Миладин Берић за “Глас”: Код нас је Први мај умро четвртог маја

Казао је то за “Глас Српске” књижевник и афористичар Миладин Берић говорећи о правима радника. Говорио је и о својој новој збирци поезије “Сплав тишине”, која је објављена у издању Удружења књижевника Републике Српске, те о умјетности и свијету.

- Некада су раднике представљали изабрани од радника, а данас су радничке вође марионете које је поставила власт и које су ту да минирају било какву паметну идеју која стиже из базе. А нема више ни радника, бар не у оном класичном смислу. Има их, али су отпирили одавде. Поготово више нема радних акција којима сам покушао да напишем омаж кроз пјесму “Ла Пасионарија” - додао је он.

ГЛАС: Је ли овај “Сплав тишине” Рт добре наде? Чини се да су нам тишина и нада све потребније у овом времену?

БЕРИЋ: Тишина. Толико тога је садржано у тишини, али то зна да препозна само онај који је доживљава у бојама и који зна да ужива у њој. Из тог разлога моје ријечи и уопште моја поетика призива тишину и то у њеном најбољем облику. Не ону тишину иза које не остаје ништа, већ ону која буја у наду и која вјерује да свијет још увијек није неповратно одлутао у ништа. Из тог пута за ништа, убијеђен сам да се још увијек види Рт добре наде или неко друго пристаниште гдје може да се усидри сплав. Оно што је такође извјесно, овај мој “Сплав тишине” ће свакако допловити до свог Рта добре наде. У ствари, он је и грађен тако да одоли бурама и олујама и да се не утопи у безнађе.

ГЛАС: Рекао је Андрић да дођу понекад времена кад памет заћути, није ли то ово вријеме које живимо?

БЕРИЋ: Наша комично-трагична свакодневица до кости потврђује ријечи нашег нобеловца. Стога је тишина у данашње вријеме, вријеме које је омогућило да они који ништа немају да кажу највише говоре, можда једини одговор. Све остало би се могло подвести под дебату, а за дебату су потребне двије стране које се разумију у срж. Немогуће је надгаламити галамџије. Наш морални, па чак и интелектуални пад је такав да се не може дубље, али се још из те рупе кроз гране разноразних корова назире плаво, непатворено небо. Оно исто које је својевремено видио и Андрић, знајући да ће све проћи па и та вунена времена кад памет заћути.

ГЛАС: Вашу нову збирку поезије отвара пјесма “Брава”, а затвара “Кључ”. Пишете да “дође вријеме када све је закључано”. Како данас у времену многих брава ми да пронађемо кључ што враћа осмијех?

БЕРИЋ: Између “Браве” и “Кључа” постоји и “Кућа”. Три сонета која су некакво везивно ткиво “Сплава”. Породица која има једну шифру. Парадокс је да живимо у времену када је све наизглед доступно, а у ствари се налази под кључем. Пођимо само од информација које су фризиране од стране оних који би, и у микро и у макро космосу, да глуме богове. Шта је заиста тачно од оног што чујемо, па чак и видимо, можда никад нећемо сазнати. Вјештачко месо, вјештачко тијело, вјештачка интелигенција… Кључ може бити само у природи, у њеним законима који би требало да буду јачи од свих других легислатива. Кључ је оно небо које се све мање види од пустињског пијеска којег сами подижемо топотом коњице. Један од кључева је и у поезији, оној истинској која буди успаване цврчке у крви и која покреће дамаре.

ГЛАС: У овој збирци дотакли сте се важних питања, између осталог и о васпитању дјеце. Како данас, у времену када се намећу разноразна правила и норме понашања, а запоставља оно најважније - бонтон и лијепо понашање, да се снађе савјестан родитељ и усмјери дијете на праве вриједности?

БЕРИЋ: Данашњим родитељима није лако јер су упали у мрежу. Све се убрзало па и то васпитање дјеце које је пребачено на мали екран и друштвене мреже са којих вреба неоваспитање, што му је исто што и неваспитање. Чак је, чини ми се, и некадашња улица боље васпитавала од данашњих “фејсбука” и “тик токова”. С тим у вези, један мој стари афоризам: “Дијете сам послао на улицу? Исквари га телевизија!” Мислим да не само да мало радимо већ прије да уопште не радимо на васпитавању дјеце. Дјеца су препуштена медијима па им је такво и васпитање. Јер ако дијете у нижим разредима основне не поштује свог учитеља, а тако је данас, онда је 12 и 5 да се реагује. Највише је ипак до родитеља који су упали у млински точак глобализације па више немају ни довољно времена, а ни довољно живаца за било какву акцију. Сви смо се окренули себи, још кад бисмо то били ми.

ГЛАС: Стеже ли нас све више отаџбинско уже?

