Драган Шкрбић, прослављени рукометаш: Највеће побједе сигле након каријере

Када је рекао збогом терену 40x20 метара легендарни рукометни ас Драган Шкрбић посветио се послу у медицини, а опрема и дијелови које производи његова компанија користе се приликом најсложенијих операција кичме. Некада најбољи рукометаш свијета сада моће да се похвали да је посредством његове компаније у Србији изведено више од 100 операција, а квалитет живота свих пацијената повећан за неколико пута.

- Кад сам био играч најбитнија ствар ми је била утакмица и чинио сам све да победим сваку. Мозак је размишљао само о томе. Тек после сам схватио шта је живот и колика је његова комплексност. Ипак, спорт ми је много помогао, јер сам осећај и искуство са терена пренео на ово. На крају када се подвуче црта све је то исто. Сваки дан је утакмица, мораш да је схватити озбиљно да би славио. Уколико потцениш противника, сигурно ћеш изгубити, без обзира на то што си по квалитету бољи. Једна разлика је што сам некада играо по 60 минута и давао одлучујуће голове, а сада седим на клупи и чекам тих неколико секунди или минут који могу да буду пресудни за исход операције. Моја компанија даје техничку подршку хирурзима, знамо боље наш алат и материјал од њих, али су они звезде наше екипе. Некада седимо и на трибинама, што такође није лоше, јер је знак да све пролази како треба - нагласио је Шкрбић.

ГЛАС: Можете ли да нам пренесете утиске највеће побједе која је до сада извојевана у операционој сали?

ШКРБИЋ: Једна девојчица Анђела имала је 14 година и само 14 килограма. Дијагноза - комплексан деформитет кичме. Била је животно угрожена и у потпуности је зависила од родитеља. Требало је хитно да буде оперисана, али када је најпознатији хирург из ове области Норберто Вентура прегледао снимке спремио је програм према којем је радила да би уопште могла да буде оперисана. Све је протекло у најбољем реду, девојка је одличан ђак, ускоро ће се  уписати на факултет, а њена мајка коначно може да иде на посао. То су победе које вреде више од било какве медаље.

ГЛАС: Владате материјом као да сте у најмању руку доктор. Како сте успјели да се за кратко вријеме “прешалтате” у потпуно нову грану?

ШКРБИЋ: Још током каријере сам знао да нећу бити тренер. Нисам се видео у тој улози. Ово са медицином кренуло је спонтано. Добио сам понуду председника рукометне секције Барселоне да оснујемо фирму. Рекао сам му да ништа не знам о медицини и средствима, али ме је убедио да се све може научити. Почео сам да се едукујем, а када сам почео да улазим у салу, осетио сам да сам део тима. Мало помало и ето. Посебно сам срећан што смо на неки начин помогли деци широм Србије и допринели да им поправимо квалитет живота.

ГЛАС: Током каријере сте играли за европске великане, а имали сте срећу да шест година проведете у Барселони? Да ли је то најбољи период каријере?

ШКРБИЋ: Дошао сам у Каталонију када је била смена генерација, након дрим тима на челу са Валером Ривером. Неки су престали да играју, неки отишли, а циљ је био да се брзо консолидујемо и наставимо да освајамо трофеје. Барса је за рукометаша идеална средина. Кил је можда највећи рукометни клуб, али када погледаш титуле, играче који су носили дрес Барселоне... Уз то иду добар уговор, борба за титуле, клима, људи, леп град... Мени је много импоновало да дођеш на терапију и да на столу крај тебе лежи Роналдињо. Иако смо користили исту банку, имали смо другачији конто (смијех), али смо били иста фамилија. Сећам се прославе Нове године. На једном месту спортисти свих секција, али и сви запослени од човека који продаје карте, економа, до директора и председника. Сви за истим столом. Све то има димензију које нема нигде друго. Био сам у Цељу када је било финансијски најбоље, али има три-четири запослена, а у Барси их је 500...

ГЛАС: Када играте у таквом клубу притисак се подразумијева. Како сте се носили са тим?

ШКРБИЋ: Интересантно је да га и нисмо имали превише. Рукометна секција била је као острво, без неких морања. Али свако ко носи дрес Барсе прави аутопритисак, јер је циљ да освојиш све. И када освојиш, да то поновиш. Победе не могу да досаде. Уживао сам у сваком клубу, до последњег тренинга, али је Барса нешто посебно.

