Доктор Неле Карајлић, за “Глас Српске”: Цензура је добра ствар за умјетнике

Рекао је ово за “Глас Српске”, доктор Неле Карајлић, легендарни фронтмен бендова “Забрањено пушење” и “Но смокинг оркестра”, члан  и сценариста једнако легендарне “Топ листе надреалиста”, а данас успјешан писац, сценариста и наравно музичар, објашњавајући каква је разлика између клинца из улице Фуада Миџића који је током 83. године снимао пјесме за албум “Дас ис Валтер”  и данашњег Нелета Карајлића, који изводи те пјесме са виолинистом Стефаном Миленковићем и гудачима у класичном руху у пројекту “Рок ел класико”, крунисаног спектакуларним наступом на београдском стадиону “Ташмајдан”. Неле уз пратњи свог бенда “Осиромашени уранијум” овог викенда наступа на Јахорини, што је за њега на неки начин повратак кући и по сопственим ријечима имао би шта рећи много мршавијем клинцу из 83. године који је сањао о Јахорини?

- Рекао бих том клинцу да се мане ћорава посла и да би му било много паметније да се бави политиком, јер би са неком добром пројекцијом, интелигентним планом и развојем каријере могао да постане предсједник неке 2001. године. Овако, ако се бавиш музиком налазиш се на ивици, не егзистенције, не дао Бог (смијех), него на ивици или маргини друштвених догађања. Наравно, шалим се. Љубав према оном што радиш је непремостива и јача је од разума, тако је било када сам био тај мршави клинац почетком 80-их, тако је и сада када више нисам клинац, а ни мршав (смијех) - каже популарни музичар.

ГЛАС: Колико Вас музика данас генерално покреће у креативном смислу, не свирате често концерте, пишете прозу, бавите се сценаристичким послом и да ли можемо очекивати неки нови албум као умјетничку цјелину или то остају пусте жеље публике?

КАРАЈЛИЋ:  Од свих активности којим се бавим музика је најузбудљивија, али имам осјећај да је музика везана за године оног ко је ствара. Тако да је прилично логично да човјек од 60 година радије пише роман, него нове рок пјесме или скаче около по концертима, али што каже мој колега Џејмс Бонд: “Никад не реци никад”. Сигурно ће у једном тренутку Неле пјесник побиједити Нелета писца и снимиће нови албум. Не брините.

ГЛАС: Имали сте серију веома занимљивих текстова писаних за портал РТС-а у којима сте се бавили широким распоном тема од Ђоковића преко шаха до феномена филма”Валтер брани Сарајево” као духовне базе “Новог примитивизма”. Откуд ти текстови, шта Вас је мотивисало да поред свих обавеза постанете публициста?

КАРАЈЛИЋ:  Увијек сам имао неки однос према догађајима или феноменима који ме окружују. Некада сам реаговао рок пјесмом, некад сам реаговао на те феномене хумором из “Надреалиста”, а данас реагујем кроз тај портал “РТС” који се зове “Око”. У данашњем свијету, једна од ријетких платформи на интернету, коју могу да читам и која је писмена у најмању руку. И која има довољно дубоку аналитичку мисао о оном о чему пише. Са великим задовољством прихватио сам њихову понуду, да повремено напишем нешто, што би рекла млађа раја, “без обавеза” , углавном о нечему што ме је потресло. Тако сам написао текст о Ђоковићу, оног несрећног јануарског дана када му нису дали да уђе у Аустралију, с тим да сам више говорио о трагикомичној аустралијској политици него о Ђоковићу. За “Валтера” је било прилично логично да напишем текст, јер филм који слави пола вијека и даље изазива велику пажњу и даље има огромну базу фанова и свакако заслужује осврт. Итд..

ГЛАС: Значи писаћете и даље за “Око”?

