Матеј Пељхан: Фотографија може да промијени свијет

Каже то у интервјуу за “Глас Српске” словеначки фотограф Матеј Пељхан који је својом колекцијом фотографија “Мали принц” освојио свијет. Дирљиве фотографије, на којима је оживио машту и снове о животу ван колица дванаестогодишњег дјечака Луке који болује од мишићне дистрофије, објавили су готови сви свјетски медији.

Болест је Лукино кретање ограничила само на слабу гестикулацију рукама. Не може се самостално купати, облачити или хранити, али на Пељхановим фотографијама, за које су се сви сложили да изазивају осмијех на уснама и сузе у очима, вози скејтборд, игра кошарку, плива, пење се уз степенице…

- Фотографије сам, прије свега, доживио као остварење жеља и снова малог Луке - каже Пељхан који је клинички психолог чија је специјалност терапија фотографијом.

Пељхан је када је имао десет година изгубио око и руку послије несреће с експлозивом заосталим из Другог свјетског рата, али то га није спријечили да увијек тражи нове изазове.

- То ме је на неки начин натјерало да будем више активан - додаје.

* ГЛАС: Ваша серија фотографија инспирисаних “Малим принцем”, у којима главну улогу има дванаестогодишњи дјечак Лука који болује од мишићне дистрофије, освојила је готово цијели свијет. Одакле идеја за “Малог принца”?

ПЕЉХАН: Лука ми је дао идеју, коју сам касније развио. Радим као психолог у Центру за школовање и рехабилитацију дјеце са посебним потребама “Cirus” у Камнику. Код нас у школу долазе различита дјеца, а једно од њих је и Лука и ту смо се упознали. Лука има мишићну дистрофију, што значи да му мишићи све више и више пропадају, немају јачину, не могу се покретати. Он је или у колицима или мора да лежи на кревету. То је један изузетан дјечак, веома креативан. Једном приликом ми је рекао да жели да види себе како би изгледао када хода. Мало ми је у почетку то било страно. Као психолог сам се питао шта би то њему значило. Разговарали смо о томе и видио сам да би било добро за њега да му кроз фотографије на неки начин остварим снове. Размишљао сам како бих то направио. Постоји фотошоп, много тога може да се направи монтажом, али онда сам дошао на идеју да он лежи на тлу, а да га ја фотографишем из птичије перспективе.

*ГЛАС: Шта сте жељели да поручите овим фотографијама?

ПЕЉХАН: Фотографије сам, прије свега, доживио као остварење жеља и снова малог Луке. А онда сам, као сваки фотограф када треба да своје дјело покаже другима мислио на то шта желим да кажем другима и свијету. Обје ствари су ми биле важне. Желио сам да на овај начин људи виде да има људи који имају заиста велике проблеме. Да има дјеце од десет година која не знају да ли ће живјети још пет или десет година. Да има оних који не могу да ходају. То је оно на шта готово и не мислимо. Све нам је дато, али увијек имамо нешто за рећи, увијек се на нешто жалимо, нисмо задовољни својим животом. То јесте нормално, али требало би да мислимо на све оно што имамо, а не само на оно што немамо. Оно што су многи истакли када су видјели фотографије јесте то да ако постоји неки проблем, можда је потребно само промијенити перспективу. Ако промијенимо перспективу, слика се сасвим промијени и онда проблем више није проблем. Онда можда постоји прилика за нас. Онда се проблем види другачије.

*ГЛАС: Ви сте на неки начин оживјели Лукин свијет из маште. Како “помирити” машту и стварност?

ПЕЉХАН: Ако гледамо ову серију фотографија дјечак је на првој фотографији још у колицима и црта балон. Није да само лежи у кревету и машта - он је креативан, ради. На другој фотографији већ лети са балоном. Значи тај балон га подигне, подигне га његова креативност. То није само маштање. Шта значи машта за нас? Да ли је то само бијег из реалности да се не суочавамо са проблемима или је машта нешто нормално, корисно, наш неки унутрашњи свијет у којем ми црпимо идеје и снагу за живот? Ја сам кроз серију ових фотографија о томе размишљао и настојао да дам одговор.

*ГЛАС: Шта Вам је најљепша успомена са снимања?

