Милан Димић за "Глас": Од дјеце не стварамо глумце, већ добре људе

Рекао је ово за "Глас Српске" Милан Димић, глумац, објашњавајући зашто се након играња на сцени упустио у воде педагошког рада, прије свега кроз школу глуме "Биг Бен" из Источног Сарајева, чији је оснивач и један од ментора. Талентовани умјетник истиче да га је мотивисала прилика да понуди шансу младим људима и да разбије предрасуде о новим генерацијама, а које их представљају као популацију незаинтересовану за умјетност.

- Ово је већ четврта година како школа "Биг Бен" егзистира и успјешно се развија од почетне идеје. Имамо три групе, имамо једну најмлађу групу, ту су дјеца од седам до девет година, затим средњу групу од девет до 12 година и најстарију групу у којој су тинејџери, средњошколци.  Иза нас је шест премијера, 12 јавних часова, тако да се увијек трудимо да у граду Источном Сарајеву понудимо  богат културни живот и да пружимо прилику младим људима. Да ступе на сцену и да осјете шта је то дикција, шта је то сценски покрет, шта је то припремање за представу, нпр.  које су то психолошке анализе ликова и све оно на неки начин што не могу научити у драмским секцијама.  У току је упис и траје до 1. септембра, а могу да се упишу особе од седам па до 77 година. Важна занимљивост јесте да ћемо ове године први пут имати нову групу, чланове који су већ у зрелом животном добу, и то ће бити уједно и најстарија група у нашој школи - рекао је Димић.

ГЛАС: Школа је прилика да радите са младим људима. Колико уопште данас постоји заинтересованост за умјетност код неких нових генерација или је то флоскула која нема утемељење у стварности, већ је потребно стварно радити са њима? 

ДИМИЋ: Заиста сам пресрећан јер радим са васпитаном и културном дјецом, што је права ријеткост у овом вијеку. Наша дјеца су јако паметна, имају изразиту социјалну интелигенцију, хоће да раде и имају огромну жељу за знањем.  Колико год то некад напорно изгледало, пробе, сами моменти пред премијеру, мени је увијек задовољство, и то ме тако опушта, штавише од њих доста тога научим, толико су интелигентни да понекад поставе такво питање да у том тренутку не могу да им одговорим, толико унапријед размишљају и доста тога можемо од њих научити. Наравно, ми смо ту као педагози да их привикавамо на оно што је било прије неких педесетак година, а то је, рецимо, да лијежу са књигом, да се пробуде са књигом, наравно и да се играју и да не мисле ни о чему. Ми желимо да развију психичке и моторичке способности, да напредују из пробе у пробу. 

У суштини, да спријечимо ту трему, несигурност и да их ослободимо страхова, и као што сам малоприје рекао, да ли ће неко постати глумац, то уопште није битно, битно је да се изгради личност и карактер, и  то је оно на чему радимо. 

ГЛАС: Позоришној публици сте најпознатији по својој монодрами "Има нека тајна веза" која прати разноразне фазе из живота нашег познатог пјесника Душка Трифуновића, што је пројекат који сте покренули током студирања и који и данас више него успјешно живи на сцени. 

ДИМИЋ: Тако је, 70 пута сам играо широм Босне и Херцеговине и Србије, затим у  Норвешкој, Словенији, Хрватској, Њемачкој и многим  другим земљама. Душко је инспиративна особа и о њему се увијек може нешто ново научити, причах много са његовим пријатељима и познаницима. Свако играње је откровење нечега новог,  и монодрама ми је много помогла јер сам сам на сцени, морам се ослонити на свој неки унутрашњи хабитус, тако да ми је била захвална у мом глумачком позиву, што се тиче и технике и природе моје, спутавања да у сат времена испричам оно због чега сам дошао, јер нема ту врдања. 

ГЛАС: Колико сте Ви током њеног извођења научили о Душку, а колико Вас је Душко научио неким вриједностима које је проносио кроз своје стихове и цјелокупни рад током пет деценија каријере?

ДИМИЋ: Што се тиче Душка, тај човјек је мало и запостављен, тек послије монодраме људи чују шта је он написао, ко је он био, о чему се ту заправо ради, и да пјесме нису пале с неба, нити су их музичари измислили, него да је управо Душко Трифуновић реалним животним причама испричао путеве његове и доживљаје самих пјесама. 

Гдје год нађем његову књигу на турнеји  или у свом граду, врло радо је купујем, тако што се тога тиче могу признати да сам  свезнајући, волим да истражујем његов живот. Он је прије свега био добар човјек, то ми помаже, његово мишљење о нематеријалном, његово виђење свијета. Након рата, када се преселио у Нови Сад, није осјећао љутњу ни на кога, наставио је да ради оно што је најбоље знао... Опет понављам, тај материјални сектор, тиме се носио, а тим се носим и ја, да има нешто прече од новца. То је вјероватно душа, памет, другарство, пријатељство, то можда звучи као флоскуле, али стварно, тако је, то се научи прије или касније ако сте нормална особа.