ГЛАС: Каријеру сте завршили у великом стилу, пред десетинама камера и стотинама ТВ екипа?

ШКРБИЋ: Тадашњи и садашњи председник Ђоан Лапорта има страшну харизму и зна да те придобије. Хтео сам да најавим крај каријере када смо освојили последњи куп, да узмем микрофон и кажем да завршавам на крају сезоне. То је Лапорта чуо и рекао да тако нешто не долази у обзир. Нисам био ни Роналдињо, ни Меси, али су ми захвалили на најлепши могући начин. Сазвали су конференцију за медије, Лапорта ми је захвалио за све што сам урадио у тих шест сезона. То је нешто што остане за цео живот.

На челу жирија

ГЛАС: Прихватили сте да будете на челу жирија Избора десет најбољих спортиста Републике Српске и 12. децембра ћете бити на завршној манифестацији у Бањалуци.

ШКРБИЋ: Искрен да будем остао сам мало изненађен када сам добио позив да будем у тој улози. Ласка ми наравно и верујем да ћемо праведно пресудити и наградити најбољег. Радујем се доласку у Бањалуку у којој имам толико много пријатеља и бивших саиграча, које ћу овај пут обићи.

ГЛАС: Посљедње финале у каријери, стицајем околности, нисте играли, али сте добили прилику да подигнете пехар.

ШКРБИЋ: У полуфиналу сам добио црвени картон по завршетку утакмице, јер сам нешто приговорио судији. Већали су да ли ћу играти или не и на крају су ми дали утакмицу суспензије. А мени дошли сви, породица, пријатељи... Лапорта је у сузама мојим саиграчима рекао да играју за мене. Мој најбољи друг Фернандо тражио је од тренера да га са крила пребаци на моју позицију пивота и сваки пут када би постигао гол окренуо се према мени. Давид Баруфет је био капитен, али ми је указао част да подигнем пехар. Били смо као породица! Зато нисам ни био тужан када сам се опраштао. Уживао сам током целог путовања, дао максимум на сваком тренингу и утакмици, а заоставштина у виду пријатељстава је непроцењива.

ГЛАС: Барселона је почетком овог вијека била Југославија у малом. Да ли је тачно да сте се ипак највише дружили са својима?

ШКРБИЋ: Наравно. Најчешће смо се окупљало код Саве Милошевића и јели печеницу и пили ракију из Републике Српске. Дејан Бодирога, Кари Пешић, Владо Илијевски, Давор Доминиковић, Лука Жвижеј, Дејан Перић... Било је сјајно. Сећам се првог тренинга када је Пешић дошао у Барсу. Ми смо тренирали од 10 до 12, а кошаркаши од 12 до 14. Прилази ми Кари и, пошто није знао шпански, каже: “Хајде, бре, реци овом вашем тренеру да  ја долазим из Немачке и да сам научио да поштујем време. Ушао ми је у термин десетак секунди”. А ја му одговарам: “Немој, Кари, молим те да ја Валеру то говорим” (смијех).

ГЛАС: Освојили сте три медаље са репрезентацијом, која Вам је најдража?

ШКРБИЋ: Играње у репрезентацији је био врхунац. Спортски сан је био да освојим Лигу шампиона и хвала Богу остварио сам га, али не може да се пореди са оним када са својих 15 другара стојиш да чујеш химну своје земље и знаш да те гледа фамилија, пријатељи и милиони људи. То је непроцењиво. Бронза из Египта је најдража. Сећам се да смо се спремали у Грчкој, јер је у Србији било бомбардовање... Дуго смо били у хотелу у којем је извесни Макис, добро сам га запамтио, био све - власник, рецепционер, собарица... Нико није хтео да игра са нама пријатељске утакмице, а наша главна преокупација је била да чујемо вести и видимо где је пала бомба. Зато је та медаља посебна, осетило се да смо обрадовали наш народ у најтежем тренутку.

ГЛАС: Дио сте генерације која је пропатила највише. Рат и бомбардовање нису Вам дозволили да до краја искажете квалитет.