ПЕЉХАН: Снимање је било заиста предивно. Фотографисали смо више пута, онда смо и на рачунару гледали фотографије, па нисмо били задовољни, па смо понављали, али смо се сјајно забављали и смијали. Морали смо да укључимо и физиотерепеута која је помагала Луки.

*ГЛАС: Да ли сте Ви остварили своје снове?

ПЕЉХАН: Нисам и никад нећу и тога сам свјестан, али све више сам задовољан својим животом. Ипак, увијек имам неке идеје, увијек морам нешто да радим. Раније сам се више бавио спортом. Желио сам да видим шта може моје тијело у екстремним условима. Учествовао сам и на “ајронмен” триатлону који је заиста дуга трка - потребно је пливати четири километра, онда 180 километара прећи на бициклу, онда иде још 42 километра трчања. То ми је била велика школа. Онда је дошла умјетност и фотографија. Не знам шта ће бити даље, радим оно што дође до мене. Свјестан сам тога да нико у овом животу не може да оствари све своје снове. То да може је илузија.

*ГЛАС: Ви сте клинички психолог, а специјалност Вам је терапија фотографијом?

ПЕЉХАН: То ме веома занима. И ово са Луком била је нека врста терапије фотографијом, мада он није био фотограф. Колега и ја развијамо завод за фотографску терапију. Имамо радионице за групе људи са посебним потребама који фотографишу и на тај се начин изражавају. Много њих може да се кроз фотографију лакше изрази него кроз ријечи и каже нешто о себи, о другим људима или свијету. За неке је ово и једина могућност, јер имамо и људи који не могу да говоре због болести, а фотографијом то могу да “испричају” гдје су били и шта су видјели. Тешки инвалиди немају могућност да раде самостално, односно не баве се самостално никаквим активностима јер за све требају асистенцију друге особе, а са фотографисањем то није случај. Направили смо разна помагала уз помоћ којих свако од њих може сам да фотографише. Имамо и једног човјека који је потпуно непокретан, лежи у кревету, не може ништа. Али направили смо прекидач који држи међу уснама, тако да уснама управља апаратом. За нас је највеће достигнуће када видиш колико су ти људи срећни када могу да сами направе оно шта желе, јер тога нема много у њиховом животу. Желим и да се ова врста терапије шири. У свијету, наравно, одавно постоји креативна терапија цртањем, плесом, музиком, али фотоапарат дефинитивно има многе предности.

*ГЛАС: За Вас кажу да сте као особа која је стално у потрази за новим изазовима. Шта је сљедеће?

ПЕЉХАН: Ја за себе не мислим тако, мислим да сам, да тако кажемо, нормалан. Али други кажу о мени да сам пун енергије и изазова. Можда сам такав по природи, али и због животних искустава. И ја сам инвалид без руке, имао сам несрећу, када сам као десетогодишњи дјечак пронашао гранату из Другог свјетског рата која ми је потом експлодирала у руци. И код вас је, нажалост, послије посљедњег рата било много таквих случајева. Мене је то натјерало да будем више активан, да увијек нешто тражим. Имам доста енергије, али има и тренутака када само желим да сам сам. Немам неких великих планова. Желим миран живот, породицу и кућу. Ипак, имам много тога да направим када је ријеч о фотографији, са којом се може много тога показати. “Мали принц” је то доказао. Свега осам фотографија направило је невјероватан одјек у свијету. Сви те фотографије разумију на сличан начин, свакога су дотакле у емоционалном смислу и показале каква снага се скрива у фотографији. То је мени фасцинантно. Сада припремам изложбу фотографија “Односи”, која је нека врста студије односа међу људима, а која ће бити постављена на јесен у Новој Горици. Нисам тип који зове и пита “да ли бих ја код вас могао да организујем изложбу”. Ако добијем понуду за коју мислим да је искрена, видим да је простор прави и имам нешто да покажем, онда кажем да.

Лука

- За Луку је “Мали принц” био невјероватно добро искуство, као и све што му се дешавало у вези с тим. Био је у центру пажње и права је мала звијезда код нас у Словенији. Када смо имали изложбу “Мали принц” инсистирао сам на томе да и Лука има своју изложбу јер је он веома талентован умјетник- црта, преви графите на папиру. То ради заиста квалитетно, сви то кажу. Тако је и Лука имао изложбу и афирмисао се -каже Пељхан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.