Миладин Митровић, старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци: Данашњи свијет личи на безумног богаташа

Христова побједа над смрћу није само духовна, већ и физичка стварност. Господ Исус је заиста васкрсао тијелом ради спасења свих људи. Његовим васкрсењем смрт је изгубила свој неповратни карактер, а за оне који су повјеровали у Христа постала је рођење за вјечни живот, врата која отварају пут у небо, у Царство Божије.

Због тога тајна Васкрсења Господњег је главни садржај хришћанске поруке свијету, који данас све више личи на "безумног богаташа", из јеванђељске параболе, када се удобност, успјех и комфоран живот проглашавају готово главним вриједностима људског постојања.

Одсуство сазнања божанскога присуства у свијету и тајне вјечнога живота доводи до примитивних и разочаравајућих перцепција овоземаљскога живота, који по своме садржају немају никакву вриједност и смисао. Такве перцепције порађају агресију и сију свеопшти хаос са циљем потпуног самоуништења.

Само захваљујући спасоносној жртви, нераскидиво повезаној са славним Васкрсењем, сва људска смјелост добија пуноправни смисао и подстиче човјека на радосно слављење живота. Каже ово у интервјуу за "Глас Српске" старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци и предсједник Императорско-православно-палестинског друштва Републике Српске Миладин Митровић поводом једног од најрадоснијег хришћанског празника, Васкрса.

ГЛАС: Васкрс је најрадоснији хришћански празник са много симболичких значења и највећим - тријумфом живота. Нажалост, живимо у неким чудним временима када дио свијета тежи самоуништењу, него спасењу.

МИТРОВИЋ: Васкрсење нас обавезује да се наша религиозност не смије ограничити само на личну молитвену ревност, него је потребно да се у потпуности одражава у свим аспектима нашег живота. Не можемо да будемо у безбрижном слављу, знајући да су у близини људи који нису нашли радост живота у Богу, који страдају, тугују, који су усамљени, сиромашни или болешћу мучени.

Наша хришћанска дужност је да обезбиједимо да се име Христово свуда слави, да се људи, видећи добра дјела која се чине у славу Божију, придруже православној вјери и окрену своја срца Оцу који је на небесима. Господ нас истином Васкрсења позива на подвиг дјелатне љубави, оличене у несебичном служењу ближњима, а посебно онима којима је наша подршка потребна: страдалницима, болеснима, усамљенима, малодушнима. Ако овај закон живота, који је тако јасно представљен и изражен у земаљском животу самог Спаситеља, постане власништво већине, онда ће људи бити истински срећни. Уосталом, служећи другима човјек добија неупоредиво више него што даје: сам Господ тада улази у његово срце и посредством Божанске благодати мијења се сав људски живот. Као што нема светости без труда и као што нема Васкрсења без Голготе, тако је без подвига немогућ истински духовни и морални преображај појединца. У свијету оптерећеном болом и патњом, исцрпљеном ратовима и сукобима, пуном мржње и гњева, тајна Васкрсења Сина Божијег једини је прихватљив одговор, способан да суштински мијења цијели свијет набоље.

ГЛАС: Коме и зашто толико смета православље, које се посљедњих неколико деценија нашло на отвореном удару?

МИТРОВИЋ: Православна религија у својој суштини представља узвишени систем универзалних вриједности утемељених у светом Јеванђељу, као главном извору наше свете вјере. Примарни задатак православља јесте брига и његовање духовне стране човјека. Оно је мјеродаван извор идеја о свијету, о добру и злу, о смислу људског постојања пред лицем божијим. Живот сваке особе и друштва у цјелини одређен је јединственом хијерархијом вриједности, у којој су духовни идеали и морални стандарди од највеће важности. Они се

не доживљавају као плодљудског разума или као резултат прагматичног свјетског договора. Они су проистекли из Божанског Откровења и одражавају вољу Божију о човјеку и свијету.