ГЛАС: Сама поставка представе врло је занимљива, у питању је монодрама, али која укључује глуму, поезију и музику. Колико је то било изазовно уклопити у цјелину на сцени?

ДИМИЋ: Да, глума, поезија, чак имамо и неких напјева у монодрами. Није било лако спојити његову вансеријску поезију са његовим колоквијалним говором.  Кад прочитамо ту добро написану поезију, видимо у суштини да је она реалан живот,  и онда се све то концима сашије и уклопи, при томе музика даје доста шлага као, на примјер, извођачи: Вајта, "Бијело дугме", Арсен Дедић, "Индекси", и онда то не може да испадне лоше. Заправо, то буде једна душевна монодрама пошто ја то стално наглашавам кад ме упитају којег је жанра монодрама, је ли комедија или трагедија, а ја им кажем да је то душевна монодрама.

ГЛАС: Монодраму сте први пут извели 2018. године пред бањалучком публиком и од тада па до данас интересовање за њу све више и више расте, како у региону тако и у дијаспори, гдје сте врло радо виђен гост. У чему је "тајна веза" успјеха ове монодраме?

ДИМИЋ: Имао сам доста турнеја и доста играња, и врло сам задовољан кад је у питању посјећеност, што говори један податак да је на једном извођењу било чак више од 4.000 људи, што дјелује заиста нестварно. Наравно, знало је некад да буде по двадесетак људи, али просјечна посјећеност је негдје око 300 људи. Тајна је у томе што је животна монодрама у којој она влада основним емоцијама људским, и да она влада животима малих и великих људи, уз то доза добре музике,  и доста неких прича у којима се народ заиста препознаје, и сигурно присутност носталгије за неким далеким и лијепим временима. 

ГЛАС: У Источном Сарајеву недавно је почело радити Народно позориште, да ли постојање једне такве, кровне установе, мијења ситуацију за театар у том региону?

ДИМИЋ: У НПИС-у  радим на једној новој представи, премијера ће бити 6. септембра, затим друго играње у Новом Саду, у питању су "Дани Републике Српске у Србији" и јако сам захвалан људима који су ме позвали, и морам признати да је задовољство бити на тим новим миришљавим, чистим даскама, под тим новим рефлекторима,  и сигурно да је град заслужио такво позориште,  и вјерујем да ћемо то његовати да тако остане,  и опстане, и ако Бог да кроз вијекове. То је сигурно нешто што ће бити покретач за културна дешавања у граду, и са сигурношћу могу рећи да има публике и да ће је бити тек кад се ми овдје захуктамо,  и кад продукција самог театра крене у правом смислу те ријечи.

ГЛАС: Незахвално је правити планове у умјетности, али куда бисте вољели да Вас одведе Ваш умјетнички пут? 

ДИМИЋ: Што се тиче мог глумачког позива за ову годину, јако сам задовољан, било је посла, радило се, путовало се, спојило се угодно и корисно. Можда бих више волио да се опробам на филму и у ТВ серијама, волио бих да сам више на филмском платну. Досад сам радио пар значајних пројеката као што су: "Авокадо" , "Луд, збуњен, нормалан", "Ургентни центар" итд. Мислим да ћу у наредном периоду радити на томе да тога буде више. 

ГЛАС: За крај, какву поруку бисте послали младим људима који желе да се баве глумом?

ДИМИЋ: Порука свим младима јесте да вјерују у себе, јер ако то истински желе, сигурно је да ће се све баријере срушити пред њима. Морају да вјерују у себе, наравно, да раде на себи, зато радите, вјерујте у себе, и све ће то наградити Бог!

ПЛАНОВИ

ГЛАС: Монодрама "Има нека тајна веза" и  школа "Биг Бен" су постали препознатљива обиљежја Ваше каријере, али какво је данас стање у позоришту, и генерално у глуми, из искуства и угла младих глумаца?  

ДИМИЋ: Поред школе глуме и монодраме, имам један пројекат који траје већ пет година, у питању је дјечија представа "Кловновске згоде и незгоде". Текст, сценски покрет и режију потписујем ја. Играмо је широм БиХ, Србије као и у иностранству, недавно смо били у Њемачкој и Швајцарској. Ускоро баш планирамо нову турнеју у иностранству, а сад очекујемо премијеру 29. августа у Културном центру Пале. Представа траје 50 минута и интерактивна је, са доста плеса и доста музике.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.