Марко Видојковић за Глас Српске: Очекујте брзу и безобразну вожњу

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевник оштре критичке мисли Марко Видојковић о новој књизи "Уредник", која је од 11. фебруара доступна читаоцима. Аутор романа "Плес ситних демона", "Ђаво је мој друг", "Пикавци на плажи", "Канџе", "Све црвенкапе су исте" и "Хоћу да ми се нешто лепо деси одмах" заљубљеницима у писану ријеч новом књигом понудиће и неке аутобиографске тренутке. Осим писања, Видојковић је познат и као уредник часописа "Maxim", извршни уредник "Плејбоја" и креативни уредник "Сана" новина.

* ГЛАС: Шта читаоци могу да очекују од Вашег новог дјела?

ВИДОЈКОВИЋ: Они који су читали сва моја дела, приметиће сличност с "Пикавцима на плажи". Један депресиван човек, навучен на тешке дроге, иде на службени пут у Лас Вегас, 2006. У "Пикавцима" два млада беспосличара путују у Чањ, у предсезони, 1998. године. Обе књиге су романи о путовању и прилично сам се помучио око тога да како начин приповедања, тако и подела радње на три дела, буду урађени веома слично. Ту престаје свака сличност између ове две књиге, пошто, у односу на "Уредника", "Пикавци" делују као ја у односу на Мајка Тајсона. За оне који нису читали "Пикавце", одговор ћу скратити: читаоци ове књиге добиће оно што од мене увек и добију: брзу и безобразну вожњу, после које ће делом бити срећни, делом тужни, а већином ће ме питати кад ће следећа књига.

* ГЛАС: Књига говори и о томе како су се у негламурозној транзиционој Србији стварали гламурозни часописи. Шта овим романом желите да поручите?

ВИДОЈКОВИЋ: Правили смо насловну страницу књиге тако да опонаша насловну страницу часописа који уређује главни јунак, а која, код мање-више свих часописа за мушкарце има идентичан концепт. На насловници смо искористили сваки трик из струке уредника часописа како бисмо навабили купца. Није ништа ново да је књига коју сам написао инспирисана истинитим догађајима, али било је згодно да се овде то и нагласи, пре свега да би читаоцу у подсвести била мисао: "Човече, ако је ово истина, није ни чудо што је светска економија пропала". Наравно да није све истина и ако ћемо да меримо колики је комад романа истинит, а колики измаштан (а то радимо са сваком мојом књигом), рећи ћу да сам део који се одвија у Београду морао вешто да исплетем, не би ли остатак књиге, који се углавном одвија у Лас Вегасу, имао смисао, да "Уредник" не испадне пуко препричавање прошлости, већ причање једне занимљиве историјске приче. Самим тим, редакцијски описи не одговарају истини, али јасно осликавају како је изгледао наш "посао". С Вегасом је било лакше, само сам отворио фолдер с фоткама које сам тамо "ишкљоцао" мобилним и према њиховом редоследу препричавао доживљаје из Америке. Фотке су ми посебно биле згодне за детаљне описе појединих места на којима се главни јунак налази.

* ГЛАС: Зашто сте изабрали баш Марка Краљевића да уређује часопис "Биг бој"?

ВИДОЈКОВИЋ: Имао сам силних мука негде на трећини књиге, јер сам увидео да није онолико аутобиографска колико сам то у почетку очекивао, па је привремени јунак Марко Видојковић морао да лети из ње. У једном тренутку, бесио сам веш и чупао косу због тога што не могу да пронађем право име за лик о коме пишем. Моја девојка, качећи једне црне чарапе на жицу, рече: "Зашто се не би презивао Краљевић"? Не дешава се то први пут, да неко мени близак, једном реченицом одреди судбину и романа неког мог тренутка, али овог пута, тај њен предлог, за који она тврди да је био чисто зезање, за мене је био чисто просветљење. Марко Краљевић је и у епској поезији био познат као тешка будала, а главном јунаку "Уредника" то име и презиме легли су као будали шамар. Ово име и презиме, због подсвесног односа који читалац има према њему, одређеним деловима књиге даје једну ноту која не би постојала да се звао икако другачије. Све то доприноси духовитости, на коју рачунам као на мој литерарни топуз шестоперац.