Православне вриједности се огледају у нашој култури која је изграђена на нашој многовјековној историји. Православље чува свијет од духовног и моралног зла, које има деструктиван утицај на спољашњи и унутрашњи свијет човјека. Оно омогућава људима да доносе правилне и моралне изборе у сваком тренутку и тако одржавају боголикост своје душе.

Традиција и морал за православну културу јесу суштински феномени људског постојања које превазилазе границе историје. Стога православље обликује и националну културу и сходно томе оно је кључ њеног разумијевања. Нажалост, свједоци смо веома опасног тренда који доводи до све веће ерозије система традиционалних хришћанских моралних вриједности.

ГЛАС: Ко све стоји иза тога?

МИТРОВИЋ: Западноевропске идеологије се боре за усађивање такозваних неолибералних вриједности из чега произилазе економске кризе, ратови, револуције, пропаганда неморалних вриједности.

Управо одавде долазе и напади на православље које се свом снагом бори против духовне и културолошке деградације човјечанства и деформације самоидентификације људи. Западни свијет не може да усвоји чињеницу да православно хришћанство није манаџмент, да благодат није технологија и да догма није партијски програм. Западни хуманизам у прошлости је настојао да уништи традицију, сматрајући је непријатељем савремености и напретка, а савремени либерализам настоји да уништи православље јер се оно налази на путу стварања нових политичких, организационих, правних и економских принципа, који у потпуности занемарују духовну и личностну страну човјека.

За разлику од православног хришћанства које позива на унутрашње преображаје, на његовање људске природе, очување породичног живота у коме се брак дефинише као заједница мушкарца и жене, очувању културног идентитета народа, неолиберални западни прагматизам ствара деградирано друштво потрошачког менталитета у коме апсолутна слобода без моралних ограничења понижава и исмијава све што је свето и благородно у човјеку.

ГЛАС: Како гледате на покушаје стварање неких нових цркава, од Украјине и Црне Горе па до рецимо Хрватске, па и КиМ?

МИТРОВИЋ: То је све дио великог пројекта евроатлантске алијансе усмјереног ка савременом неоколонијалном поробљавању свијета.

Владајуће елите западних земаља, покушавајући да одрже геополитичку доминацију у свијету, својим програмским активностима подривале су ауторитет традиционалних вриједности и активно радиле на деморализацији народа и нација. Оваква политика западних сила у 21. вијеку допринијела је не само духовно-интелектуалној деградацији западних друштава, већ и отвореној нетрпељивости колективног Запада према традиционалним религијама прије свега исламу и православљу који се залажу за праведни свијет на темељима цивилизацијских тековина. Један од главних инструмената директног изазивања дестабилизације у друштвима са већински православним становништвом, чији политички лидери и народи нису били спремни да прихвате западни концепт глобалистичког уређења свијета, било је распаљивање мржње на религиозној основи. "Просвећени Запад" је изазивао црквене расколе који су трагично дијелили народе и продубљивали друштвене кризе. Расколи посијани у Украјини, Црној Гори, Македонији нису само изазвали геноцидно гоњење канонских хришћана, него су нарушавали јединство православног свијета.

Црквени расколи и покушаји стварања нових неканонских структура постали су својеобразан политички инструмент којим је колективни Запад покушавао да оствари атмосферу неконтролисаног хаоса и обојених револуција. Да то њихово отворено мијешање у унутрашњи

живот православне цркве нема никакве везе са заштитом људских права или демократијом, већ да има за циљ постизање конкретних, прагматичних политичких резултата, свједочи и новонастала ситуација у Украјини. Довољно је само присјетити се чињенице да је непосредно пред почетак овог братоубилачкога рата претходио процес стварања неканонске црквене структуре такозване православне цркве Украјине.

Иако су актери овог срамног пројекта, који је дефинитивно разбио јединство православнога свијета били тадашњи украјински предсједник Порошенко и цариградски патријарх Вартоломеј, ипак цјелокупни пројект био је осмишљен и организован по директним инструкцијама НАТО алијансе. Из свега овога постаје јасно зашто су расколи данас постали све учесталија појава и настављају да производе свеопшти хаос у односима Помјесних православних цркава.

