Епископ ремезијански Андреј Ћилерџић: Љубав према Богу не одвајајте од љубави према ближњем

Поручио је то у интервјуу за "Глас Српске" епископ ремезијански Андреј Ћилерџић, викарни епископ патријарха српског Иринеја, и нагласио да љубав према Богу не смије никако бити одвојена од љубави према ближњему, и обратно.

- Христос је у Јеванђељу свуда водио дијалоге да би нас поучио да хришћански дијалог мора да заживи и тамо где наочиглед нема наде, и да је дијалог крајњи вапај наде - поручио је епископ Андреј Ћилерџић.

Наглашава да смо позвани да једни друге помажемо и братољубиво подржимо.

- Данашња потрага у свету за смислом, за оријентацијом, за духовним животом, за трајним вредностима и стабилношћу не би смела да пролази поред истинског смисла живота, већ да у крилу Цркве Христове ми хришћани креативно пратимо све изазове у којима савремени измучени свет дела и живи - додао је.

* ГЛАС: У недјељу прослављамо највећи хришћански празник - Васкрс. Ко је су то поуке које не треба заборавити ни када прође овај празник? Колико се данас хришћани тих вриједности придржавају?

ЕПИСКОП АНДРЕЈ: Никад не треба као хришћани да заборавимо да је Господ Христос жртвовао себе до краја и да је пред својим распећем на крсту остао потпуно сам, без светих апостола који су се сви разбежали од страха, па чак је остао и без Оца својега, јер је са крста разапет узвикнуо: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? А то практично значи да нема очајања за нас људе, већ да је Бог сваку немоћ људску преузео на себе, тако да је свака наша тешкоћа у животу ипак подношљива, ако смо искрено верујући људи. А свети апостоли нису разумели крст док нису видели Васкрслог Господа Исуса Христа, тако да је нама данас као верујућим хришћанима кудикамо лакше да носимо тај крст у уверењу да ћемо баш тим крстом примити приступ Богу. Дабоме, човеку данашњице је пуно лакше да се оријентише према материјалним вредностима, али ће исти човек кад тад бити суочен са својим духовним назначењем, па ће му бити од велике духовне користи да се удуби у подвиг спасења Господа Исуса Христа који је први понео крст и својим Васкрсењем донео коначну радост.

* ГЛАС: Која је Ваша порука на овај велики празник?

ЕПИСКОП АНДРЕЈ: Православна Црква, у свом позиву да све сједини у Васкрслом Сину Божјем, Господу Исусу Христу, наставља данас свој задатак мира, да одговорно врши своју мисију у свету и да пружа простор у трагањима за јединство свих људи. Наш народ с правом очекује од своје Светосавске Цркве, да се постигне стабилност живота, смиривање и превазилажење друштвених криза и конфликата. Нека предстојећи празник Васкрсења Христовог изнова буде прилика, да се људи у празничном расположењу измире и да сви заједно достигнемо обнову наше намучене српске отаџбине.

* ГЛАС: Колико данас вјерујући српски народ зна и његује своје обичаје?

ЕПИСКОП АНДРЕЈ: Не може се уопштено на ово питање одговорити. Код нас Срба важи изрека: сто села, сто обичаја. Овде се поставља питање, шта је важније: обичај или предање? Сигурно је то да је најбитније да се свеколики наш народ полако врати традиционалним обичајима своје прадедовске вере који извиру из живога литургијског искуства Цркве. Најважније је то, што видимо да се народ, хвала Богу, враћа литургијском начину живота, и да је спреман да са својим свештенством иде заједничким духовним путем и да се у духовним погледу увек саветује са надлежним духовником. Има обичаја који су страни, има обичаја који су апсурдни, има обичаја који су излишни или непотребни, а има много обичаја који су спасоносни, а о њима једино могу да дају релевантна обавештења свештеници и духовници. Сигурно је да има и обичаја који нису строго литургијски обичаји, али су врло корисни, пожељни и благословени, на пример подела пакетића сиромашној деци, и уопште сиромашним односно социјално угроженим људима. Исто тако је леп обичај посета болеснима, немоћнима и невољнима.

* ГЛАС: Српска православна црква и Срби суочени су данас са бројним изазовима. Шта је, према Вашем мишљењу, данас највећа опасност? Како сачувати, па и ојачати улогу Цркве у друштву?

