Горан Милашиновић, књижевник и љекар, о екранизацији његовог романа “Случај Винча”: Технологија неће спасити човјечанство

Рекао је ово за “Глас Српске” Горан Милашиновић, писац, универзитетски професор и љекар, коментаришући како је доживио екранизацију његовог чувеног романа “Случај Винча” у филму “Чувари формуле”, режисера Драгана Бјелогрлића. Адаптација романа, који се бави нуклеарним инцидентом у Винчи 1958 године, имала је протекле седмице свјетску премијеру на Филмском фестивалу  у Локарну, ове седмице приказана је на Сарајево филм фестивалу, уз јако добре реакције критике и струке, а Милашиновић истиче да га је прва пројекција филма вратила на почетак цијеле приче.

- У томе се и налази разлог победе филма као уметничког медија, он је једноставно најближи стварности коју опажамо. Некада је то било позориште, а филм је отишао још даље. Дакле, бојао сам се да ће се све некако стопити у једну стварност, да ће роман у филму нестати, и ако сам искрен, док је већина у Локарну уживала у пројекцији једног слојевитог и узбудљивог, снажног и на крају награђеног филма, ја сам се враћао дубоко у прошлост, у време када су преда мном стајали само празан папир и идеја, што се на крају испоставило као дивно и испуњавајуће искуство, јединствена привилегија, за коју су остали гледаоци остали ускраћени - каже Милашиновић.

ГЛАС: Колико сте као аутор књиге имали утицаја на рад сценариста Вука Ршумовића и Огњена Свиличића и како Вам се чини, као човјеку са стране, рад унутар једног професионалног филмског сета попут Бјелогрлићеве продукције?

МИЛАШИНОВИЋ: Кад сам 2015. упознао Драгана Бјелогрлића због његове жеље да направи филм по “Случају Винча”, он је на мене оставио веома јак утисак професионалца и уметника који уме да промишља и изван сфере своје примарне делатности, глуме, што није чест случај. Одмах смо се сложили да су емпатија и необична хуманост француских грађана да ризикујући своје здравље и животе помогну непознатим Југословенима те 1958. окосница и романа и евентуалног будућег филма. Мање смо се слагали око паралелне теме, могућег рада наших научника у Винчи на атомској бомби, која је Бјелогрлићу била привлачна, а мени није. Међутим, разумео сам да филм као медиј захтева специфичну драматургију, неки узбудљиви наратив који голица просечног гледаоца, те сам се сложио да “бомба” буде један од слојева, али не и доминантан. Сви написани сценарији од стране професионалаца, Ршумовића и Свиличића, током седам година рада вртели су се око те исте дилеме, како сачувати душу романа, дакле причу о хуманости Парижана, а не испасти мелодраматичан, плитак, једнодимензионалан и превише документаран. 

ГЛАС: Сама књига је прешла дуг пут од “Расцепа” у издању “Стубова културе”(2011), преко сарадње са “Лагуном” на “„Случају Винча” до екранизације. Колико је првобитна прича промијењена током тог сада већ 13-годишњег живота у јавности и шта Вас је генерално привукло причи о мистериозном инциденту у “Винчи”?

МИЛАШИНОВИЋ: “Стубова културе” па тако и “Расцепа” није више било те 2015., када смо се Бјелогрлић и ја договарали о сарадњи, због тога сам морао да напишем ново издање за свог новог издавача “Лагуну”. Одлучио сам се да изменим претходно издање и избацим слојеве који се нису односили на сам догађај, те је тако настао “Случај Винча”. Да није било разговора о филму, вероватно би ново издање било неизмењено у односу на претходно. Када је реч о теми, случајно сам прочитао у новинама да је обележена 50. годишњица несрећног нуклеарног акцидента у Институту “Винча”, а онда схватио да се ту крије велики број парадокса. Била је то прва трансплантација не само коштане сржи, него било ког органа на људима, а у историји медицине није заслужила Нобелову награду. Потом, због чега се догађај крио у јавности, нашој и светској? Рад на атомској бомби или жеља амбициозне социјалистичке Југославије да сакрије под тепих догађај у престижном, светски познатом нуклеарном институту, који је, можда, настао људском грешком? Ако је људска грешка, зар то онда није као у Чернобиљу? На крају, изванредна хуманост обичних Парижана која је из перспективне данашњице незамислива. Пристати да ти изваде пола литре коштане сржи зарад неког непознатог човека, без гаранције лекара да ћеш то преживети без последица, зар то није као скочити у воду да спасеш дављеника, не сетивши се при томе да и сам не умеш да пливаш? Мислим да су баш то урадили Французи за наше грађане те 1958. Временска дистанца у односу на догађај од пре педесет година и безброј непознаница погодовали су ми да фикцијом креирам стварност по мери свог људског и литерарног сензибилитета.   

ГЛАС: Испоставило се, нажалост, да је оно што сте Ви прије 15 година истраживали као скрајнуту и помало заборављену тему, постало опет више него актуелна прича. Страшни баук нуклеарног рата све је присутнији током сукоба у Украјини па се чини да је стварност на неки начин поново почела надмашивати фикцију?

МИЛАШИНОВИЋ: То је испало случајно. Боље по свет да није, али за филм је као околност добро. Ипак, мислим да је увек добро време за филмове и књиге оваквог садржаја, разлика је само да ли испадну далековиди или актуелни.

ГЛАС: Да ли сте стигли да погледате филм “Опенхајмер” и како Вам се чини Ноланова прича о оцу атомске бомбе из умјетничког угла?