ГЛАС: У БиХ се покушава отети, односно присвојити српска културна баштина па се чак безобзирно присвајају и Јеванђеља.

МИТРОВИЋ: Култура једнога народа у великој мјери израста из његове историје. Подривање културе поткопава историју, а народ без свог историјског идентитета и културе постаје безличан и индиферентан према своме историјском поријеклу.

Такви народи, вјештачки се оформљују у новонастале измишљене идентитетске групе, без историјског поријекла и националне самобитности, што је примарни циљ западноевропског неоколонијалног империјализма. Такви народи постају масе са којима се лако управља и манипулише, јер немају културолошку и  националну самосвијест и тим самим немају обавезујућу моралну одговорност према прошлости. По принципу наручених митских легенди, без историјских чињеница или са јавно искривљеним фактима биле су формиране вјештачке нације Бошњаци, Црногорци, Македонци.

Овај процес се углавном одвијао уз подршку "споља": западноевропских и исламских сила - једном ријечју, оних које су одувијек имале своје стратешке интересе на Балкану.

Стога тренд отимања српског вјерског и културног насљеђа у БиХ, данас се дешава управо са циљем брисања трагова вјековног постојања српске културе, традиције и народа на нашим вјековним просторима, ради идеолошког оправдања постојања измишљених идентитета. Због тога не чуди што се од стране бошњачких интелектуалних кругова агресивно покушавају приватизовати и бан Твртко Котроманић и Чајничко јеванђеље и стећци и многи други српски културни споменици.

Измишљени идентитет обавезује на вазалну послушност, а оригинални идентитет са историјским поријеклом приморава на равноправан дијалог. Вјерујем да ће и исламска заједница у БиХ и њени интелектуални кругови успјети да препознају манипулацију и недобронамјерност међународне заједнице, која покушава да подвалом оскрнави и наше и њихово духовно-културно насљеђе.

Тактика западних елита је јасна: искривљавање прошлости је директно повезано са замјеном будућности. Тренд монструозне лажи много снажније утиче на свијест јавности, посебно када се створи атмосфера да свако неосновано може да прича и ради шта год жели, а да при томе не сноси никакву одговорност. Наравно, проблем фалсификовања историје није нов. Међутим, данас је у Европи добио облике нечувених размјера и уздигао се на ниво међународне политичке стратегије. Стога је приоритетни задатак свих нас, посебно академске заједнице и државних институција да се баве очувањем српског духовног и културног насљеђа као живог свједочанства нашег аутохтоног постојања.

ГЛАС: Да ли нам је сада више него икад потребна саборност и слога?

МИТРОВИЋ: Вијековима су јединство и патриотизам помагали српском народу да преживе и побиједе у најтежим тренуцима своје бурне историје.

Одговорност за судбину отаџбине, осјећај заједништва, понос на своју земљу, жеља да се за њу учини најбоље - то је оно што би требало да нас све спаја и омогућава да заједнички рјешавамо најамбициозније задатке. У савременим глобалним условима национално јединство српскога народа требало би да се уздиже изнад било каквих личних, партијских или идеолошких амбиција. Република Српска пролазећи кроз одређену историјску фазу свог развоја данас се налази пред можда највећим изазовима, у условима све већег међународног притиска, када се методама уцјене, санкција и агресивног наметања угрожавају национални интереси па чак и само њено постојање.

Као што је очување јединства једне здраве породице приоритетни задатак свакога њеног члана, тако је и јединство и консолидација српскога народа данас једини залог очувања наше слободе коју имамо унутар Републике Српске. Само ако будемо јединствено и сложно окупљени око националне идеје, бићемо способни очувати нашу идентитетску самобитност и дати адекватне одговоре на изазове који се данас налазе пред нама.