КАРАЈЛИЋ: Сљедећи текст који сам имао намјеру да напишем, али још нисам, јесте феномен југословенске популарне културе везан за овогодишњу “Пјесму Евровизије”. Просто је невјероватно да је та култура рођена 60-их година прошлог вијека толико јака да пола вијека касније једна глобална платформа попут “Евровизије”, доживљава да неко са ових простора доноси не само пјесму него читав један концепт. Прошле године то је била наша Констракта, ове године то је хрватски бенд “Лет 3”, то практично значи да та култура својим реповима 60 година касније показује своју снагу и моћ.

ГЛАС: Када помињемо “Валтера”, око којег се у Сарајеву плету бројни локалпатриотски митови, занимљиво је да је главни глумац у том филму Бата Живојиновић годинама био непожељан у граду који је филмски ослобађао, о сценаристи Моми Капору да не причамо, а нису боље прошли ни један од споредних глумаца у том филму Емир Кустурица, а ни Ви који сте опјевали његове авантуре?

КАРАЈЛИЋ: То су неки политички земљотреси који су изазвали тај однос Сарајева према главним актерима филма “Валтер брани Сарајево”, а када кажем главни актери мислим на оне коју су везани за тај филм, а постали су познате јавне личности касније или су већ тада били. Када бих био без длаке на језику, рекао бих да њима “Валтер” или боље речено његова тематика не одговара, али нећу да будем малициозан, него ћу рећи да је то само једна од фаза кроз коју град Сарајево пролази, а у којој су Момо Капор, Емир Кустурица, Неле, па на крају крајева и Бата Живојиновић, само колатерална штета исте.

ГЛАС: По свему судећи неко није најбоље схватио шта је Валтер у ствари бранио у Сарајеву?

КАРАЈЛИЋ:  Није дефинитивно. Сарајево је град у којем је Запад у офсајду Истоку, а Исток у залеђу Запада па тако има више истина. Зависи са које стране гледаш. Лакоћа с којом су одређене групације и вјерске конфесије 1941. године примиле нову државу, доказује да није сваком било драго што је Валтер баш тамо нешто бранио. Са друге стране након 1945. године Валтер је постао симбол слободе и ослобођења од свих стега, због чега су они који су остали у Сарајеву почетком посљедњег рата узели Валтера као своју маскоту, али су заборавили да помену једну врло важну ствар, да је оригинални Валтер из Пријепоља и да се зове Владимир Перић.

ГЛАС: Рекли сте да је данас хумор углавном дефицитарна роба, емитовање наставка “Сложна браћа “, под називом “The Nekst Đeneration”, завршено је ове зиме. Са ове дистанце колико сте задовољни новим серијалом и колико хумор, који не подилази најнижим ријалити поривима публике, данас уопште има прођу?

КАРАЈЛИЋ:  Изузетно сам задовољан како смо урадили нову “Сложну браћу”,  с обзиром на то да је јако тешко правити нешто наслоњено на неки стари мит, то је као да пишеш, не знам сад “Хамлета” или “На Дрини ћуприја”, свако ће рећи да је Шекспир или Андрић био бољи (смијех). Ми смо успјели да стандардизујемо наш хумор и да привучемо један дио публике који није уопште гледао телевизију, пошто је телевизија помало застарјела. Људи који траже нешто паметније или не гледају телевизију или је користе само као прозор за гледање неких других платформи. Хумор је дефицитарна роба данас, а “Složna braća: The Nekst Đeneration” је наш скромни покушај да се оригинални хумор врати на мале екране.

ГЛАС: Са ове дистанце тешко је повјеровати да би једна “Топ листа надреалиста” или да гледамо шире, рецимо један “Монти Пајтон”, уопште могли бити снимљени пошто нисте били ни Ви ни пајтоновци склони политичкој коректности, већ насупрот томе директној провокацији друштвених система?

