Протојереј ставрофор Гојко Перовић: Љубави према Богу не може бити превише

Истакао је ово у интервјуу за “Глас Српске” свештеник и  некадашњи ректор Цетињске богословије Гојко Перовић, додајући да не треба у цркву силом гонити никога, нити наметати молитву и пост људима који за то немају осјећаја ни потребе.

 - Велика већина у српском народу вјерујући су људи, јер тако кажу и резултати свих пописа - рекао је Перовић.

ГЛАС: У каквом расположењу православни вјерници дочекују најрадоснији хришћански празник Божић?

ПЕРОВИЋ: Наша духовна радост пред сваки празник се обнавља као орлова младост, како то лијепо описује писац Псалтира. Без обзира на сва досадашња искуства, добра или лоша, хришћани сваком новом празнику прилазе са неизвјесношћу и трепетом, као да је први, али и као да је посљедњи празник који празнујемо. То значи да у њега уносимо цијелог себе, очекујући да ће и Господ у обећаном сусрету са нама излити на нас највећу могућу пажњу и љубав. Библијски речено празник је мјесто састанка. Љубавно мјесто састанка Бога и људи и отуда тај трепет неизвјесности и ишчекивања, као да до сада нити једно празновање које смо имали у животу није ништа у односу на ово које слиједи. Између осталог, због тих разлога Његош ће рећи како “нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића”.

ГЛАС: Колико је важна духовна припрема пред Божић?

ПЕРОВИЋ: За сваку озбиљнију ствар у овом животу припремамо се бар по неколико недјеља: неко спортско такмичење, свадба, полагање испита и слично па како онда да се за наш посао са Богом, односно за божју најаву да ће доћи међу нас, буквално у наше домове, међу наше најближе - не припремимо у истом толиком трајању, а на начин како нам то прописује наша црква. Савремени европски човјек иде на други крај планете да сазна од урођеника далеких племена како да се здраво храни, како да се лијепо спава, како се и колико треба кретати и то није лоше, само по себи. Међутим, зашто онда не завирити у сопствено насљеђе и опробану традицију односа према спољашњем свијету, према храни, према изговореној ријечи, према увредама и похвалама овога свијета? Да бисмо чули оно што нам има Бог рећи, треба утишати вреву, трку и фрку овога свијета. Ако је за један час у учионици потребна тишина да би се чуо глас наставника онда и да би се чуо глас живога Бога, треба одређена припрема и утишање наших свакодневних и природних страсти и потреба.

ГЛАС: У времену транзиције јесмо ли се отуђили од обичаја и традиционалних вриједности?

ПЕРОВИЋ: Отуђили смо се, али нешто од те празничне неизвјесности садржано је и у призиву, у обавези, да се тој традицији данас вратимо. Како? Па традиција није нека прашњава остава у коју треба да завиримо, а да при том не знамо шта тачно ту тражимо. Традиција то смо, између осталога, ми данашњи. Наш језик, наша схватања, наш начин како постављамо питања и критеријум на основу ког бирамо задовољавајуће одговоре, све то је традиција. Ништа од тога није настало са нама него тајанствено, али истинито тече кроз нас валовима протеклих вијекова. Наше враћање традицији јесте покушај, покрет који ће сигурно бити успјешан и који ће Бог подржати да данас успоставимо разговор са својим прецима на теме које су они отворили, али језиком савремености, језиком наших схватања. Црква је дом непрекинутог постојања и увијек новог обнављања традиције слушања божје ријечи и нашег одговарања на њу.

ГЛАС: Посвећујемо ли довољно времена породици? Да ли је она и даље срж друштва?

ПЕРОВИЋ: У оквиру тог разговора са прецима увијек новог и увијек актуелног нужно ћемо се срести са осјећајем припадности широј заједници, заједници са људима који више нијесу међу нама, али и са заједницом оних који ће тек да се роде. То је, између осталог, осјећај припадности роду и оној основној ћелији - и суштинској и етимолошкој - тог широког појма род, а то је породица. Бог је рекао на почетку стварања: “Није добро да је човјек сам” и то је основна дијагноза исправног и здравог људског живота. Божићни празници су свим својим садржајем упућени на породицу и сваки наш труд да се припремимо за празновање истовремено ће нас враћати породици, као основном амбијенту празновања, а онда самим тим и породици као основном оквиру функционисања људског живота.

ГЛАС: У каквом су положају Срби у Црној Гори, ако знамо да су литије вратиле вјеру у боље сутра? Је ли Црна Гора заиста његошевска?