Српски народ се много пута суочавао са многим потешкоћама: од унутрашњих противрјечности и братоубилачких сукоба, до проблема које су нам у већини случајева наметали споља. Међутим, наш народ је увијек храбро и мудро успијевао да под окриљем своје цркве и кроз народну саборност и слогу превазиђе различите изазове. Стога је важно да се и сада окупимо ради опстанка и очувања Републике Српске и свијетле будућности наше дјеце.

ГЛАС: Колики је значај вјере у времену када се материјалне ствари представљају као приоритетне? Шта је човјек без вјере?

МИТРОВИЋ: Људски живот у друштву је немогућ без система вриједности - стабилних идеја којима би човјек требало да тежи за своје и опште добро. Вриједности су нераскидиво повезане са високим моралним идеалима и вјером у Бога: на крају крајева, према Божијем плану, неприродно је да човјек свјесно тежи ка злу. Са хришћанске тачке гледишта, због оштећења људске природе гријехом, човјек је позван да свој живот и дјелатност усмјери, прије

свега, на религиозне и моралне идеале, трудећи се да прагматичне потребе и интереси не замагљују његову моралну свијест. Само друштво које има систем одрживих вриједности је одрживо и може се квалитетно развијати.

Због тога је вјера у Бога насушно потребна и појединцу и заједници, јер она постојање доживљава као цјелину, не одвајајући једну сферуживота од друге. Религија, етика, научна сазнања, васпитање и образовање дио су јединственог, неподијељеног погледа на свијет који је нажалост савремено "просвећено" човјечанство изгубило.

Његов карактеристичан фрагментирани поглед на свијет, који одваја, посебно, религију од науке, такође тежи да одвоји морал од живота, проглашавајући да људска воља није подложна етичком суду.

То је погубан приступ који човјеков живот одводи у депресивни примитивизам, лишавајући га искрене радости и стваралачког доприноса друштву и заједници. Због тога вриједности православне вјере, представљају велики изазов за секуларни поглед на свијет, а још више за идеологију агресивног секуларизма. Идеологија слободе, поистовијећена са безграничном самовољом, наметањем потрошачког става према животу, одбацивањем историјски укоријењених, општеприхваћених религиозних норми - воде човјека у апсолутну деградацију. У овој ситуацији, православна црква је позвана да активно брани свој став у контексту свог друштвеног дјеловања и истине вјере проповиједа као једини исправни пут правилног и квалитетног начина живљења.

Царска жртва

ГЛАС: У народу и круговима српске интелигенције послије Првог

свјетског рата појавило се завјештање да Срби не смију заборавити светог цара Николаја. Због тога се прије пар година у Бањалуци почело са изградњом српско-руског храма.

МИТРОВИЋ: То је уникатан и величанствен пројекат за који је заслужан његово преосвештенство епископ бањалучки господин Јефрем. Својом мудром архипастирском бригом за вјерни народ наше епархије, владика Јефрем је започео остварење српске идеје стогодишње давности, да се у Бањалуци изгради храм у знак захвалности светоме цару Николају II Романову. Градња овог храма и српско-руског културног центра је знак захвалности руском цару за његов жртвени подвиг и улазак у Први свјетски рат ради заштите српскога народа од стране аустро-угарског окупатора. Ми знамо да су посљедице овога рата биле трагичне за руски народ и за самога императора Николаја - десила се револуција која је прерасла у ужасавајући братоубилачки рат, а сам император је мученички био убијен заједно са члановима своје породице од крвавог бољшевистичког режима. Због тога свети Николај Велимировић са правом говори: "Да нас савест наша обавезује да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују.".Поступак императора Николаја је жртвени подвиг љубави ради ближњега свога. Као и сваки православни храм и ова светиња биће мјесто првенствено молитвеног сабрања вјернога народа, али за разлику од других храмова он има и свој узвишени симболички значај - живо је свједочанство искреног и братског многовјековног пријатељства између српског и руског народа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.