БЕРИЋ: Као неко ко је најбоље године живота провео у рову могу да осјетим то дављење. И тај бол, јер туђе уже никако не може да те дави као твоје властито. Разлика је у душевном болу насталом од сопственог ужета, болу који се шири на читаво друштво, јер многи сматрају да су не само ускраћени за нешто већ да “то” једноставно није “то” и да једино имају право да као омиљени им лик из цртаћа дјетињства, Калимеро, повичу: “Неправда, то ти је неправда”. “Сплав тишине” у појединим пјесмама дотиче и такву стварност, стварност отаџбинског ужета које затеже и наша рука. Наравно да је Миљковић био у праву. Слобода неће пјевати о њима као што су сужњи пјевали о њој, нити је икад пјевала.

ГЛАС: Стих “Култура нам болна у постељу паде умјесто филмова гледаћемо зграде” осликава нашу свакодневицу. Све је више улагања у зграде, а све мање улагања у културу. Као да рушењем старих кућа, на чијим мјестима ничу нове зграде, рушимо срце града, идентитет и себе?

БЕРИЋ: У појединим пјесмама “Сплава тишине” покушао сам и да будем хроничар и то онај тип хроничара - сатиричара који указује не нека погубна рјешења. Понекад ми се чини да преко наћи хоћемо да постанемо дио западне цивилизације на начин да срушимо сопствени идентитет, јер се то тражи од нас. Да постанемо неко ко нема историју. Једном ријечју, нико. Бојим се да ће у будућности некакав туристички водич туристима објашњавати на сљедећи начин: Овдје гдје је ова зграда, ту је био стадион спортских игара за који се вежу почеци златног бањалучког рукомета, на мјесту ове зграде је био први биоскоп, а ове прва болница… Све што нас идентификује посипамо пепелом. Паметније нације своју историју чувају у кутијици за накит, а ми своју забетонирамо као напуклу нуклеарку.

ГЛАС: Је ли овај свијет на ногама све док има умјетности и писања?

БЕРИЋ: Још увијек вјерујем да само умјетност може спасити свијет и да само умјетност може бити некаква наша лична карта према другим цивилизацијама, ако постоје. Све друго би било само брукање. Узимајући у обзир да су најбоља дјела, и књижевна и музичка и скликарска, настала давно, можемо закључити да посрћемо и да је све ово данас на клецавим ногама, ослобођено суштине. Данас је суштина гледати у магарца сат времена и то прогласити концептуалном умјетношћу. Наравно, у позадини је новац, а гдје је велики новац, ту је никаква умјетност. Тако имамо поезију без пјесме и без емоција, или сликара без талента у руци. Свијет је постао до бола разводњени акварел који највећим дијелом осликавају неталентовани.

ГЛАС: Изгледа ли Вам свијет тренутно као брод без кормила?

БЕРИЋ: Ако узмемо заставу под којом плови “Сплав тишине”, онда је кормилар из висине (Господ) једини истински кормилар који нам је кроз десет заповијести дао упуте куда би и како наш брод требало да плови. С друге стране, постоје лажни кормилари који нас глисерима воде у супротном правцу, тако да смо већ дуго времена у физичком смислу без кормилара. Мада неки преко великог мора сматрају да су баш они кормилари, а да смо сви остали рођени за весла или да сисамо весла. Неморал је постао морал, немогуће могуће, дан је постао ноћ, тако да свијет убрзано остаје без било каквог вида духовности, што значи да је будућност ове наше цивилизације, ако се шта битно не промијени, више него спорна. Све је мање оних који мисле својом главом. Да смо све болеснији, свједочи експоненцијални раст новоотворених апотека, а о лудости да не причамо. Свако има свог психијатра. У таквим околностима свако треба да се укрца на свој сплав тишине па куда га понесе вјетар, што је, наравно, супротно идеји свеопште глобализације и кормилара из дубине који нас воде ка судбини Атлантиде.

Времена

ГЛАС: Чини ли Вам се понекад, посматрајући различите друштвене девијације да је “без шибе све отишло у хелаћ”?

БЕРИЋ: Времена се мијењају, али шиба као васпитни метод је морала да преживи. Руке на које је легао родитељски прут су одувијек биле најбољи чувар образа. Знало се шта смије, а шта се не смије. Има ту једна пјесма у “Сплаву тишине” која се зове “Нећу ти ништа” и која најбоље говори у прилог ове моје хипотезе. Моју генерацију су родитељи тукли да бисмо били бољи, односно за наше добро. Да ли је било другог начина, не знам, али знам да је овај био изузетно ефикасан. Стога, што сам старији, све чешће се, када сам у некој дилеми, пожелим оних мајчиних батина, само да бих донио квалитетнију одлуку.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.