Љубомир Костић: Краљ није побјегао, он је одступио

Прича то у интервјуу за "Глас Српске" др Љубомир Костић, један од најугледнијих српских хирурга и некадашњи пријатељ краља Петра Другог.

- Петар је био изузетна личност и то стално понављам  - каже Костић.

* ГЛАС: Мошти краља Петра Другог Карађорђевића пренијете су у земљу 43 године послије његове смрти?

КОСТИЋ: На то сам дуго чекао, то је била моја велика жеља. Никада нисам веровао да је немогуће да то дога дође.  Знам да је главни задатак Томислава, Петровог брата, којег сам познавао, био да се Петар врати. Нажалост, то није могло да се уради, све до овога момента. Али ето, чекао сам и дочекао да се он врати. Када сам чуо да је то стварно, био сам и срећан и задовољан што могу да пољубим његов ковчег. Онога тренутка када сам могао да ставим руку на његов ковчег и пољубим га вратиле су се све успомене. Петров повратак је велики догађај. Чекам још да се оствари Томислављев сан да се у земљу врате и краљица Марија, Петрова супруга  краљица Александра и краљевић Андреј. И да сви заједно у мају или јуну скупа буду сахрањени на Опленцу.

* ГЛАС: Како је почело Ваше дружење са краљем Петром?

КОСТИЋ: Петар се вратио, послије убиства краља Александра у Марсељу 1934. године. У Београду је почео да се школује и,  међу осталим предметима које је имао према програму, била је гимнастика. На часовима гимнастике у почетку су били само наставник и он, па су дошли до закључка да је то веома бесмислено. Наставник је био члан Соколског савеза, где сам и ја као младић био. И тај наставник је из нашег друштва одабрао неколико нас, а сви смо били из познатих београдских породица, и дошли смо на час гимнастике код Петра. Тако смо се упознали и од тог се часа развијало наше пријатељство.

* ГЛАС: Каквог се краља Петра сјећате?

КОСТИЋ: Могу да говорим о Петру из периода од 1934. до 194.1 године. То су били наши младалачки дани. Петар је био изузетна личност и то стално понављам. Било је неколико ствари које су га красиле. Као прво, када се дружио са нама, без обзира на то да ли је ријеч о часу гимнастике, спорту, фудбалској утакмици, пливању или било чему другом, никада није себе постављао као првог. Био је једнак међу нама. Није био уображен. Много је учио, био је веома интелигентан. Морао је да до своје 18. године заврши два разреда гимназије, а учио је и наше и стране програме да би сутрадан као краљ могао да зна све. Био је веома заузет учењем, па смо се радним данима виђали послијеподне. Зато смо викендом били заједно по цео дан. Имао је пет или шест блиских пријатеља, међу којима сам био и ја. Могао сам да одем с њим на летовање у Милочер, на Блед, Крањ… Спавали смо у истом шатору. Говорило се да је кнез Павле Карађорђевић, његов стриц, под утицајем своје жене, кнегиње Олге, наводно хтео да преузме престо и да потисну Петра. То није тачно. Ја сам са Петром одлазио код Павла и Олге и никада Павле није показивао такву намеру. Павле је веома поштовао Петра. Када год би била нека свечаност или дефиле, на којима су морали да буду и Павле и Петар, Павле би увек њега стављао на десну страну као будућег краља, а он је био само намесник.

* ГЛАС: Која Вам је најљепша успомена из тог дружења?

КОСТИЋ: Не могу ништа да издвојим, јер смо много времена провели заједно. Планинарили смо, све планине у Словенији смо прешли, попели смо се и на Триглав. Били смо у Милочеру, пливали смо, играли тенис, правили салто, играли карте. Довели смо једном приликом девојке у двор, лудовали уз тадашњу музику, играли танго и валцер. Волели смо филмове, имали омиљене глумце и глумице. Могли смо да се искрадемо из двора на мотоциклима и мало возимо по Кошутњаку. Обојица смо обожавали аутомобиле. Не могу да кажем шта ми је било најлепше, јер све ми је било лепо. 

* ГЛАС: Шта се дешавало пред одлазак краља из земље?

КОСТИЋ: Један од значајних догађаја био је чувени 27. март. Као луди смо по Београду викали: "Живео краљ, живела Југославија". Вратио сам се кући, а Петар ме је назвао телефоном послеподне и питао: "Љубо, шта се дешава?" Ја му кажем: "Како шта се дешава, ја сам промукао вичући живео краљ." Рекао ми је да је око њега гарда и да не излази напоље. Ујутру је генерал Мирковић, који је водио пуч, саставио проглас, који је читао један поручник, а не Петар који је проглашен за краља. Касније су кренуле приче о нападу, али када би до њега могло да дође, нико није могао да зна. Са Петром сам се последњи пут видео уочи 6. априла. Као што се зна, 6. априла било је бомбардовање, он је отишао и ја се никада више нисам видео ни чуо с њим. Није било начина да се чујемо. Увек наглашавам да он није побегао из Југославије, него је одступио са Владом. Веома је тужно то што је отишао са овог света млад и у туђој земљи.

* ГЛАС: Због пријатељства са краљем касније сте имали много проблема?

КОСТИЋ: Тешко је описати шта је значило помињање Петра за време Јосипа Броза Тита. Доживео сам да ме, после демобилизације 1945. године, после само два месеца на факултету, избаце јер сам био "интимни пријатељ краља издајника". Када сам завршио факултет, нисам могао да радим у Београду, иако сам ту рођен, него само морао да одем у народне лекаре. Стално се вукло то "интимни пријатељ краља издајника". Касније се мало-помало "топило".

Биографија

Љубомир Костић рођен је у Београду, гдје је завршио медицински факултет. Дуго година радио је у Клиничко-болничком центру у Земуну, гдје је дао значајан допринос раду и развоју хируршке службе.

У пензији је, а за неколико дана напуниће 90 година.

Краљ Петар Други

Краљ Петар Други је прворођени син краља Александра Првог и краљице Марије, а рођен је у Београду 1923. године. Послије основног образовања које је стекао на двору, похађао је Сандроид школу у Енглеској, из које се вратио послије 1934. Пошто је тада био малољетан, краљевска власт пренијета је на Намјесништво на челу са кнезом намјесником Павлом Карађорђевићем.

Одлука кнеза Павла да почетком Другог свјетског рата потпише понуђени уговор  са Тројним пактом наишла је на жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе Владе и војног удара. Краљ Петар Други проглашен је пунољетним, и одмах је преузео власт од Намјесништва. Југословенска војска била је потпуно неспремна да се одупре инвазији нацистичке Њемачке која је услиједила и земља је за 11 дана била окупирана. Краљ Петар био је приморан да са Никшићког аеродрома, заједно са Владом, емигрира, прво у Грчку, а затим у Египат. У јуну 1941. стигао је у Енглеску. Почетком 1945. године се, у склопу договора о прелазној влади, одрекао све власти и политичких ингеренција.

Послије дуге и тешке болести умро је у денверској болници 3. новембра 1970, а сахрањен је у цркви Светог Саве у Либертивилу у САД. Његови посмртни остаци ексхумирани су 17. јануара 2013. године са циљем да се пренесу у задужбинску Цркву Светог Ђорђа на Опленцу (код Тополе), а до тада почивају у дворској капели Светог Андреја Првозваног у склопу двора на Дедињу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.