ПЕРОВИЋ: Литије су на ширем плану народног и државног јединства вратиле Црну Гору традицији, али нијесу је вратиле у “мрачни средњи вијек” како то воле да кажу људи који, према мом мишљењу, не разумију литије него су нас у Црној Гори вратиле прецима, њиховим питањима и темама на које би ми данашњи требало да одговоримо својим језиком. Како би рекао један мудар човјек: “Сваки наш данашњи исказ само је наставак већ давно започетих разговора из времена прије нас.” Тако се испоставило да је црква и дан-данас једна авангардна снага у друштву, као што је то уопште религија у разним својим облицима широм свијета, а на почетку 21. вијека. Конкретно у Црној Гори црква је помогла да дође до успјешне и мирне смјене власти, што је у црногорском случају посебан феномен. Црква на свој начин брине о гладнима, болнима, остављанима, а онда подједнако и о запосленима и незапосленима. Црква је прва дигла глас да недјеља буде обавезан нерадни дан, а опет труди се и налази начина да побрине и о онима који тешко живе. Црква оснива нове школе, центре за савјетовање, нова пољопривредна добра. То су начини како она данас одговара на питања наших предака, а то су вјечита питања: како да се, уз божју помоћ, живи слободно и живи боље и како да, сљедујући божјој науци, бринемо једни о другима. Обновљен је и оснажен осјећај јединства, саучешћа у радости и болу са нашом браћом на Косову и Метохији, у Украјини и Русији. Молитвом, хуманитарном помоћи и чувањем свијести о светињи заједнице шире од државних граница Црне Горе, прије свега наше помјесне СПЦ, а истовремено и Православне цркве у цијелом свијету. Ето то је његошевска Црна Гора.

Светиња

ГЛАС: Порука за наш народ на Косову и Метохији?

ПЕРОВИЋ: Наши сународници на Косову и Метохији и сви ми заједно са њима требало да се држимо своје цркве, која чува смисао и разлоге нашег постојања и нашег опстанка па и нашег исправног и људског суживота са онима који нијесу као ми. Црква је коначно једина институција која наш народ на Косову и Метохији окупља без прекида, док се силе политичке моћи очигледно мијењају од данас до сјутра. Окупљени око светиње наша браћа тамо, или да се послужим одредницом црногорског краља Николе - “онам, онамо”, знаће да се одреде како треба према свим дилемама и невољама које пред њима стоје. 

ГЛАС: Руши ли Господ све подјеле?

ПЕРОВИЋ: Велика бољка и препрека напретку Црне Горе јесу различите идеолошке и вјештачке подјеле међу најрођенијима. Оне предуго трају и превише је у њих уложено из различитих центара моћи, током двадесетог вијека и почетком овог. Смисао црквеног живота је управо у томе да окупља све људе у истини и љубави. Све људе на свијету, а камоли оне најрођеније чији су најближи преци - једни те исти људи и чији су језик и вјера - заједнички. Како се, понављам, буквално ради о два рођена брата или о односу оца и сина инсистирам на томе да су подјеле вјештачке, насилно уметнуте међу нас. Јеванђелска наука, ако се проповиједа у свом чистом облику, без примјеса земаљских идеологија може и мора да помири браћу, односно: Господ јесте кадар да уклони све препреке. Небески позив предстојећег празника “Слава на висини Богу, а на земљи мир и међу људима добра воља” упућује нас на то.

ГЛАС:  Јесмо ли се довољно окренули Богу?

ПЕРОВИЋ: Мислим да је свуда јасан и видљив тај велики заокрет ка Богу свуда гдје дјелује наша помјесна СПЦ. Међутим, ако питамо да ли је то довољно то је исто као да у односу љубави родитеља према дјеци и обрнуто, или у односу момка према дјевојци (а таквих поређења има и у самом Светом писму) питамо: је ли ово доста? Је ли било довољно од мене? Ако таква питања ставите у један однос љубави осјетићете већ кад их изговорите да су рогобатна и да им ту није мјесто. Дакле, никад доста, и никад довољно љубави између Бога и људи, а ако томе додамо чињеницу да нас је Бог створио да растемо, да непрестано узрастамо у истини и љубави, онда може бити довољно вјере али само за један разред - да се тако сликовито изразим. Чим завршиш један, идеш у сљедећи разред.

ГЛАС: Да ли је потребна невоља да нам се деси како би се зближили и пружили руку једни другима?

ПЕРОВИЋ: Његош је записао мудре ријечи да “удар нађе искру у камену” и да би без тога удара та искра “у кам очајала”. Те ријечи имају библијску дубину, јер ако погледате бројне стихове, нарочито Старог завјета, видјећете да су они основа оних српских народних пословица “без невоље нема богомоље” и “без муке се пјесма не испоја”. То је изгледа уткано у природу односа Бога и човјека. Човјекова склоност да заборави на Бога и ситуација да нас Бог кроз животне невоље подсјећа да нити смо сами на овом свијету, нити смо ми, сами за себе, неки богови.

ГЛАС: Српско јединство је нарушено, како Ви гледате на то? Како да превазиђемо раздор?

ПЕРОВИЋ: Ако би се вјерујући на прави начин и прије свега искрено вратили Богу онда би цијели овај свијет постао љепши, свјетлији, мириснији. Опет, све ово што кажем не би требало да наруши одвојеност цркве као институције од институција државе. Ту разлику треба чувати. Она је корисна и за државу и за цркву, али ниједна одредба секуларног друштва не забрањује јавним радницима, политичарима, просвјетарима да свој посао обављају надахнути вјером у Бога и да ту вјеру, без наметања икоме, свједоче на један личан и убједљив начин. Коначно, шта смета демократији Велике Британије или рецимо скандинавских земаља, које су данас перјанице идеологије грађанског друштва, врло јасно и често помпезно приказивање вјерске традиције њихових монархија?  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.