Јован Филиповић: Срби се најлакше одричу талента

Каже то у интервјуу за “Глас Српске” професор др Јован Филиповић, продекан за квалитет и међународну сарадњу Факултета организационих наука и извршни директор Групе за просперитет Србије (ГЕПС).

Према подацима до којих је током вишегодишњег истраживања дошао Филиповић, највећи број српских доктора наука у дијаспори живи у САД - око 39 одсто, а затим у Канади (15 одсто), Великој Британији (десет одсто) и Њемачкој седам одсто.

-  Одлазак образованих људи, а поготову оних који у својој каријери достижу највеће академске и истраживачке висине, сам по себи, не мора бити проблем ако ти људи остају део националног продуктивног миљеа. Када су Срби у питању, ово није нимало лако - наглашава Филиповић.

* ГЛАС: Лани је, према подацима Групе за просперитет Србије у свијету било око 7.000 српских доктора наука што, како сте рекли, није коначна цифра. Колико се тај број повећава?

ФИЛИПОВИЋ: Ради се докторима и докторантима који су до тада идентификовани. Процена је да их има много више. Динамика идентификације је таква да ће у догледно време бити премашена бројка од 10.000.

* ГЛАС: Колики проблем за Србију и регион данас представља “одлив мозгова”?

ФИЛИПОВИЋ: Одлазак образованих људи, а поготову оних који у својој каријери достижу највеће академске и истраживачке  висине, сам по себи, не мора бити проблем ако ти људи остају део националног продуктивног миљеа. Када су Срби у питању, ово није нимало лако. Моје речи потврђују истраживања WEF-а (World Economic Forum), која Србе стављају на најнижи ниво на лествици бриге за своје талентоване сународнике. Модел виртуелног универзитета дијаспоре, потврђен на репрезентативном узорку из базе, поред процеса намењених организационој подршци, у себи садржи и компоненту која, кроз међусобно и повезивање са матицом, омогућава трансформацију “одлива мозгова” у “прилив” знања, експертизе и пословних шанси. Виртуелни универзитет дијаспоре представља нуклеус, али и окриље окупљања потенцијала дијаспоре и повезивања са матицом.

* ГЛАС: Гдје је данас, према подацима које сте прикупили, највише српских научника?

ФИЛИПОВИЋ: Наравно, у најразвијенијим земљама света. САД и Канада и западна Европа.

* ГЛАС: У којим су областима српски научници највише ангажовани?

ФИЛИПОВИЋ: Предњаче техничке и природне науке, али је све већи број људи који раде и у друштвеним наукама. Срби у свету су успешни у готово свим областима људског  стваралаштва и то је врло важна чињеница, која може значајно да утиче на просперитет  наше нације. Наравно, уколико смо добронамерни и способни.

* ГЛАС: Да ли имате податке о стручњацима из Републике Српске у свијету?

ФИЛИПОВИЋ: Информације  у бази првенствено се односе на области рада наших људи, институцију у којој тренутно раде, али у значајном броју случајева садрже и назив факултета који су завршили пре одласка у иностранство. Лично, познајем људе из Републике Српске који стварају у свету и који су посвећени просперитету матице и српског народа.

* ГЛАС: Колико су наши научници цијењени у свијету?

ФИЛИПОВИЋ: Могу да тврдим да практично не постоји област у којој наши људи нису значајно заступљени. Они постижу врхунске резултате у областима свога рада, то је непобитна чињеница. Међутим, било би врло корисно располагати квантитативним подацима о “раскоши” тог интелектуалног капитала.  Да би смо добили одговор на ово важно питање, на Факултету организационих наука конципирали смо пројекат, из кога ће произаћи и једна докторска дисертација, а који се бави интелектуалним капиталом Србије у свету.

* ГЛАС: Изјавили сте да једном приликом да је више од 70 одсто тих доктораната своје основно факултетско образовање завршило у Србији и да је то огроман капитал, који није изгубљен, већ капитал који може да представља инвестицију. На који начин и како тај “капитал” искористити?