ШКРБИЋ: Често и данас причамо о томе. Уместо да смо четири пута учествовали на олимпијским играма, имали смо прилику само једном - у Сиднеју. Медаља је измакла за длаку, а да смо имали шансу у Атланти и Барселони, потписујем да бисмо освојили бар једну. Свако такмичење је велико искуство, а ми га нисмо имали довољно у Сиднеју. И Олимпијско село је искуство. Хиљаде спортиста, гужва, гунгула.. Одеш на ручак, испред тебе “тона” хране из свих крајева света. Мораш све да прођеш, да научиш и да се концентришеш на оно што је твој примарни задатак.

ГЛАС: Иако сте били свједок распада Југославије, и тада, а и данас, остали сте у сјајним односима са свим саиграчима. Како гледате на то да данас национализам најчешће распирују генерације које су рођене послије рата?

ШКРБИЋ: То је комплексно питање, за озбиљну анализу. Сви знамо шта се издешавало, али смо ми били један тим који је дисао заједно. Кренули смо још од омладинске репрезентације Чавар, Маглајлија, Томљановић, Гудељ, Кнежевић, Стојановић, Бутулија... Сећам се Медитеранских игара у јуну 1991. године када је све кренуло. Седели смо у хотелу, а из Словеније је стигло наређење да Тети Банфро и Јани Чоп напусте репрезентацију. Нису желели јер су спортисти... Ипак притисак је био јак и отишли су. Остали смо Растко Стефановић, Валнер Франковић, Валтер Матошевић и ја заједно у соби. Нисмо много тога разумели, отишли смо у Атину и освојили злато. Скоро сам се срео са Франковићем па смо се присетили тога. Разумем ја национални набој и да желиш да твоја екипа победи, али не разумем да мрзиш неког. Не могу да мрзим некога колико волим своју репрезентацију. То је моје размишљање, а шта је са новим генерацијама које се не деле само према националности, већ и према клубовима, не знам.

ГЛАС: Да ли и имате осјећај да су пријатељства и везе међу рукометашима бар за нијансу јаче него код осталих спортиста.

ШКРБИЋ: Рукомет је увек био, да тако кажем, племићки спорт. Тукли смо се на утакмици, али испада да смо играли да бисмо потом између две свлачионице заједно попили пиво или сок. И данас се дружим са великим бројем бивших играча Неђом Јовановићем, Перуничићима, Милосављевићем, Матићем... Скоро сам био у Цељу и видео драге људе. Од Шпанаца су ту Масип, Окалахан, моји из Валенсије. У фебруару ћемо у Нордхорну одиграти ревијалну утакмицу. Лепо је то, ипак је рукомет обележио наше животе.

Таличне патике

ГЛАС: Можете ли да се сјетите неке анегдоте коју често препричавате када се сретнете са бившим саиграчима?

ШКРБИЋ: Када смо играли на Светском првенству у Португалији десила се једна (не)згода које се често сетимо. Кренули смо из хотела на утакмицу, понео сам патике и оставио их испод стола у кафићу где смо попили кафу. Ушао сам у аутобус, а за мном је утрчао наш човек Дуда Пуношевац, који је радио у Португалији и донео ми патике. Ми “отресемо” Португалце па Дуда каже патике су талија, сутра ћемо поново исто. И стварно тако. Оставим ја патике, уђем у аутобус, међутим долази мој цимер Неђа Јовановић, који је био 100 пута неодговорнији од мене, и носи патике уз гунђање да ме увек он извлачи. Одиграмо реми са Немцима и не прођемо у полуфинале па смо онда увек говорили да је Неђа крив и да бисмо сигурно добили да је Дуда донео патике.

Довео Ђерону

ГЛАС: Доласком Тонија Ђероне на мјесто селектора српски рукомет кренуо је узлазном путањом. Ви сте један од главних заговарача да странац дође на ту позицију.

ШКРБИЋ: Још 2016. године када сам ушао у Управни одбор РС Србије предложио сам да странац буде селектор. Шпанци су тренутно најбољи на свету, држе све главне титуле и мајстори су да раде у овим условима када нема много времена за припреме. Рукометна чаршија је била против, али се показало да је исправно. Резултат додуше још није дошао, али је екипа у идеалном животном добу да крунише квалитет који има. Да ли ће већ у јануару доћи медаља, то не могу да кажем, знам само да би било од огромног значаја да се то деси.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.