Драган Амброзић, за „Глас Српске“: Рокенролу нема мјеста у свијету истините лажи

Рекао је ово за “Глас Српске”, Драган Амброзић, новинар, рок критичар, организатор концерата, публициста коментаришући колико му значи признање у виду награде “Тања Петровић”. Амброзић, један од најистакнутијих стваралаца у области музичке журналистике на српском језику током претходне четири деценије, каже да је са друге стране ова награда и дефинитивно признање алтернативне музичке дјелатности као важног дијела културне сцене.

- Такође, то је и коначно признање ширег друштвеног значаја алтернативне музичке делатности у нашим крајевима, чији сам део скоро 40 година, уз повремене излете у мејнстрим - рекао је Амброзић.

ГЛАС: Када већ помињемо године, када погледате на сами почетак, да ли се сјећате шта је била иницијална каписла којом је музика за вас постале “нешто више” и када сте и како, од обичног конзумента, прешли у браншу оних који покушавају да ријечима пишу о музици?

АМБРОЗИЋ: Слушао сам музику одувек, куповао плоче од своје дванаесте године, што је било давне 1974. Музика ме је увек инспирисала да радим нешто своје, конкретно да пишем кратке приче. Студирао сам касније психологију, доста интензивно (на крају сам дипломирао комуникологију) и тек 1986. објавио први музички текст у “Студенту” - својеврстан водич кроз амерички алтернативни рок. За годину дана сам у том омладинском гласилу постао један од уредника и покренуо музичку страну, на којој сам отворио врата још млађим критичарима. Иза тога се крије дуга прича о тражењу себе, али суштина је да сам на крају осетио грозну неправду, пошто после “новог таласа” до средине осамдесетих више нико није писао о музици коју ја волим. Зато сам морао да напишем свој први текст. Из истог осећаја крајње неправде почео сам и да радим концерте, кад сам схватио да никад нећу видети ниједан бенд кога сам желео да видим у свом граду. Све до тада сам живео у погрешном уверењу да постоје неке добре чике и тете који брину о томе да се и код нас одржавају добри концерти и пише о најбољој музици. Кад сам схватио да у ствари нема никог ко о томе брине, то сам доживео као тоталну неправду, а ухватила ме је мало и паника да ли је могуће да ми сви овде седимо и да нам животи пролазе, а да нико не ради ништа у вези са тим? Мислим да сам све у својој каријери урадио само зато што се нико други није бавио оним што сам ја мислио да је важно, па сам коначно скупио храброст. Није то ништа посебно. Ја сам радио све оно што сам мислио да је апсолутно неопходно да се деси код нас, у правој “уради сам” традицији. Тим боље што сам имао толико истомишљеника.

ГЛАС: Од писања за друге медије врло брзо сте се нашли у кругу људи који је основао данас култни часопис “Ритам”, гдје сте били и новинар и уредник. Како је дошло до оснивања екипе која је покренула “Ритам” и шта су били Ваши мотиви за покретање ове врсте медија?

АМБРОЗИЋ: Потреба за таквим магазином већ је постојала и пре него што је објављен. Ово кажем са пуним увидом у омладинску штампу Југославије, где је по разним издањима радила расцепкана млада музичка критика која је већ писала о алтернативном року (мада сам термин још није постојао, нити свест да смо део једног светског покрета). Ја сам се, рецимо, систематски бавио праћењем независног издаваштва у СФРЈ и писао сам у “Студенту” рецензије скоро свега што је на тај начин објављено. За нас је “алтернатива” била једини рокенрол вредан помена - онај прави, искрени, а не корпоративни какав је тад однео превагу на тржишту.

Мало је познат податак да је “Ритам” био други магазин у приватном власништву, у историји СФРЈ (први је био “Карате Ринг”), чим је влада Анте Марковића тако нешто допустила.

Називали смо се “водичем кроз популарну културу” и стварно смо то били за наше читаоце, јер смо се трудили да их научимо да воле и разумеју музику, филм и стрип, а не да их доживљавају само као робу. Ми смо врло брзо постали “кишобран” за све независне иницијативе на музичком тржишту - а тад су се први пут појавиле приватне продавнице плоча, приватни дистрибутери, приватне концертне агенције. То је био период самоослобађања у Југославији и ми смо били део тог процеса.  Каснији нараштаји су на “Ритам” гледали као на магазин који је утемељио идеолошку поп културну алтернативу у нашим крајевима - ми јесмо и то били, али не само то.  Посебан значај “Ритма” видим у томе што је лансирао нову музичку критику, у којој се поред информација и интелектуалног тумачења нагласак стављао на то да пренесемо емоцију музике. Такав високо личан начин писања није раније постојао на нашем језику. Зато ти текстови остају вредни и данас, а остаће и сутра кад наше поделе на алтернативу и мејнстрим неће бити више важне.

