујем један изузетно тежак период из живота мог брата. Знала сам да ћу муку мучити и са архивском грађом кад је ријеч о видео-записима и зато сам се одлучила да филму дам мало игране форме.  Статисти у филму су људи који су познавали Ђуру и унуци од брата. Својим учешћем  помогли су да отмемо од заборава неке битне моменте из Ђуриног живота. Уз помоћ гуслара Васе Драшковића филм смо обојили нотама нашег традиционалног инструмента. Горан Веселиновић је написао ноте за једну Ђурину пјесму, а његова кћерка Калина  ју је отпјевала. Многе институције из Републике Српске и Републике Србије уступиле су нам дио архивске грађе. Користила сам и фотографије из личног архива Ђурине породице и пријатеља, тако да филму ништа не мањка. 

ГЛАС: Након што је филм добио награду на фестивалу Аванки у Португалији, који не чини публика упозната са ликом и дјелом главног јунака, јасно је да је филм погодио праву емоцију у својој идеји, али колико је његово стварање Вама лично открило нешто непознато о Дамјановићу?

МАЈАР: На позитиван начин завидим људима који су га заиста познавали. Ја сам била мање среће. Припадам оној генерацији када је у породицама било много дјеце. Разлика у годинама међу дјецом је била велика. Кад сам ја рођена, Ђуро је већ био далеко од родног краја. Док сам радила на филму, ја сам прелазила пут који води до њега, до његове душе. Мислим да се читаоци ријетко  баве душом онога чије књиге читају. Обично се проналазе у судбинама јунака испричане приче. Ја сам у свакој Ђуриној причи проналазила комадиће његове душе. Понекад несташне и разигране, понекад сјетне,  крхке и  повријеђене. Болно је то откривање, али схватила сам и то колико је тешко бити добар писац. 

ГЛАС: Генерално, иза Вас је занимљива каријера у новинарству и свијету документарног филма, овјенчана признањима и наградама те врло специфичним избором тема које сте обрађивали у документарним филмовима. Да ли теме проналазе Вас или имате неке профилисане ауторске критеријуме, који Вам одређују избор мотива по којима снимате филмове?

МАЈАР: Теме сам проналазила ја, али нећу погријешити ако кажем да су и теме проналазиле мене. Да не говорим арапски језик и да нисам радила у Редакцији спољнополитичког програма,  не би било могуће урадити три филма чији протагонисти су људи с Блиског истока. Мени је арапски први страни језик и заиста је изазов радити са људима који долазе из тог говорног подручја. Тражила сам актуелне теме, интересантне и за публику на фестивалима ван граница нашег континента. Кад је тема "Сирија" истрошена, почела сам да се бавим нашим људима. Углавном, блиске су ми теме које се односе на људске судбине обичних, малих људи, који су по нечему изузетни. И свака прича је пронашла свој пут до публике.  Надам се са ће и "Магла у рукама" наћи своју публику. 

ГЛАС: Дуго сте у новинарском послу у различитим редакцијама, прошли сте једну врсту практичне "занатске" режисерске школе у времену у којем се пракса прилично занемарује. Колико је то занатско искуство обликовало Ваш рад у документарној форми?

МАЈАР:  Новинарско искуство је мој камен темељац за рад у документарној форми. Захваљујући дугогодишњем раду у новинарству стекла сам способност да прикажем суштину људских прича, односно да кроз дубљи увид и емпатију ухватим сложеност живота. Помогло ми је да развијем осјећај за динамику приче и одговарајући ритам, да препознам оно што је најважније и најзанимљивије у огромној количини информација. 

Сјајан примјер како се новинарство користи у филму је филм "Шоа" француског редитеља  Клода Ланцмана. Док је радио на "Шои",  примијенио је новинарску дисциплину и упорност. И те како је разумио да документарни филм захтијева дубље копање, а не само пуко преношење информација. Испричао је причу која није само историјски преглед догађаја, већ дубоко људски поглед на холокауст.

ГЛАС: Напредак технологије омогућио је једну врсту експанзије документарног филма у посљедње двије деценије, од којих су неки постали узбудљива остварења, која често надрастају границе жанра поставши прави медијски феномени. Како Вам се данас чини ова форма филмске умјетности?