ФИЛИПОВИЋ: Тачно, више 70 одсто наших доктора наука и доктораната у свету су основне студије завршили у домовини, што је податак за анализе, али и планове. Дакле, људи завршавају факултет и одлазе. Очекивања да ће се већи број физички вратити у земљу су  нереална  јер наука, сама по себи не зна за националне границе и људи оваквих квалитета стреме врховима, а успеси се постижу у окружењу у коме су врхунски услови за рад. То свакако, за сада није случај са Србијом и Републиком Српском, па ни другим земљама у окружењу. Међутим, нису само врхунске лабораторије оно што нам недостаје. То је, пре свега, свест о значају партнерства са нашим људима у свету и нужност да се себични лични, подреди заједничком интересу, из кога би били задовољени и здрави лични интереси.  Стварање таквог окружења омогућило би стварање различитих контекста у којима би настајала партнерства људи из матице и дијаспоре, у најразличитијим областима, укључујући образовање, науку, предузетништво, здравство, културу, спорт, а која би водила ка просперитету нашег народа. Моја истраживања недвосмислено показују да људи из академско-научне дијаспоре очекују активно укључивање државе у стварање оваквог окружења, и то искључиво као даваоца свих врста подршке, а никако као управљачког механизма и пропагатора политичких интереса.

* ГЛАС: Како људе у расијању, нарочито стручњаке, привољети да се врате или много више ангажују у свијету за своју државу?

ФИЛИПОВИЋ: Моја монографија “Менаџмент виртуелног универзитета дијаспоре као комплексне организације”, између осталог, представља и апел упућен творцима политика, који морају схватити да дијаспора није само неискоришћен национални ресурс, већ и неправедно маргинализована заједница. Држава мора престати са политиком према дијаспори која код ње ствара додатно неповерење и, у крајњој линији, вређа је. Многи од људи у дијаспори су отишли из земље у оном тренутку када су  изгубили поверење у неке, за њих важне ствари. Економија, образовање, здравство, култура, спорт, политика и други, сегменти су живота у којима постоји мало поверења, чак и међу нама који смо ту стално, да не говорим о људима који су далеко. Дакле, повратити поверење и стварати контексте у којима ће настајати партнерства људи из матице и дијаспоре. Створити услове и пустити људе да стварају. Једноставно, а до сада тешко оствариво. Међутим, промена приступа знању, таленту, интелектуалном капиталу и, пре свега уважавање онога што нас спаја, а то је наш идентитет, могу да ослободе огромну енергију која нам је преко потребна да подигнемо сопствени народ и поново будемо просперитетни.

* ГЛАС: Шта су тренутно активности Групе за просперитет Србије? Какви су планови?

ФИЛИПОВИЋ: Наше досадашње активности везане за дијаспору, поготову интелектуалну, кулминирале су овом монографијом. Наставићемо рад на базама података о нашим стручњацима у свету, радимо на истраживањима везаним за моделе провене интелектуалног капитала, које ћемо применити на српску дијаспору. И наравно, мораћемо да будемо још више политички активни.

* ГЛАС: Због чега сте се Ви вратили послије школовања у САД?

ФИЛИПОВИЋ: На целом свету постоји само једна улица у којој су моја основна школа “Карађорђе”, моја кућа, моја XII Београдска гимназија, Вождовачка црква у којој је мој прадеда био свештеник и Факултет организационих наука на коме сам професор. То је улица Јове Илића. Због ње сам се вратио.

Биографија

Професор др Јован Филиповић је доктор машинства и управних наука. Завршио је Машински факултет у Београду, а послије магистратуре и доктората на Машинском факултету Пурдуе Университџ  у САД, 1995. године вратио се у Србију. На Факултету за управу у Љубљани је 2011. године одбранио своју другу докторску дисертацију.

Редовни је професор и шеф катедре за Управљање Факултета организационих наука Универзитета у Београду. Био је савјетник за експертске ресурсе, науку и високо образовање  покојног предсједника Владе Србије, др Зорана Ђинђића, потпредсједник Привредне коморе Србије, Државни секретар за дијаспору и члан Савјета за дијаспору. Аутор је више књига и монографија и више од стотину научних и стручних радова.

Предсједник је Удружења грађана ГЕПС, посвећеног умрежавању матице и дијаспоре, посебно интелектуалне.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.