Кристина Нина Ађанин - Нисам суперхерој, само волим планину

Ова дјевојка освојила је највише врхове свијета, а недавно је освојила и Денали и том приликом помогла у спасавању алпиниста за шта је добила орден части ренџерске станице Аљаске. За њу је то било сасвим нормално, јер нема, наглашава, ничег вреднијег од људског живота.

* ГЛАС: Недавно сте освојили врх Денали. Какво је то било искуство?

АЂАНИН: Још сам под великим утиском целе те планинске регије и самог врха. Цела експедиција од самог доласка на глечер малим авионима који слећу на снег, па излазак на врх и сам силазак је потпуно нешто ново за мене, иако иза себе имам велики низ врхова, како европских, тако и хималајских, ово је неупоредиво. Денали је једна од најхладнијих планина света, температуре знају да падну и до -70. Колико год опрема била добра и ми искусни, хладан ваздух који пара грло, и када бројимо сваки удисај, дуго ћу памтити. Оно што још карактерише ову планину и пењање на њу, јесте да је успон преко 4.000 метара од места слетања авиона. На пример, база Евереста је на 5.400 метара, па је за успон потребно 3.400 метара. Овде се вуку санке и хода се на скијама или крпљама због великих пукотина преко којих се свакодневно прелази. Пошто се Аљаска налази близу Северног пола, проценат кисеоника је нижи него на Екватору, тако да се успон по количини кисеоника у ваздуху може комотно упоређивати са високим Хималајским горама. Период лошег времена зна да потраје и до две седмице, тада сте осуђени на шатор, и ради таквих дана морате носити много хране и гаса за топљење воде и припремање оброка. Али, заузврат ова регија вам пружа незаборавне погледе и видике, као и велико животно искуство.

* ГЛАС: Какав је осјећај бити прва Српкиња која је закорачила на један од највиших врхова свијета?

АЂАНИН: Бити прва Српкиња на врху Северне Америке је пре свега велика част, и искрено да вам кажем један суперосећај, да се не лажемо. Драго ми је још ради једне ствари, а то је што сам показала и уверила многе, да ако нешто заиста желимо то можемо и да остваримо ма одакле да долазимо. Пре пар година, ова пространства и овакве регије сам могла само да сањам, гледам на телевизији и да читам у новинама... Било ми је невероватно да ћу се и ја једног дана пењати на тако нешто. Најлакше је рећи, ма треба новца, немам времена... верујте ми ако желите тако нешто, наћи ћете и паре и време, изговори су најгоре бреме које носи наш народ. Много смо уплашени и имамо страх од промена, али надам се да ће се то променити.

* ГЛАС: Колико је био тежак успон? Шта је било најтеже? Ко је све био у вашој екипи, како сте сарађивали?

АЂАНИН: Сад док причам са вама, прво што ми пада на памет, јесте да вам кажем да и јесте и није био тежак успон, али кад се сетим првог дана када сам вукла 70 килограма тешке санке преко 11 километара дугачког глечера и када смо стигли у камп, нисам могла да померим ноге колико су ме стегли грчеви. У животу то нисам доживела. Почела сам да се смејем, јер не знам шта да радим. Пријатељ ме зове, даје ми лопату да кренем да укопавам шатор, али нисам могла ни метар да се померим. Мислила сам да ћу да се вратим после првог кампа, али добра вечера и одмор су ме повратили. Пут до кампа није постојао, па смо вукли те санке и правили стазу, а кроз 40 центиметара новог снега и узбрдо, повратка назад није било, тако да смо морали гурати напред. Са мном у екипи је био Брајан Блок, пријатељ којег сам упознала пре пар година на Евересту. Доста ми је помогао. Денали је таква планина да сви са свима морају сарађивати, а највише са планином. Сваког дана смо размењивали искуства са осталима, делили храну…

* ГЛАС: Ренџерска станица Аљаске додијелила Вам је орден части јер сте ренџерима помагали у спасавању алпиниста?

