То је прича о периоду када се људско тијело користило за одбрану - она прича "када потегнеш мач из корице и употријебиш га". То значи да, кад уђеш у борбу, употребљаваш ратничку вјештину да завршиш борбу на најкраћи могући начин.

Тако за "Глас Српске" објашњава свој животни позив учитељ кинеског борења из Бањалуке Драган Ђумић, којег већина ученика и пријатеља зове Ли.

* ГЛАС: Како сте почели да се бавите кунг фуом?

ЂУМИЋ: Ја то зовем игра судбине. Те 1988. године сазнао сам за часопис "Кунг фу магазин", који је био по узору на магазине из иностранства, а у којем се оглашавао и Кунг фу савез СФРЈ. Продавали су књигу о кунг фуу и вин чуну, коју сам хтио да наручим и послао сам писмо на адресу из часописа. Послије петнаестак дана неки господин је позвао моју мајку и питао ко је наручио књигу. Питао је да ли бих ја хтио да тренирам кунг фу. Рекао је да је много боље да имам живог учитеља, него да читам књигу. Родитељи нису били за то тада, јер сам био мали и требало је да путујем до Пожаревца. Међутим, нисам са њима хтио да причам док ми нису допустили да упознам тог човјека, мог будућег учитеља и то се десило у другој половини 1988. године. Учио сам код проф. др Милета Васиљевића из Пожаревца, који је кинески кунг фу учио 30 година у Кини.

* ГЛАС: По чему се кунг фу разликује од осталих борилачких вјештина?

ЂУМИЋ: Кунг фу представља стил живота. У преводу, кунг фу значи савршенство, умијеће вриједно људске пажње, савршенство у умијећу, небитно чега. Генерално, ријеч је о ратничком стилу, бруталном али истовремено врло часном. То је прича о периоду када се људско тијело користило да одбрани своје село, дјецу, нејач и морао је да се повриједи тај други који је био нападач али достојанствено - она прича данас "када потегнеш мач из корице и употријебиш га". То значи да, кад уђеш у борбу, употребљаваш ратничку вјештину да завршиш борбу на најкраћи могући начин. То је традиционални ратнички кинески систем и сматра се претечом свих других, јер је рано настао, али и зато што поштује законе анатомије, физиологије, биомеханике... Кинези су увидјели да су се ратници, који су имали борилачка искуства и примјењивали одређене технике, враћали живи. Кључно је било вратити се жив из битке.

* ГЛАС: Колико често одлазите у Кину? Од кога тамо учите?

ЂУМИЋ: Године 2009. сам одлучио да одем на извор, у Кину. Хтио сам да видим мјеста гдје су се Кинези борили међусобно, али и против Монгола, Јапанаца... Тражио сам тамо Ли Џи Дуана, с обзиром на то да сам тада имао већ више од 20 година искуства, а он је један од највећих живих мајстора кинеског борења. Нашао сам га идуће године и он је данас супервизор за моје напредовање. Мој циљ је да осјетим руке још једног гранд мастера. Увијек је у животу корисно проћи што више разноврсних ствари, јер постајете богати. У Кину идем три-четири пута годишње и остајем по мјесец. Највећи проблем је авионска карта, јер немате могућност увијек да лет платите шест мјесеци унапријед. Отприлике, до 2.000 евра су трошкови по одласку.

* ГЛАС: Ви имате кунг фу вушу клуб "Лотос" у Бањалуци. Може ли се уопште живјети од кунг фуа?

ЂУМИЋ: Живјети од неке вјештине, неког спорта се своди на то да сваки динар улажете у своје усавршавање и напредак. То је познато и у каратеу и у другим борилачким вјештинама. Људи цијелог живота дају све за своје усавршавање, а живе скромно и једноставно. Прихватио сам такав живот. Много брже би све ишло, када би било слуха за ствари као што је кунг фу, јер се људи повезују кроз спорт, кроз овакву вјештину. У Кини сам упознао неколико бизнисмена, чије пословне понуде сам морао да одбијем, јер бих онда морао да одустанем од тренинга. То је значајно, јер народи с ових простора и Кинези имају традиционално добре односе и то би се могло капитализовати сарадњом кроз овај спорт. Нажалост, живимо у тешким временима и нема никад довољно средстава да се значајније подрже одређене ствари и да се препозна њихов значај.

* ГЛАС: Шта је данас кинеско борење?

ЂУМИЋ: Данас је, нажалост, борење сведено на бруталност, али не у примјени технике, већ у правилима која су се наметнула. Углавном се своди на иживљавање на људском тијелу због незнања одређене технике. Борилачка техника би требало да служи да узмете оружје, употријебите га и завршили сте причу. Данас превладава правило да се борење увијек ради због публике. Кинеско борење чува изворну мисао и идеју. На овим просторима, нажалост, доста пролазе контактни спортови гдје се бију и ударају, и то увијек јако млади људи, што је грешка. Младог човјека не треба увести тако рано да се бије и удара, јер код њега долази до конфузије. Најсавршенији приступ учењу борења је кинеско, зато што има систем, једноставно те провуче кроз сваки аспект тренинга, да се прво избориш сам са собом, па тек онда са непријатељем, који стоји преко пута тебе.

* ГЛАС: Колико Вам је још остало да достигнете крајњи ниво у својој вјештини?

ЂУМИЋ: Тренутно сам четврти ранг, имам још један на знање и онда иде на стаж. Кад се то деси, тај ранг који представља највеће звање у смислу знања, то је такозвани схи фу учитељ, а то значи да сам овладао комплетним програмом. Остаје ми да разрађујем технике и да моје тијело почиње да их осјећа. Када ће се то десити зависи од мојих учитеља, вјероватно за пет до седам година, раније неће сигурно.

* ГЛАС: Ова вјештина је нешто што није инстант. Колико се разликује од свега данас што је "на брзину"?

ЂУМИЋ: То је разлог зашто није било кунг фуа на овим просторима, људи нису били спремни да цијели живот томе посвете. У значајнијем дијелу ране фазе учења немате осјећај да је то борење, већ да су то неке вјежбице моторике, гдје вас уче да одвојите руку од руке и слично - ради се на томе да ослободите тијело, да може независно да дјелује рука од руке или нога од ноге. Данас људи, кад се бију на улици или у рингу, то се своди на насиље, на налет, ко кога удари на прву, тај је побиједио и то је то. Кинеско борење није то, то је систем, у смислу примјене и у смислу учења.

Брус Ли

* ГЛАС: Људи често повезују Бруса Лија и кунг фу. Да ли је та перцепција уопште исправна?

ЂУМИЋ: Брус Ли је дефинитивно највише допринио промоцији термина кунг фу, али ако у Кини поменете термин кунг фу, Кинези ће га препознати само тамо гдје су имали додирну тачку са бијелцима у већим центрима и градовима. Кунг фу је заправо погрешан термин за кинеско борење. Свакако је Брус Ли био и мени разлог због чега сам као дијете почео да тренирам кунг фу. Касније, како сам дуже био у кинеском борењу схватио сам да оно што је он радио није имало везе са традиционалним ратничким кинеским борењем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.