ЕПИСКОП АНДРЕЈ: По мом мишљењу, највећа је опасност за нашу Цркву претерана индивидуалност која сигурно води у растројство, у расуло или чак у раскол. Црква не сме да буде беспомоћна када су у питању самопожртвовање, љубав и активно учешће у свему ономе што је за добробит свога народа. Љубав према Богу не може никако бити одвојена од љубави према ближњему, и обратно. Истинско служење по хришћанском схватању јесте даровано заједништво Бога и људи као дар у Духом Светом. У Цркви човек најбоље налази свој истински идентитет. У Цркви се народ чува од опасности распада на безличну масу, од опасности да постане жртва манипулације оних који не поштују закон Божји. Данашња потрага у свету за смислом, за оријентацијом, за духовним животом, за трајним вредностима и стабилношћу не би смела да пролази поред истинског смисла живота, већ да у крилу Цркве Христове ми хришћани креативно пратимо све изазове у којима савремени измучени свет дела и живи.

* ГЛАС: Живјели сте, између осталог, у Грчкој и Њемачкој. Колико Срби у иностранству чувају своје обичаје, али и везу са Србима у матици? Колико су важне снажне везе између православних народа који живе у различитим земљама?

ЕПИСКОП АНДРЕЈ: У Немачкој сам рођен, а у Грчкој сам, између осталог, стекао више образовање. Где сам год затекао наш српски народ, видео сам да је он веома расположен да своје обичаје и традицију оствари у оквиру црквеног живота. А то је био и разлог зашто је наша Црква у прошлости послала велики број свештеника у дијаспору да тамо организују црквени живот. Тада је пак тако изгледало да су Срби из дијаспоре бољи и већи Срби од Срба у матици. А када се једном наш народ у дијаспори окупи око своје Цркве, онда се свакако и најбоље повезује са својом матицом где су наше највеће светиње, древни манастири, храмови и задужбине наших славних предака. Снажне везе између православних народа који живе у различитим земљама јесу утолико важне што смо и ми српски хришћани увидели да се Европа уједињује и да је за срећнију будућност битно да се и ми православни хришћани на општем плану разумемо, сложимо и ујединимо, ако то буде по Божјем благослову.

* ГЛАС: За вријеме рата у бившој Југославији, као сабрат манастира Ковиља и службеник Српске Патријаршије, у сарадњи са црквеним институцијама у Грчкој, Њемачкој, Аустрији, Италији и Француској, прихватили сте и збрињавали сирочад, инвалиде, избјеглице. Бринемо ли се и помажемо ли довољно онима којима је помоћ најпотребнија?

ЕПИСКОП АНДРЕЈ: За оне којима је помоћ најпотребнија брину се увек они који су на овај или онај начин сами прошли кроз страдања и немаштину. Треба имати у виду да сам ја син српског емигранта. Мој покојни отац је 1945. године стигао у западну Европу без ичега, на себи је једино имао војну униформу. Ја сам рођен 1961. године и као дете сам видео око себе шта значи доброчинство. То ме је подстакло да приликом избијања несрећног рата у нашој земљи 1991 - 1995. године одмах станем на страну оних који су тада били најугроженији. На овај или онај начин, угрожени су били сви људи наше намучене отаџбине, тако да доброчинству није могло бити краја. То важи и данас за све нас. Сви смо пострадали, неко више, неко мање, али свакоме је његов крст најтежи. Позвани смо да једни друге помажемо и братољубиво подржимо. Истина је да су нашем страдалном народу много помагали људи са стране, али у највећој мери наш драги српски народ који живи у дијаспори, који је одмах разумео муку и страдање и притекао у помоћ. У томе су свакако предњачиле наше организоване епископије у расејању, црквене општине и народ окупљен у културним друштвима. Битно је да овде разумемо духовни принцип: љубав према Богу не сме никако бити одвојена од љубави према ближњему, и обратно.

* ГЛАС: Током свог служења у СПЦ, учествовали сте у многим међуцрквеним и међународним конференцијама и богословским дијалозима и трибинама широм свијета. Каква искуства сте одатле понијели?

