Јадранка Стојаковић: Музика и пријатељи су моја велика снага

Испричала је то у интервјуу за "Глас Српске" кантауторка и сликарка Јадранка Стојаковић. Прослављена музичарка бивше Југославије,  послије више од двије деценије проведене у Јапану, данас живи у Бањалуци и упркос тешкој болести и даље вриједно ради.

Јадранка је прије неколико година, на наступу у сједишту "Тојоте" пала и тешко се повриједила. Повреду је обновила, а касније јој је дијагностикована болест моторног неурона, која је приковала за инвалидска колица.  У Токију је у марту 2011. преживјела разорни земљотрес, који је вратио у БиХ. Послије рехабилитације у Фојници и  Слатини живот је наставила у Дому за стара лица "Каритаса" у Бањалуци.

- Имам овдје у Бањалуци многе пријатеље који ми помажу. И све моје колеге које кроз Бањалуку прођу или у њу долазе посјете ме  - рекла је Јадранка, са којом смо разговарали у њеној соби у Дому пензионера.

Соба у Дому у којој живи, одише њеном душом, опремљена је цртежима, музичким инструментима и букетима цвијећа, даровима пријатеља.

* ГЛАС: Публику сте недавно обрадовали компилацијом од 45 пјесама под називом "Боје звука", а која је пресјек 40 година вашег рада?

СТОЈАКОВИЋ: Било ми је веома тешко направити избор између  стотињак пјесама. Та три CD-а и DVD-а били су идеја Музичке продукције Радио-телевизије Републике Српске. Управо уз помоћ колега из Музичке продукције РТРС-а Маје Татић и Слободана Видовића покушала сам да направим пресјек свих 40 година свога рада. Они су ми помогли присјећајући се неких пјесама. Настојала сам да ставим неизоставне пјесме које су оставиле траг иза мене и које се и дан-данас пјевају на тулумима. Многи млади и не знају да сам ја пјевала "Све смо могли ми", будући да нове генерације због мог дугогодишњег боравка у Јапану и нису биле упознате са мојим радом. Кренула сам од тих неколико пјесама које су се највише вртјеле, као што су "Што те нема", "Све смо могли ми", "Има нека тајна веза", "Вјерујем"... Послије тога сам ишла хронолошким редом, присјећала се свих пјесама од 1973. године, односно од Омладинског фестивала у Суботици, на којем сам побиједила са пјесмом која ми је отворила сва врата екс југословенског простора. Мучила сам се, јер постоје пјесме које су баш моје ауторске, а које се нису у то вријеме вртјеле, будући да су биле превише кантауторске и на неки начин прије времена написане, нису биле комерцијалне. Све сам ставила на папир и одабрала баш пажљиво, укључујући и свој рад у Јапану, што значи неке пјесме које су рађене са јапанским музичарима у јапанској продукцији и које сам мало прерадила.

* ГЛАС: Посљедњих пар година живите у Бањалуци. Упркос тешкој болести и даље стварате?

СТОЈАКОВИЋ: Када сам се вратила из Јапана још сам и била у некој кондицији, међутим сада је болест узнапредовала. Нисам у стању да путујем и да сједим дуго, ни да више од двије или три пјесме отпјевам. То је психички веома тешко поднијети, али шта да радим, морам се борити. А борим се као лав да се извучем из тих осјећаја балансирања између могућности и немогућности. Немам појма одакле ми енергија, али знам да не могу а да не "чачкам" нешто стално и да малкице не свирам, да нешто не погледам, не урадим. Имам овдје и многе пријатеље који ми помажу. Једноставно не смијеш да размишљаш о томе, јер има горих случајева од мене колико хоћете. У Јапану сам имала свој студио, али нисам све могла да пренесем. Донијела сам дио инструмената и лаптоп, односно све потребно да се направи један демо снимак, а прије него што ћу кренути из Јапана купила сам женску "јамаха" гитару тешку свега 2,5 килограма. Пошто ми је прво почела отказивати десна нога, нисам могла, нисам имала снаге, да држим велику електричну гитару, која је дупло тежа.  Недавно сам написала пјесму за Мају Татић, она ће је ускоро снимити. То је једна лијепа балада. Дружим се са са својим Јапанцима путем интернета и на тај им начин шаљем снимке. Једна телевизија, која је мој рад користила у документарним, филмским програмима и анимацијама, још има потребе за неким мојим "измишљотинама", како их зовем. Баш сам скоро звала Мају да ми помогне и први пут је заједно са мном пјевала на јапанском. Свој смо рад послале у Јапан и то би требало да буде завршна пјесма једног документарног програма. Ту је и стална сарадња са РТРС-ом. Сада смо завршили припремање "Ђурђевданског фестивала". Ја сам била у жирију, тако да сам преслушала све те дивне пјесмице и нас троје смо бирали десет најбољих. Како сам музички уредник на РТРС-у, преслушавам све снимке које нам шаљу групе и млади таленти, а којих је много. Гледам посебно на текстове, какви су, да ли су квалитетни, дајем нека своја размишљања, упутства... Вољела бих да могу да се више бавим музиком, да сам у стању да више идем на сцену и да правим концерте.

* ГЛАС: А нови албум?

СТОЈАКОВИЋ: Мој нови албум зависиће од развоја моје болести. Можда ћу снимити неки инструментални, односно оно што будем могла. Када сам била у "Зотовићу" на рехабилитацији, направила сам 30 минута релаксирајуће музике и дала им на поклон, јер имају у својој пракси и један час релаксације. Таквом музиком се бавим јер сам увидјела да у собици у којој боравим не могу да пјевам, нити имам снаге. Пошто је мој приступ музици визуелан, због сликарства и свега што сам позавршавала, али и "споја" у души,  имам осјећај да ћу направити музику за филм, кренула сам тим стопама. Код нас још није заживјела та такозвана хилинг музика, али радим на томе. Надам се само да ми болест неће скроз одузети глас.

* ГЛАС:  С ким од колега сте у контакту, с ким се све виђате?

СТОЈАКОВИЋ: Сви који кроз Бањалуку прођу или у њу долазе посјете ме. Онај концерт солидарности, који је био прије годину, био је прва моја прилика да се видим са неким својим колегама, али и да упознам и младе колеге за које заиста нисам знала. Од старијих су ми били Вајта, Кемо, Маја Оџаклијевска... Долазио је и Сергеј Ћетковић. Била ми је и Зденка Ковачичек, која је дошла специјално из Загреба да ме види. Јављају ми се са разних страна, тако да се нисмо погубили. Зову ме и старије и млађе генерације. Много ми је драго, јер ти људи не само да мисле на мене већ настоје да ми помогну на разне начине да се снађем у овом новом животном окружењу.

* ГЛАС: У Јапану сте провели више од двије деценије. Шта Вам највише недостаје?

СТОЈАКОВИЋ: Нисам имала намјеру да останем 23 године у Јапану. На то су утицали рат и неке непредвиђене ситуације у мом животу. Отишла сам тамо 1988, а тих првих ратних година сам имала југословенски пасош. Он се послије 1991. више није могао ни продужити ни замијенити, будући да је почео рат. Тако да сам практично била заточеник у Јапану под неким посебним условима да не могу да изађем напоље, али да могу да радим. Тако сам ја с једним таквим папиром тамо остала. Јапан је за мене био као друга планета, дешавале су ми се несхватљиве ствари, доживјела сам бројне културолошке шокове. Остао ми је у веома лијепом сјећању, а једина ствар која ми је сметала је превише умора и то што малтене немаш приватни живот. Када се бавите послом којим сам се ја бавила, заузети сте готово  24 часа дневно, али друге нема. Искрено речено, највише ми недостаје јапанска храна. Још се ваљда нисам навикла на овдашњу. Оно што бих вољела да пренесем из Јапана овдје је организација, да се професионалније ради, да се не ради ад хок или као што бисмо ми рекли, "преко ноћи". Вољела бих да пренесем дио свог искуства и свог професионализма, јер могу да посматрам са стране и видим да недостаје тога.

* ГЛАС: Публика Вас није заборавила иако Вас овдје дуго није било? 

СТОЈАКОВИЋ: И ја се питам шта је то због чега ме публика није заборавила. Јер ако вас нема, онда вас нема. А ја сам се баш изгубила у свему томе што се дешавало и све те године проведене у Јапану мислила сам да ће ме заборавити. Када се отворила могућност за поновни долазак овамо, позвала сам своје колеге из Јапана и почели смо да градимо мост између Јапана и БиХ. Мислила сам хајде када сам већ толико дуго тамо, нека и ја нешто паметно направим, мада сам дјеловала. Ипак, сарадња са Јапаном и Јапанцима није тек тако могла  да престане, нити сам ја могла да се вратим у Сарајево због разноразних проблема као што је онај са станом. Рекла сам добро, ако је тако, онда ћу остати тамо и долазити повремено и видјети да ли се могу некако запослити и вратити стан. Све су то биле моје намјере још од 2000. године, али је годинама све остајало на томе да једном годишње дођем, направим концерт и вратим се. Али су се везе почеле обнављати. Ипак, публика ме је и даље слушала, а радио-станице у свим крајевима бивше Југославије пуштају моје пјесме. Зато сам данас веома захвална публици која ме никада није заборавила.

Турнеје

- У 40 година мога рада било је толико много лијепих догађаја да ниједан не могу да издвојим. Обилазила сам Европу већ од ране младости. Дружења су била "од Вардара па до Триглава", нема одакле нас није било и стално смо се састајали на фестивалима и турнејама. Управо су те турнеје биле нешто изузетно. Са радошћу се сјећам сарадње са колегама. Турнеја по Русији, са Оливером Драгојевићем, која је трајала четири мјесеца, остала ми је у посебно лијепом сјећању. Он је веома духовит човјек. Никада нећу заборавити ситуацију у једном позоришту. Будући да смо тек стигли, сјели смо иза позорнице, која је имала седам завјеса, управо иза седме. Први дио програма трајао је око једног часа, а нас двоје смо наступали на крају. Били смо много гладни, па смо почели да једемо неки руски специјалитет, некакву рибљу јетру у конзерви. Човјек који је дизао завјесе се преварио, па је дигао и седму завјесу, па је публика на позорници угледала нас двоје како једемо. Оливер се досјетио, узео је конзерву, дошао до микрофона и рекао, једите само ову паштету. Нисам се, нажалост, с њим уопште чула. Али видим да је Барба добро - испричала је Јадранка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.