Манојло Миловановић: ВРС седма и посљедња оружана сила

Горан Маунага
Манојло Миловановић: ВРС седма и посљедња оружана сила

Војска Републике Српске (ВРС) је одбранила Српску, њену територију и њен народ. Обележавање 12. маја, Дана ВРС, чију традицију данас баштини Трећи пук (РС) Оружаних снага БиХ, евоцирање је лепих успомена. Нажалост, ВРС више не постоји.

Изјавио је то у интервјуу "Гласу Српске" пензионисани генерал, бивши начелник Главног штаба ВРС и министар одбране РС Манојло Миловановић, истичући да је ВРС седма и посљедња оружана сила формирана на територији бивше СФРЈ.

* ГЛАС: Можете ли да се присјетите оснивања и почетака ВРС прије 20 година?

МИЛОВАНОВИЋ: ВРС је формирана одлуком Народне скупштине тадашње Српске Републике БиХ у Бањалуци 12. маја 1992. године. Војска је настала пре тога, упоредо са растом Патриотске лиге и Зелених беретки код муслимана, и ХОС-а и ХВО-а код Хрвата. СДС је у циљу самоодбране у свим рубним општинама формирао јединице Територијалне одбране које су биле претежно српског састава. Ја сам у БиХ дошао 11. маја, а Ратко Младић неколико дана пре мене. Тог дана окупило се нас 12, четири генерала и осам пуковника и потпуковника. Знали смо шта следи сутрадан па смо у току ноћи формирали Главни штаб. Нисмо тада имали никакве директиве од Председништва РС. Под оружјем је већ било између 85.000 и 90.000 људи у јединицама ТО. Постојало је и неколико паравојних јединица, Арканови "Тигрови", Маузерови "Пантери" и још неколико група око Сарајева. Трећи и најважнији елемент војске били су припадници ЈНА Срби, опредељени да остану и бране РС. Осмог маја донесена је одлука у крњем Председништву СРЈ да се ЈНА повуче из БиХ закључно са 19. мајем. То је период од неких десетак дана да се комплетна ЈНА извуче из БиХ. У БиХ су дошле јединице које су повучене из Словеније и Хрватске, а нешто је и одраније било у БиХ, тако да је то био конгломерат. ЈНА је требало у БиХ да остане до 1997. године, дакле пет година, да подједнако штити интересе сва три народа. Пошто је у Београду донесена одлука о повлачењу Србијанаца и Црногораца, онда смо одлучили да пустимо живу силу са наоружањем и борбена возила, а да све остало задржимо, милом или силом. Тако је и било, и зато је била вика на нас да смо толико надмоћнији у артиљерији, тенковима. Али тачност те тврдње је за посебну анализу.

* ГЛАС: ВРС је дакле створена од три елемента која сте навели. Који су при томе били највећи проблеми?

МИЛОВАНОВИЋ: ВРС је формирана од општинских бригада ТО, од остатака ЈНА, а паравојскама је постављен ултиматум да се прикључе ВРС, промене ознаке и идеологију. Речено је да ће онај ко то не прихвати бити протеран, а онај ко се супротстави оружјем уништен. Аркан је побегао одмах, а Љубиша Савић Маузер пришао је Главном штабу са комплетном бригадом. Око Сарајева је остало неколико групица. Они су нашли ослонац у МУП-у РС и у политици, а ВРС нису сметали него су нам помагали кад смо тражили помоћ. Оне који су нам сметали ми смо разбили. Била је то нека група код Зворника и једна група у Фочи. Интересантно је да су све те групе ван ВРС као по неком протоколу имале 72 човека. Важно је знати да је ВРС седма и посљедња оружана сила формирана на територији бивше СФРЈ.

* ГЛАС: Постоји доста дилема у вези с тим зашто су представници Срба у БиХ посљедњи формирали војску?

МИЛОВАНОВИЋ: Прво, наше политичко руководство прво је покушавало да избегне рат, а друго, уздали смо се у то да ће ЈНА да нас заштити. Али после њихове одлуке о повлачењу ми смо практично били издани и није било другог излаза него да формирамо војску. Постоји још једна дилема. Уочљива је по овим штрајковима, митинзима бивших бораца и инвалида, гдје се истиче да је ВРС створила РС. То није тачно. Ми смо одбранили РС, а она је створена 9. јануара, неколико месеци пре формирања војске. Тако да смо ми одбранили њену територији и народ.

* ГЛАС: Одбрана РС и њеног становништва су били и главни задаци војске?

МИЛОВАНОВИЋ: Тачно. Ми нисмо добили циљеве рата. Иако их је Скупштина донела тог 12. маја, тих шест стратешких циљева нама је обелодањено тек 1993. године у новембру, годину и по касније. Али ми смо имали Устав СР БиХ који је од народа Српске тражио две ствари. Да се одбране заокружене српске територије, то су оне Српске аутономне области (САО), Крајина, Херцеговина, Семберија, Посавина. И друго, да се заштити становништво СР БиХ. Не пише тамо да се заштите Срби, него баш становништво Српске Републике БиХ од геноцида који је почет 1941. године. Тако је стајало у Уставу. То су за нас била два стратегијска задатка која смо у потпуности испунили.

* ГЛАС: Како видите функционисање данашњих ОС БиХ?