* ГЛАС: Да ли су у књизи описани и неки аутобиографски тренуци?

ВИДОЈКОВИЋ: Јесу. Међутим, док се тренуци из Лас Вегаса углавном поклапају са оним што се мени тамо издешавало, оно што се Марку Краљевићу дешавало у Београду искоришћено је да од тога скувам најукуснији књижевни паприкаш за читаоца. Дакле, немојте узимати све здраво за готово, већ се препустите књизи, а она ће вас одвести, не до мојих, него до ваших великих истина.

* ГЛАС: Сматрате ли да и данас погрешни људи уређују не само "фенси" часописе, већ и остале ?

ВИДОЈКОВИЋ: "Фенси" часописи, нарочито они за мушкарце, доласком економске кризе на свачија врата и интернета у свачији џеп, готово да су збрисани са медијске сцене. Добро смо се зезали док смо уређивали "Maxim", али сам ја и тад био опседнут политиком, па сам у сваком броју газио по Коштуничиним министрима и ратоборним поповима. То је ствар професионализма, што значи да сам "Maxim", признајем, уређивао попут аматера. У "Плејбоју", где сам био извршни уредник, било је много лакше. Само помажеш главном да часопис изађе на време и пишеш и преводиш текстове и тај посао је, све до почетка суноврата, био заиста супер. Дуго сам, пишући колумне у "Куриру", зарађивао лепе паре, а само једанпут сам био цензурисан, пред изборе, 2012. године. То није лош резултат, кад се све сабере. Био сам и креативни уредник "Сана", новина којих се данас ретко ко сећа. Грозан је то посао. Што ти производ чешће излази, ти си све луђи. Дакле, уредницима дневних и недељних новина капа доле.

* ГЛАС: Мислите ли да су писци на српској књижевној сцени довољно ангажовани?

ВИДОЈКОВИЋ: Највећи део наших писаца има озбиљан проблем: немају читаоце. У доба после петог октобра, књижевни критичари и један број њихових ортака писаца, направили су неформалне, а понекад чак и формалне, пријатељске кругове, за мажњавање сиће из буџета, за хонораре које су делили себи и награде које су често сами измислили, а делили себи ближњима. Одједном, кад је држава "рикнула" с парама, ти и такви писци и критичари остали су без својих редовних примања и тек тад се зачуо неки мајушни пискави глас њихове себичне побуне за попуњавање рупа у новчанику. Није добро за уметност да се ослања на државу. Ужасно је када писац од министарства проси за кору хлеба, поготову у оваквој земљи, која представља опасног непријатеља сваком свом грађанину.

* ГЛАС: Познати сте као аутор "оштрог језика" и критичке мисли. Да ли Вас је то некада угрозило у приватном, али и књижевном животу?

ВИДОЈКОВИЋ: У приватном никад, а у књижевном редовно. Имао сам разне политичке ставове и мењао сам их онако како су ми пристизале нове информације. Мислим да је то наш највећи колективни недостатак: способност да признамо да смо погрешили у процени и решеност да ревидирамо своје ставове на време. Што се књижевних критичара тиче, на прсте једне руке могу се набројати они који су ми наклоњени, а остали ме толико мрзе, да кад ме нешто прободе у глави, готово сам сигуран да неко од њих иглом пробада моју вуду луткицу. Али, колико год ми та безразложна мржња ишла понекад на живце, она је напросто романтична, то је један од прадавних односа између оних као што сам ја и оних као што су они.

Надимак

* ГЛАС: Називају Вас "несташним момком српске књижевности". Како сте Ви то доживјели?

ВИДОЈКОВИЋ: То је значајан напредак у односу на оно како су ме досад називали: "наш најперспективнији млади писац", или, још горе, "српски Буковски". Буковски је један и једини и нико не може бити локални Буковски, ма колико стилом подсећао на њега. Није то стил Чарлса Буковског, него стил градске улице на којој је писац одрастао, без обзира на то да ли се тај град зове Београд или Лос Анђелес. Српској књижевности фали скоро све, али, ето, има свог несташног тридесетосмогодишњег момка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.