ГЛАС: Негдје у том периоду и први пут почињете да се бавите организацијом концерата од данас култног андерграунд гостовања “Нова Моб” 1990. до великог концерта бенда “Продиџи” 1995. године, који је остао антологијски наступ, како за нас, тако и за њих?

АМБРОЗИЋ: Да нисам узео да се бавим концертима осећао бих да моје писање није било много вредно, јер није произвело никакве реалне ефекте. Тако сам самонаметнуту мисију “мењања друштва” морао да спроводим и другим средствима да би успела. Уосталом, никад нисам био задовољан писањем ако нема ту активистичку компоненту. То је мојим текстовима и текстовима других које сам објавио давало тежину најаве будућих дешавања, а концертима неку врсту судбоносне ауре, као да се дешава нешто што је већ било најављено. Или је то било узбудљиво бар за нас који смо били део те сцене. Имао сам још сличних херојских промотерских подвига, а поменута два су значајна јер су били први и у прави тренутак су довели битне уметнике у Београд, запаливши машту многима. Могу само да се надам да сам својим радом успео да у овој области поставим неке стандарде.

ГЛАС: Колико Вам је посао организатора, од тих почетних радова до послова на “Егзиту” или Дому омладине Београда, демистификовао или макар открио другу страну музичке културе, која се из угла публике или критике теже примјећује?

АМБРОЗИЋ: Једно је кад на основу својих утисака пишете о неком делу, а сасвим друго кад преузмете одговорност за музичаре, да имају добре услове за наступ, да буду плаћени и да заједно одржите добро организован концерт. Кад се као савезници нађете са њима на истом послу, почињете боље да разумете њихову егзистенцију, а кад успете да разумете њихов начин постојања, тек то вам даје прави увид у величину њиховог постигнућа. Мислим да од активних критичара нико на бившем југословенском простору нема увид какав сам с временом стекао... јер ја никад нисам негде поред бине - ја сам на бини, са музичарима, водим догађај и делим судбину са њима. Наравно да под тим околностима савршено схваташ о чему се у њиховој музици ради и какав она ефекат изазива у публици.

ГЛАС: Из ове перспективе дјелује занимљиво да се рок музика налазила током деведесетих на правој страни у односу на мрак који нас је окруживао, да би се потом парадоксално након демократских промјена рокенрол нашао на маргини медијски заборављен.

АМБРОЗИЋ: Увођењем капитализма на нашим просторима завршила се велика пљачка Југославије. У тој новој подели улога рокенролу није припало скоро никакво место на тржишту, јер у великом броју случајева - није вртео и враћао новац довољно брзо да би се за њега заинтересовао тек створени тајкунски слој.

Уопште, улагање у музику као бизнис код нас је увек било минимално, нарочито кад се упореди са филмским сектором па чак и позориштем. Глобални развој догађаја, такође, није ишао наруку нашој рокенрол сцени те је постала елитистичка.

ГЛАС: Јасно је да је рокенрол изгубио друштвени, медијски па и комерцијални значај који је имао у “златним годинама”, што је историјска судбина која прати све музичке жанрове, али колико су промјене у технологији, медијима и музичкој индустрији 21. вијека утицале на његово брзо повлачење у други план?

АМБРОЗИЋ: Рокенролу је у свету полако опадао значај после гранжа и брит-попа, јер у дигитализованом друштву ког је донео интернет после 1995. више није било потребе за уличним песницима који би у наше име говорили животне истине. Данас сваки клинац може своје мишљење моментално да саопшти на друштвеним мрежама апсолутно свима, али оно више није важно, у том непрегледном мору “мишљења”... Права истина је да је све урађено да се потре било какво мишљење, а са тим и било каква људска аутентичност. Зато рокенролу нема више места у овом свету “истините лажи”, а не због тога што нешто није било у реду са њим.

ГЛАС: Из читалачког угла био је врло занимљив Ваш избор музике за колумне које сте писали за портал “Нова”, гдје сте се дотакли музике из тзв некомерцијалних варијанти поп и рок сцене на врло занимљив и луцидан начин?

АМБРОЗИЋ: Писао сам сваке суботе, током четири године, редовну рецензентску колумну на веб порталу “нова.рс”, чак и кад сам лежао болестан од “ковида” у “Београдској арени” почетком 2021. Од Нове године више то не радим, јер нису у могућности да то прате. У питању је био један од мени посебно драгих пројеката, јер је омогућио да се размишљање о токовима савремене музике коначно поново пласира у један мејнстрим медиј на нашем језику, чега годинама није било. То је важан догађај само по себи. Испоставило се да веома много људи ипак воли да прочита поп критику. Уређивачка политика је била таква да би пре свега требало да донесем добру “причу”, односно да проблематизујем неку тему пишући о музици, али се подразумевало да сам у мејнстрим медију требало да се бавим мејнстримм темама. Начин на који сам се бавио мејнстрим музиком, по мени је био веран мојим “алтернативним” коренима, односно трагању за уметнички вредним достигнућима у популарној музици. Кључно је, при томе, схватити да се музика променила више пута од времена кад смо покренули “Ритам”. Да он данас излази сасвим сигурно би у неком тренутку имао на насловној страни Били Ајлиш, Лану дел Реј и Бијонсе.