АЂАНИН: Када сам излазила до последњег кампа, на гребену сам затекла гомилу уплашених Немаца, сви су причали у исто време али конфузно. Разумела сам, ранац, човек, хватање. У том моменту сам се окренула на другу страну гребена и видела падину и трагове у снегу да је нешто пало доле. Није ми било јасно да ли је човек или ранац. У том моменту стижу ренџери, али их је било мало, и нису имали довољно опреме. Температура је била око минус 40, и све се то дешавало на неких 5.000 метара. Понудила сам им помоћ, да кренем доле у силазак низ уже, које смо поставили да претражимо терен. Фиксирали смо опрему и кренули доле, уопште ми није јасно како сам се држала за то уже, пошто су ми руке утрнуле од хладноће. Али у тим моментима, не размишља се о неким стварима, него се размишља да се спаси људски живот ако икако може. Нажалост, тај планинар није преживео дугачки пад. Вратила сам се на гребен и продужила у камп пет, где бих следећег дана кренула на врх. У кампу пет, једном алпинисти током ноћи је позлило, висинска болест! Хитно је морао доле, али у кампу нико не жели да жртвује свој успон, да би спасао неком живот. То ми је било нешто невероватно, али овај свет очигледно постаје јако чудан. Одлучујем да га спустим на сигурну висину, по цену врха, нисам се ниједног момента двоумила. Људски живот је нешто највредније што постоји, и свесни смо тога само онда кад изгубимо неког блиског. Нешто што би по мени свако нормалан требало да уради. Ренџери Аљаске регије су то видели као велики подвиг и доделили ми признање. Некако то гледам као нешто што би свако урадио, па се некако помало и стидим искрено да вам кажем. Не видим себе као суперхероја, него као неког ко јако воли планину и пријатеље које сам стекла на тим успонима.

* ГЛАС: Између осталих, освојили сте Монблан, Гранд Парадизо, Гросглокнер, Манаслу? Који од тих успона Вам је био посебно тежак, а који најдражи?

АЂАНИН: Први мој контакт са великом надморском висином јесте Монблан, и први сусрет са глечером, тако да то могу да сврстам у улазницу на небеска предворја. Успона на Манаслу се увек радо сетим, јер је то мој први сусрет са Хималајима. Али планине које бих радо издвојила и где волим да проводим време, су Маглић, Прењ, и цела регија Монблана.

* ГЛАС: Истакли сте једном приликом да стално испитујете своје границе. Мислите ли да има још много тога што можете да урадите и освојите?

АЂАНИН: Границе постоје само у људским главама, то сам закључила у последњих пар година пењања. Страх, надмоћ, па и много штошта долази из наших умова. Увек тражимо нове циљеве, јер је то што нас води кроз живот, иначе тонемо.
Постоји још доста врхова које бих волела да испењем. Киргизија и Пакистан су ми јако интересантни као и чувени К2, за који се полако кроји план, па
ћемо видети у ком правцу то све иде.

* ГЛАС: Да ли је тешко организовати експедицију с обзиром на то да је за то потребно много новца?

АЂАНИН: По мени то је најтежи део експедиције - виза, разне дозволе, опрема, обавештења. Ништа не сме да се заборави, јер кад сте тамо и кад видите да сте заборавили упаљач онда сте у великом проблему, тако да једна експедиција стартује чак и пар година пре него што се стане на први снег. Један од главних разлога у данашње време што се одустаје од експедиција јесте новац. Углавном ме пријатељи помажу, родбина, и спонзори... без њих тешко да бих могла и континент да напустим.
* ГЛАС: Одрасли сте на Грмечу, живјели сте у Бањалуци, сада сте у Београду, често сте на путовањима. Гдје Вам је дом?

АЂАНИН: Документа ми се тренутно воде на Београд, а мој дом је планина. Ту се најлепше осећам. Волим да дођем код тетке и тече, који живе у Бањалуци, на најбољу храну у свемиру, и да се угојим за следећу експедицију, јер треба пуно енергије за све те дане проведене на великим висинама. На Грмечу сам одрасла, али како нам је спаљена кућа, и још није обновљена, тешко је боравити тамо и све то гледати.

* ГЛАС: Колико годишње времена проводите на експедицијама, колико Вам времена остаје за друге ствари?

АЂАНИН: У последње време проводим доста времена по планинама. Као спортски менаџер лако ми се организовати. Не посећујем кафиће, немам ни ТВ у кући, избацила сам га пре пар година јер почнем да гледам неки филм, и од многобројних реклама заборавим шта сам гледала. Са пријатељима се углавном виђам по брдима. То је мало чудно место састанка, али као што рекох на почетку, овај свет постаје доста уврнут. Тренутно имам једну љубав која се зове планина, и трудим се да што више времена проводимо заједно.

* ГЛАС: Да ли је већ у плану освајање неког новог врха?
АЂАНИН: Увек постоје идеје, планови... Крене се једним током па онда на крају гледамо где нас вода избаци. Волела бих ићи у Пакистан, али како се политичка ситуација све више компликује, тешко да може бити боље идућих година.
Киргизија и врхови преко 7.000 метара су ми исто привлачни. Много је идеја, а видећемо шта ће бити од тог. План ми је овога лета испењати један смер на Прењу.

Припреме

* ГЛАС: Колико су тешке припреме и тренинзи?

АЂАНИН: Трудим се да водим здрав живот. Ту су свакодневни тренинг или бар нека физичка активност, доста воћа и поврћа. Имам само један, да кажем порок - много волим суво месо, и увек га носим у планину. Психички се не спремам много, јер планинарење гледам као на психички одмор од свакодневног градског стреса. Више се припремам на планини за повратак у град, него обрнуто.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.