МИЛАШИНОВИЋ: Нисам, нажалост, али једва чекам. Очекујем сјајан филм, у складу са редитељем и глумцима, који има рефлексије сличне нашима, али ми се чини да је доминантно биографски, док је наш филм, рекао бих, имплицитан, једноставнији, са јасном поруком да свет од нуклеарног лудила, посебно лудила нуклеарног рата, може да спасе само људска душа, чиста људска доброта, хуманост у свом изворном облику. Неће нас као врсту спасти од уништења никаква технологија, нити прогрес, никакве машине ни супер паметни рачунари или вештачка интелигенција него пријатељска љубав, добра рука другог човека. То је порука нашег филма. Уосталом, тако некако гласи и објашњење жирија у Локарну, као и одлична критика која је пре два дана изашла у најпрестижнијем филмском часопису “Варајети”. Рекао бих још нешто у вези са наградама у Локарну, поготово награди “Варајети” која има велику светску тежину. Запад ретко прихвата са истока обраду хуманистичких и етичких тема. Сматра их својим привилегованим пољем деловања и промишљања. Исток му је занимљив само уколико се држи дисидентских политичких тема или изругивања сопственим колективним манама, најчешће на рачун магијске затуцаности и примитивности. Барем је тако било до сада. Мислим да је одлуком да “Чувари формуле” добију прву награду, жири показао храброст која буди наду. 

ГЛАС: У већем дијелу опуса крећете се водама тзв. ствароносне прозе, тј. књижевности везане за стварне случајеве из реалног живота.  Колико је тешко одредити границу фикције и реализма у Вашем писању и гдје доминира приповједач, а гдје истраживач чињеница када пишете?

МИЛАШИНОВИЋ: Верујем да је постмодерна у књижевности на издисају и да ћемо се сви полако вратити стварносној прози, која, наравно, није никаква документаристика ни пуко препричавање стварности, него уметничка обрада неке теме реалистичним стилским алаткама. Роман, по мени, треба да се врати себи, што значи причи као окосници, и коначно ослободи од претераног фокуса на стилу. “Лепорека” књижевност не комуницира са читаоцима, онима којима је намењена, а то је чист апсурд јер књижевност постоји само због природне потребе човека да мисли преноси даље, да оно што му је у глави, мисли и осећања, саопшти другом човеку. Криза читања настала је и због те езотеричности прозе XX века. Читалац који ни након првих педесет страница не зна о чему је реч у роману, шта је писац желео да каже, оставиће га заувек. Знам то по себи. А још је горе и веће разочарење кад заводљиви стил држи читаоца до краја књиге, а онда уследи “тоуцхе”, празнина већа него пре читања. Природни ток и драматургија су костур без кога роман, као прозна књижевна врста најсличнија стварности, не може да задржи стабилност и очува животну равнотежу. 

ГЛАС: У Вашем тренутно актуелном роману “Мук” поново сте се дотакли једне стварне или истините теме, о којој се врло мало зна, али су њене посљедице више него страшне за свијет који нас окружује?

МИЛАШИНОВИЋ: И овде је догађај истинит, а све остало фикција, као и у “Винчи”. Разлика је што “Мук” обрађује низ људских мана и што, осим аутистичног дечака, који открива авицид, масовни злочин над птицама, у роману нема позитивних ни невиних јунака. Проблем је што тешки злочини и нечовечност почињу често прикривено и малтене невино. У “Муку” је то лов, који се зачас претвори у злочин према животињама, потом гастрохедонизам, који неосетно и лако склизне у чисту патологију. Свестан сам да многи људи немају никакав осећај за животиње, нарочито птице, као ни за природу, да само декларативно разумеју важност очувања постојеће флоре и фауне. Ипак, надам се да ће се након читања “Мука” неко и замислити и препознати опасност таквог односа према другим живим бићима. Јер ко је спреман да убије десет хиљада птица певачица зарад неког желеа од птичјих језика неће имати обзира ни према људима. Као ни они који тај желе једу, не мислећи како је до њега дошло. 

ГЛАС: Теме етике у судару човјека и галопирајуће технологије, провлачи се у позадини више Ваших књига и дјелује да нисте оптимиста по питању посљедица коју изазива све неконтролисанија употреба технологије  и доминација материјалног над хуманим у модерном времену?

МИЛАШИНОВИЋ: Нема памети, а онда ни среће у похлепи ка материјалном стицању и испразном хедонизму, што су две мантре данашњег човека. Хомо сапијенс ће нестати са планете уколико не напусти курс циничног господара, уместо да буде одговоран и свестан да је само део природе и планете Земље, коју дели са свим живим и неживим на њој. Замениће нас једног дана нека друга жива бића, што се већ догодило некада доминантним диносаурусима. Јер човек без памети и није ништа друго до савремени диносаурус. Индиректно “Мук” се држи тог курса.

Писање

ГЛАС: Иза Вас је преко 30 година књижевног рада, 13 објављених књига, тренутно сарађујете са “Лагуном”, најагилнијем издавачем у региону, дочекали сте и врло озбиљну филмску екранизацију. Колико је тешко Вама, уз приватне и професионалне љекарске обавезе, одржати такав списатељски темпо и шта вас генерално мотивише за писање?

МИЛАШИНОВИЋ: Нисам никада осећао напетост. Ако и дође некада, застанем на­ кратко па радим само једно, медицину или књижевност, а онда, поново, обоје. Већу напетост имам када не радим, а због чега, то је дивно објаснио Ридигер Зафрански у својој књизи “Време”, ко стално нешто ради, плаши се досаде јер у њој време пролази много спорије, а страх од пролазности је егзистенцијалан, зар не. Досада је, у ствари, природно стање, сетимо се Русоа. Међутим, мој ум није достигао тај ниво. Он се умири и успава увече само ако је тог дана сазнао, доживео или направио нешто ново.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.