ГЛАС: Због чега мислите да заслужују ту позицију?

АМБРОЗИЋ: Знате зашто? Зато што је најважнији феномен данашње глобалне музичке сцене чињеница да су поп звезде постале уметнички и друштвено авангардније од савремених рокенрол и хип-хоп извођача, који су се прилично преворили у клишее. Ово је био мој закључак, до кога сам дошао непосредним увидом преслушавајући текућу светску продукцију. Рок је постао све предвидљивији, хип-хоп све досаднији, једном речју - још мало па ће се претворити у своју супротност. Уосталом, жанрови су полако постали превазиђени. Само је поп музика брзо реаговала на нову стварност, није робовала ничему и зато је неочекивано постала узбудљива и релевантна. То је тренутно једина област музичке креације у којој не знам шта да очекујем кад почнем да слушам албум.

ГЛАС: Са друге стране, серија колумни коју пишете за хрватски портал “Мјузик бокс” гдје се бавите прошлим временима регионалне сцене од новог таласа до друге половине осамдесетих, осим што сјецира највеће домете те сцене, на неки начин и открива њен друштвени бекграунд?

АМБРОЗИЋ: Ту серију текстова сам покушао да пишем пре свега зато што сам осећао да моја генерација никад није добила једно целовито објашњење - шта нам се то десило? Зашто је нама музика новог таласа била толико важна, да нас покреће и после 40 година, али не само нас, него и неку децу која су рођена недавно. Никако нисам желео да се бавим носталгијом, него преиспитивањем наслеђа из данашње перспективе да бисмо сви заједно сагледали шта је од свега тога још увек остало живо - и зашто? Посебно ми је важно било да мапирам друштвене проблеме које је нови талас по први пут код нас отворио кроз тих 15 песама. Тако је свака обрађена нумера заправо илустрација неке социјалне проблематике. Чини ми се да нико до сада није објаснио да је “нови талас” у суштини био побуна против патријархата, коју су млади момци и девојке заједно изнели. У оно доба се та чињеница некако подразумевала, али је са протоком времена заборављена, а та борба је основ свих савремених слобода које имамо. Свест да можемо сами бирати свој идентитет данас се прима здраво за готово, али новоталасна генерација се за то изборила, суочена са једним скученим светом у коме су породица и партија претендовали да одређују све животне сценарије.

ГЛАС: Иза вас стоји библиографија од 4.000 текстова, углавном о популарној музици. Са ове дистанце гдје данас видите улогу рок критичара, да ли је ријеч о цијењеном занимању, попут рецимо учитеља мачевања које је потребно малом броју корисника или је само питање вјештине прилагођавања новом времену.

АМБРОЗИЋ: Са нестанком оне велике дискографске индустрије која је некад постојала и улога поп критичара је изгубила на видљивости и претенциозности, али не треба се жалити. Без обзира што данас захваљујући интернету свако може да објави своје мишљење целом свету, ипак се реч стручњака уважава и цитира. Е сад, како постати стручњак у области у којој не постоје школе? Па само тешким радом и огромном љубављу за музику, јер да напишем толико текстова морао сам да одслушам десет пута више плоча и упоредим их једне са другима.

Музички критичари су данас историчари поп музике и то је веома вредна делатност, поредива са кустосима у галеријама, мада мање ефектна него некад. Међутим, деци која сад долазе на сцену и пребирају по тој величанственој музици, која је прављена у прошлости, потребни су поуздани водичи кроз ту шуму информација доступну на интернету и стриминг сервисима - садашњи клинци желе да се изграде, исто као и ми некад, и да нађу себе у свему овоме што се догађа око нас. Међутим, нико им не говори - шта је шта. У том огромном простору видим будућност за некадашње музичке критичаре.

Књига

ГЛАС: Поводом поменутих колумни неко је на друштвеним мрежама написао: “Дајте овом човјеку књигу”, материјала свакако имате, помињу се разни планови, али да ли ћемо напокон добити неку Вашу књигу о рок музици?

АМБРОЗИЋ: Крив сам! Имам пет планираних књига којима се сада бавим (не смем да их помињем - појавиће се кад се најмање будете надали!), међутим, писање таквог штива је толико другачије и захтева мир кога често немам. Краће новинске текстове некад пишем буквално са ногу, док још концерт траје. За књигу је потребна дубока концентрација, напоран рад на детаљима и много више слободног времена - а ја сам изгледа мајстор у томе да немам слободног времена.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.