ЕПИСКОП АНДРЕЈ: На међународном нивоу уочавамо данас невероватну брзину процеса интеграције. То је сигнал да сви треба да појачано развијамо православно међуцрквено јединство али, такође, и дијалог са осталим хришћанским светом. Дух дијалога постао је символ епохе у којој живимо. Христос је у Јеванђељу свуда водио дијалоге да би нас поучио да хришћански дијалог мора да заживи и тамо где наочиглед нема наде, и да је дијалог крајњи вапај наде. Наиме, у вртлогу брзине насталих промена у модерном свету, уочено је толико негативног и неморалног, да је у народу настала још већ конфузија, а тиме и глад за истином. То представља велики изазов не само за нашу српску Цркву, већ и за све хришћане у свету да се осећа међусобно поверење и све више уклањање предрасуда. То је велики изазов због чега Црква треба да учествује у свеопштој дискусији о истинским вредностима за којима чезне наш савремени исцрпљени и зараћени свет.

* ГЛАС: Члан сте више европских мировних иницијатива и удружења, познато је да сте један од најбољих познавалаца црквеног појања, али и да свирате гитару, били сте савјетник за запошљавање на Економском институту при Министарству рада града Диселдорфа, говорите неколико језика... Шта је у највећој мјери одредило Ваш животни пут?

ЕПИСКОП АНДРЕЈ: Тачно је да сам неколико година радио као саветник за запошљавање странаца на Економском институту при Министарству рада града Диселдорфа у Немачкој. Полазници мојих семинара су били људи из свих делова Европе, највише из југоисточног дела Европе. Сећам се како су Срби, Хрвати, Словенци, Шиптари, Руси, Турци, Курди, Италијани, Грци и Арапи заједнички и у братској слози пролазили кроз моје инструкције у циљу поновног запошљавања, макар у областима где раније нису имали никаквог радног искуства. Незаборавно је било то што сам заиста, ванредно, када би се слушаоци уморили од предавања, преносио своје инструкције како песмом на гитари тако и откривањем знања њиховог матерњег језика. Чак сам им понекад и нешто отпевао из наше свете литургије! За мене, као хришћанина и као Србина, најлепше је то, што сам у кругу заслужне и многонапаћене српске емиграције и касније и код већег дела нашег драгог народа у отаџбини осетио стародревну и богату историјску српску традицију, која је поштовала и све остале традиције у свету, по оној чувеној народној изреци: брат је мио, ма које вере био. Једном надахнут тим духом, најпре међу српским емигрантима у западној Европи, а затим у Хиландару и најзад у намученој Српској православној цркви у отаџбини, у мени су се развили велики потенцијали које и дан-данас из себе црпим и користим за стварање духовног и културног живота и пре свега за ширење духа мира и међуљудског поверења. Морам признати да сам увек одбацивао од себе дух оног лажног југословенства заснованог на безбожним принципима који је на крају и резултирао несрећним распадом те апсурдне творевине. Данас су, после толиких патњи, искушења и страдања, после толиких небројаних жртава, пред људима постављени нови изазови и задаци, пре свега заједничка одлучност да сви, мирно и поштено, живимо једни поред других, ако већ не можемо заједно, како би будућност свих људи са ових простора најзад почивала на темељима истинског поштовања правде и слободе. Тај дух мира и оптимизма одувек је покретало моје биће, и то ће тако остати до краја мог живота.

Свим читаоцима вашег листа као и вашим сарадницима желим овим путем да честитам наступајуће васкршње празнике. Христос васкрсе!

Баштина

* ГЛАС: Водимо ли данас довољно бриге о својој историјској и духовној баштини?

ЕПИСКОП АНДРЕЈ: И на ово питање се не може уопштено одговорити. На пример, посетио сам недавно славонску епархију, која је још увек упропаштена недавним ратним дејствима. Видео сам храмове и манастире у жалосном стању, а да не помињем опустошена села у којима се некада неговао традиционални српски дух прадедовског предања и духовног богатства. То исто важи и за друге епархије и крајеве у којима су током своје историје Срби изградили своју духовну и културну баштину. С друге стране, има крајева где се скромно, али изузетно лепо обнавља све оно што је у прошлости запостављено или пак упропаштено и уништено: на пример, духовна обнова у Епархији далматинској или захумско-херцеговачкој, а да не говорим о бањалучкој или зворничко-тузланској епархији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.