МАЈАР: Оно што видимо у посљедње двије деценије јесте појава хибридних форми, гдје се документарни филм комбинује са елементима играних, анимираних и експерименталних филмова. Овај приступ омогућава редитељима да креирају садржај који је не само информативан већ и изузетно естетски и наративно сложен. Један од најбољих примјера хибридног приступа у документарном филму је филм "Колектив" румунског редитеља Александра Нанауа. Филм прати истраживачко новинарство у Румунији након трагедије у ноћном клубу "Колектив". Редитељ комбинује класичне документарне елементе са играним секвенцама и реконструкцијама. На овај начин успијева да дубље продре у комплексност корупције и њених посљедица, истовремено задржавајући снажан емотивни набој и наративну динамику. Још један изванредан примјер је филм "Валцер са Баширом", израелског редитеља Арија Фолмана, који комбинује документарне елементе са анимацијом. Фолман користи анимацију како би приказао своја сопствена сјећања на учешће у Либанском рату, истражујући трауму и искуство војника на начин који је немогуће постићи традиционалним документарним средствима. Филм не само да превазилази жанровске границе већ успијева да трансформише лично искуство у универзалну причу о ратној трауми.

ГЛАС: Филмове сте представљали широм свијету и пред публиком различитих култура. Судећи по реакцијама на њих, језик Ваших остварења је универзалан, али колико је у документарној форми тешко помирити тај локални тематским мотив са глобалним разумијевањем, рецепт успјешности свакако не постоји унапријед записан?

МАЈАР: Као што сам већ рекла, изворни језик моја прва три филма је арапски. У једном има руског дијалога, сниман је дјелимично у Кијеву. За наше говорно подручје, то је мало несвакидашње, али публика је гледала те филмове на многим међународним фестивалима. Људи су плакали током пројекције. Значи, језик саговорника у филму не би требало да ствара баријеру. Напротив, он треба да нас повезује кроз људске судбине. Документарни филм има емоцију, он дише кроз људске судбине малих-великих људи. Они нам дају мотивацију и дијеле са нама снажну поруку. Није битно на ком континенту живимо и који језик причамо. Битно је оно што видимо на екрану. Добро укомпонована прича. Треба избјегавати стереотипе. Ја волим да уносим новине, не држим се устаљених правила. Волим креативност у филму. Ауторски филм то добро подноси. Рецепт успјешности не постоји, тачно. Није успјех добијена награда. Успјех је оно што видите на лицу публике. Зашто су моји филмови били радо гледани на фестивалима широм свијета? Ваљда зато што су мамили и сузе и смијех...

ГЛАС: Из Вашег искуства, колико је уз све поменуте технолошке предности код нас данас тешко снимити документарни филм у смислу логистике, финансија и подршке у пробоју на шире тржиште?

МАЈАР: Иако је савремена технологија омогућила лакши приступ снимању и монтажи,  ипак се суочавамо са бројним изазовима који могу ограничити креативну слободу и утицати на крајњи квалитет филма. Највећи изазов је недостатак финансијских средстава. Осим тога, пробој на шире тржиште захтијева не само квалитетан филм већ и добру дистрибуцију, маркетинг и пројекције на фестивалима. Ово је још једна област гдје често недостаје подршка, било кроз институционалну помоћ или финансијске ресурсе. Без адекватне промоције чак и најбољи документарни филмови могу остати непримијећени ван локалних граница.

ГЛАС: Када би се коцкице (и буџет, наравно) поклопиле, шта бисте или кога бисте вољели да Вам буде тема неког сљедећег или играног филма?

МАЈАР: Ђуро Дамјановић у играној форми, дефинитивно.

Планови

ГЛАС: Филм је завршен, ускоро слиједи премијера пред домаћом публиком, какви су даљи планови у вези с њим и материјалом који сте снимили током рада на "Магли"?

МАЈАР: Прије приказивања на РТРС-у  филм "Магла у рукама" ће бити премијерно приказан у Београду и у Источном Сарајеву. Вољела бих да филм буде приказан у амфитеатру манастира Гомионица пошто је Ђури ту уручена Кочићева награда 1996. године.  Има још сјајних мјеста у нашем граду гдје би се могло организовати још неколико пројекција. Осим тога, филм ће бити приказан и на фестивалима. Преведен је на енглески, руски, њемачки и италијански језик. Помагали су ми пријатељи из Русије, Италије и Њемачке. Људи које сам сплетом околности упознала. Знали су да је Ђуро мој брат и радо су постали дио тима. Прикупљени материјал чувам. Можда се још нека идеја роди и разради. Ђуро и ја смо дјеца маја. Према истраживању, снажни и дубоко емотивни људи рођени у мају имају урођено шесто чуло које им помаже да се крећу кроз живот. Можда су нам зато и душе толико блиске. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.