КАРАЈЛИЋ:  Дефинитивно, то је прилично тачно. Било би то немогуће или врло тешко данас снимати. С тим да мислим да су “Надреалисти” били много политички ангажованији од пајтоноваца, они су свој хумор базирали на једном начину живота у великој Британији, плус су имали један озбиљан умјетнички концепт који “Надреалисти” нису имали. Зато су “Надреалисти” били једна много јача социополитичка сатира, што не говори само о нама и њима, већ и о начину животу у Сарајеву и Лондону. Није довољно прецизно нас поредити само са “Монти Пајтоном”, далеко већи утицај на “Топ листу” имали су наши сатиричари, прије свега Радоје Домановић, он је тај чије су приче будиле нашу имагинацију да ствари поставимо наглавачке, односно да реалност учинимо надреалном.

ГЛАС: Генерално, како као  умјетник, писац или хумориста гледате на тај модерни диктат политичке коректности или тзв. културу “укидања”, која укида цртане ликове као Бају Патка или Пепеа Ле Фуја, прерађује књиге избацујући неподобне појмове или дословно брише прошлост према диктату модерних друштвених трендова?

КАРАЈЛИЋ:  То је просто ствар политике. Несрећа елите западног свијета је да су схватили моћ популарне културе. Берлински зид не би тако лако пао да Запад није имао “Битлсе”, јер се живот са једне стране и друге стране “Гвоздене завјесе”,  није претјерано разликовао, али популарна култура, односно музика и Холивуд, су учинили једну страну јачу над другом. Пошто политичке елита врло добро зна шта је снага анимираног или играног филма или добре музике, логично је да се служи свим средствима да то контролише или укине ако не може контролисати. То је несумњиво један вид цензуре какав није до сада постојао, врло перфидан и лукав, јер наводно потиче из најбољих намјера. Званично у комунизму,  у којем смо ми живјели, цензуре није било, али је практично свако уредништво имало одређени утицај на оног ко ствара неку умјетност. Никад нисам био против цензуре, мислим да и оваква цензура, каква је присутна у случају политичке коректности, пожељна сваком аутору. Цензура буди имагинацију и тражи од аутора жив мозак да пронађе начин да је избјегне, да пронађе начин да каже нешто, што онај, који забрањује то не примијети или да примијети када буде већ касно. Захваљујући том присутном, али незваничном притиску, који смо имали 80-их, настале су пјесме као “Недјеља када је отишао Хасе” или скечеви “Надреалиста”.

ГЛАС: Трећи дио књижевне триологије о становницима куће у Солунској 28, требао се по вашим ријечима бавити 90-им, судбином бившег рокера и доласком демократских промјена у српски народ?

КАРАЈЛИЋ: Промијенио сам тематику током писања, трећи дио триологије бавиће се 80-им, јер оне у мени буде много љепше емоције него ове деценије касније. Књига ће говорити о једном момку који је рођен у кући у Солунској 28 и које се током 80-их активно бавио организацијом рокенрол концерата. Он је био један од оних идеалиста који су наивно вјеровали да музиком може промијенити свијет, а сама књига ће имати поднаслов “Секс, дрога и рокенрол”. Значи, биће узбудљива и забавна.

Галерија

ГЛАС: Бројном аспекту својих занимања музичар, писац, сценариста, публициста додали сте ове године и звање галеристе. Колико Вам је тај породични посао представљао изазов, организовали сте веома занимљиве изложбе и госте у галерији “Сањај”?

КАРАЈЛИЋ: Нисам ја галериста, моја супруга је галериста, ја сам само помоћник галеристе (смијех), који је уједно и љубитељ визуелних умјетности. Галерија “Сањај” је на неки начин велики изазов, јер ући у један такав посао у средини која није баш наклоњена за ликовну умјетност зна бити тешко. Са друге стране, галерија је уједно и велико задовољство јер представља мјесто гдје се окупља свијет с којим се волим дружити и причати, јер дијелимо исте вриједности. Велики град се познаје по малим галеријама и мени је изузетно драго да је Београд добио велики број галерија и да се полако из града претвара у велеград.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.