МИЛОВАНОВИЋ: ВРС више не постоји, а ово је само мало евоцирање лепих успомена. Војске у БиХ су остале после рата само једна због друге, а не због неке евентуалне спољне агресије. Овакве ОС БиХ нису сврсисходне. Ниједна вишенационална војска на свету није опстала, почевши од Црвене армије до ЈНА.

* ГЛАС: Данас има незадовољства статусом бивших припадника ВРС, у БОРС-у су изражени сукоби, захтијевају се смјене и оставке руководства. Може ли се то поправити?

МИЛОВАНОВИЋ: БОРС се, нажалост, не бави оним чиме би требало да се бави. Мало више се бави политиком и прославама, годишњицама, јагњетином. А борба за формирање БОРС-а трајала је око шест месеци. То је тада ишло преко мене и ја сам месецима те захтеве за формирањем БОРС-а стављао пред тадашњег председника РС Радована Караџића. Он се плашио да то не буде опозиција, па је у првој тачки статута наведено да је БОРС деполитизована. Да у рату помаже породицама погинулих, инвалидима, а у миру се, поред тога, залаже и за демобилисане борце. Међутим, они су почели да раде све друго, да се боре за функције у БОРС-у. А она је била замишљена као деполитизована невладина организација. Сада видите ова препуцавања у руководству. Не постоји, као раније, Врховни савет одбране, нема Генералштаба, па су они принуђени да иду непосредно преко Владе. Тако све зависи од расположења саговорника, ко ће попустити, ко ће коме опростити.

* ГЛАС: Највећи проблеми настали су приликом категоризације бораца?

МИЛОВАНОВИЋ: Ту су најтеже ситуације. Рецимо, 2010. године питао сам тадашњег министра за борачка питања Радета Ристовића колико по списку води бивших бораца. Навео је да је ту око 400.000. људи. Рекао сам да нас је из рата изашло око 210.000. Откуд сад дупло? Рекао сам му да треба да изврши ревизију спискова. Ослонац за доказивање учешћа у рату је онај картон ВОБ 8. Када је неко мобилисан попуни се тај картон приликом јављања. Маса људи је послије јављања у јединицу дезертирала, али су остали регистровани у  том картону да су дошли у ВРС. А и Караџић је 1996. године донео одлуку о амнестији војних дезертера по којој они неће бити кривично гоњени. Сви ти и такви су тада ушли на тај списак. Па је онда направљена збрка са категоризацијом бораца. У првом Закону о правима бораца, чији сам коаутор и ја, стајало је да онај ко је учествовао у зони борбених дејстава 43 месеца и више је борац прве категорије, треће категорије 38 месеци и тако даље. Неко је извршио прекатегоризацију па имамо глупости попут оне да се припадницима Главног штаба ВРС смањи категоризација. ГШ ВРС од линије фронта био је удаљен четири километра, нападан је у току рата четири пута и бранио се. По том првом закону сви припадници ГШ били су борци прве категорије. Али неко је дошао на идеју да сви припадници команди корпуса и ГШ, изузев генерала Младића и мене, преводе у борце седме категорије. То значи да су живели ван зоне борбених дејстава. Кад сам питао министра зашто је оставио само мене и Младића, одговор му је био да је разлог за то што смо се ми кретали по фронту. А то није у реду јер је носилац ордена Немањића аутоматски борац прве категорије па макар он био месец или 52 месеца у рату. То значи да Министарство и БОРС не познају прописе.

* ГЛАС: Шта се у ОС БиХ може промијенити да би ситуација била боља кад је ријеч о српској компоненти те војске?

МИЛОВАНОВИЋ: Као министар одбране РС ја сам се три године супротстављао формирању заједничке војске, од самог почетка приче о заједничкој војсци БиХ. Тражио сам да, ако већ мора да се укине ВРС, а то  је био основни циљ и сарајевске и међународне политике, да се БиХ онда демилитаризује. Нека БиХ ставе, ако већ хоће, под кишобран NATO-а, с тим што NATO пре тога треба да плати дугове РС за нанесену штету. Али тада су ме у скупштини подржала само два посланика, сви остали су били за ово сада, што у ствари није ништа. И даље остајем при томе да је најбољи излаз за БиХ демилитаризација.

Та три пука троше онолико колико су трошиле све три војске послије рата. А предвиђа се и пензија за генерале који су сада у том заједничком штабу у износу од 4,5 до пет хиљада КМ. Ако то прихвате, то значи да су они отишли тамо због пара, а не због РС.

Протести

* ГЛАС: Шта кажете на протесте бивших припадника ОС БиХ који су пензионисани са 36 година?

МИЛОВАНОВИЋ: Безразложно се буне. Када су они склапали уговоре, био сам министар одбране. То је била ВРС, а тамо Војска ФБиХ и свакоме је речено да до 36 година старости могу да остану у војсци. Иначе се уговори не могу продужити после 36 година старости, то је тако свугде у свету. Када је створена та заједничка војска, њима је то обећано и када је једна група напунила 36 година они су тражили ту пензију. Међутим, то није материјализовано у Фонду ПИО нити су ентитети донели своје прописе о томе, него су заједнички органи преузели на себе да ће то исплаћивати, а никада нису предвидели средства. Мени је веома криво што је овај човек одвео наше људе у Сарајево у то шаторско насеље. То је његов проблем, али у БиХ није зрело стање да се бивши противници грле. То је пре неки дан доказала и Добровољачка улица. Очито је да у масама још постоји мржња. Да би је нестало, потребно је да се промене три до четири генерације.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана