Горан Радовановић за “Глас Српске”: Политичка коректност Запада превазилази и Орвелове визије

Рекао је ово за “Глас Српске” Горан Радовановић, прослављени српски режисер и сценариста, чији је нови филм “Баук” након свјетске премијере филма у Москви ових дана представљен пред српском публиком на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи, објашњавајући да ли је имао мало треме пред прво приказивање

филма на домаћем терену. Умјетник познат по играним филмовима “Енклава”, “Хитна помоћ”, “Пилећи избори”, али и по документарним “Чекајући Хандкеа”, “Уз Фидела до краја”, “Случај Макавејев или Процес у биоскопској Сали” каже да је на идеју да сними филм, чија се радња дешава током НАТО бомбардовања, дошао на основу личних искустава, биографских детаља њему блиских људи и на основу литературе, желећи да исприча причу о догађају који је према његовом мишљењу, кључ судбине српског народа у 21. вијеку.

- На неки начин овим филмом јесам склапао једну триологију, у којој је “Хитна помоћ” била филм о нади у промене, док је “Енклава” о последицама пропасти наде, нигде видљивије него у мрачној судбини Срба на Косову и Метохији, док је бомбардовање Србије кључ за читање свих социјално-политичких кретања и колективног стања српског народа у 21. веку - рекао је Радовановић.

ГЛАС: Тема с којом се бавите у “Бауку” је дубоко ратна, по сматрана из визуре дјетета, а старо правило каже да је сва ки прави ратни филм антиратни и нисте први режисер који се дотакао тог кукавичког бомбардовања, чије су посљедице болне и трагичне, не само за нас већ и далеко шире. Из којег угла прилазите трагедији од које је прошло четврт вијека, а копља се и даље ломе о томе шта се десило те 1999. године?

РАДОВАНОВИЋ: Па лепо сте рекли, “кукавичко” бомбардовање! Нама, нормалним и неполитички корумпираним Србима, јасно је да је то била кукавичка агресија САД и њених сателита оличених у савезу који се и даље бласфемично назива “одбрамбеним”! Па ми овде имамо и полузваничне и званичне НАТО лобисте, који су често и део државне структуре, што је видљиви доказ колонијалног статуса наше вољене земље! Дакле, ово “кукавичко” бомбардовање оправдавају главни јунаци у мом филму: осмогодишњи дечак, његова мајка, његов отац који плови по далеким морима и свештеник који дечаку постаје замена за одсутног оца. Шта је њихова кривица? Што припадају народу чија политика није у складу за глобалним трендом! Или што су, можда, припадници ниже расе за коју не важе правила такозваног цивилизованог света?! У сваком случају, избором ова четири лика и смештањем приче са колективног епскогка интимно драмском амбијенту, мислим да смо јасно одговорили на ваше питање. Мој приступ је дубоко антиратни и показује сав апсурд зла који се дијаболично сручио на Србију 24. марта 1999! Зато смо и изабрали тај датум као почетак снимања нашег филма, али 23 године касније.

ГЛАС: Занимљиво је да сте у претходном Вашем филму “Енклава”, такође, за припо вједача изабрали дијете чији живот протиче између породичног окружења, кроз не ке нормалности дјетињства и сталне пријетње за живот и биолошки опстанак породице, при чему се то све де шава у Европи, пред носем колијевке демократије, али дјелује као да се дешава у некој далекој земљи трећег свијета заборављеној од свих осим од Бога, иако су дјеца најмање крива за такво стање?

РАДОВАНОВИЋ: Само да не причамо о Европи као “колевци” демократије! Та европска колевка која је изродила Хегела и аустро-германски пород само је у току 20. века три пута убијала моју породицу на њеном кућном прагу, у селу Барзиловица код Лазаревца, 80 ки лометара јужно од Београда! Први пут мог деда Александра у Првом светском рату, други пут мога оца Радовина у Другом светском рату, а покушала је и мене у Београду 1999. године. И сада би моја деца, која су тада бежала од њихових бомби, требало да поштују постулате њихове демократије и интересе немачке спољне политике?! Или је можда поново, по стоти пут, Милошевић крив за све!?

ГЛАС: Са поменутом “Енклавом”, али и неким другим српским филмовима, попут “Мрака” Душана Милића брзо је постало јасно да европски и свјетски фестивали имају прилично растезљиве стандарде, када су у питању умјетничке слободе или теме филмова који се не уклапају у унапријед дефинисану причу о подобним темама и добрим и лошим момцима новог свјетског поретка? “Баук” се такође дотиче непопуларне теме из угла западне филмске индустрије, каква су очекивања од његовог фестивалског живота?

РАДОВАНОВИЋ: Па већ је драматично! Неколико фестивала је филм одбило јер је “Баук” приказан у Москви и пребачено ми је да сам на тај начин “постао пропагатор руског режима и тиме оправдавам руску агресију у Украјини”. Дакле, радња мог филма који се догађа у Србији 1999. за време НАТО агресије је оправдање руског експанионизма и последица руског малигног утицаја!? Политичка коректност Запада у овом случају баш превазилази и самог Орвела! Срећом, постоје фестивали широм света који су селектовали мој филм: Монтевидео, Сао Паоло, Панама, Атина, Лисабон, Аванца... На реду је Азија и Африка и наравно, европски фестивали чије финансирање не зависи толико од државних централних власти....

ГЛАС: Поменули смо да се филм премијерно приказао на фестивалу у Москви, а сарађивали сте и са руским филмским радницима. У питању је веома значајна држава када је ријеч о филмској умјетности, али и држава чија је умјетност такође под тешким ударима цензуре, прилично лицемјерних цензорских стандарда?

РАДОВАНОВИЋ: Директор фотографије је чувени Владислав Опељанц, који је радио последње филмове Никите Михалкова и све филмове Кирила Серебреникова. То је била моја редитељска одлука да сарађујем са њим. Он се одазвао и направио је можда најубедљивију фотографију у читавом свом опусу. Руским филмским уметницима тренутно није лако, изложени су не само некој врсти културног ембарга већ често и отвореном расизму!

ГЛАС: У филмској индустрији сте преко четири деценије, нисте се баш уклапали у жанровске, клановске или било које друге обрасце домаће филмске индустрије. Гдје данас видите себе унутар српског филма?

РАДОВАНОВИЋ: Па у неком процепу српског филма, таквом какав јесте! Између кланова, јаке другосрбијанске реторике, насилних “јаких” ликова у директној и отвореној спрези са влашћу, у океану сујете и гордости, у имитаторском провинцијском покушају да се додворе и да некако скоче на црвени тепих Кана, Берлина или Венеције, тематски готово “денуцирајући” савремене теме српског друштва и готово ликујући над његовим траумама. Међутим, Богу хвала, има дивних редитеља који су своји и истрајавају на свом непатвореном доживљају света, поштујући и волећи Србију: Младен

Ђорђевић, Душан Милић, Марко Ђорђевић...

ГЛАС: Са друге стране, како Вам се данас чини српски филм? Годинама су доминирали тзв. фестивалски артхаус филмови који

нису много марили за публику у биоскопу. Са друге стране, јавља се једна генерација режисера која свјесно користи жанровске обрасце да привуче публику у биоскоп, имамо и хиперпродукцију серија, што је добро за праксу филмских радника, али из Ваше перспективе посматрано колико смо генерално способни да стварамо јаке филмове, који могу разбити границе локалног тржишта?

РАДОВАНОВИЋ: Не знам како да одговорим на ово питање. Чудно је све то! Имате, на пример, генијални филм “Радничка класа иде у пакао” режисера Младена Ђорђевића, који је по мени и изузетно гледљив и комуникативан артхаус филм, али је лошије прошао код публике упркос његовом убедљивом фестивалском интернационалном успеху (Торонто и други фестивали) и фестивалској домаћој супремацији (ФЕСТ!).

ГЛАС: За крај, од екранизације Вашег сценарија за филм “Октобарфест” протекло је скоро 40 година. Из стеченог режисерског и филмског искуства како гледате на ту давну адаптацију и да ли бисте другачије режирали тај филм када бисте имали прилику да сједнете у режисерску столицу?

РАДОВАНОВИЋ: То је као друга планета. Књига, то јест, предложак за филм “Октоберфест” није био мој. Додавао сам ту свашта из свог окружења, неке мале чинове социјалне побуне у време посттитоизма. То су људи и највише волели. То је једини мој сценарио којег сам радио за другога. После тог искуства зарекао сам се да само пишем за себе...

Маргина

ГЛАС: Осим играних филмова радили сте велики број документараца, који су бирали врло занимљиве теме са једном заједничком нити, а то је да су Вам главни јунаци често људи који се не уклапају у општеприхваћене друштвене или културне обрасце?

РАДОВАНОВИЋ: У документарном жанру доминирају људи са маргине. Генерално то су ликови који имају некакав проблем! Не можете имати у документарном филму карактер, на пример, банкарског чиновника који има свој посао, свој стан, ожењен је и води некакав очекиван живот. Под условом да није психички болесник...

Ликови у документарном филму морају да имају некакав проблем! А чим ликови имају некакав проблем, онда смо на пољу маргине и против устаљених социјалних и културних образаца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.