Бранко Лазић, режисер и уредник, за „Глас Српске“: Нема хероја који није губитник

Веома једноставно и тешко у исто вријеме. У ствари, уопште не треба бити објективан, веома важно је бити субјективан, али и поштен према лику о којем правиш филм, искрен према саговорницима и сарадницима тј. екипи са којом радиш на филму. Такозвана “објективност” у документарном филму је лажна категорија из прошлог вијека, а након више година искуства у медијима дефинитивно схватите да је то “нешто” што не постоји, да ­је то ријеч која служи да сакрије лаж, незнање и површност...

Рекао је ово за “Глас Српске” Бранко Лазић, режисер документарног филма “Живот је маскенбал” (продукција РТРС), посвећеног животу и дјелу књижевника Душка Трифуновића, објашњавајући колико је тешко ауторски помирити професионалну режисерску објективност с једне стране, и вишак емоција у темама које се дотичу живота стварних личности попут Душка Трифуновића с друге стране. Лазић наводи да њега не занима објективност у вези са јунацима његових документараца, већ стварне емоције и ликови већи од саме приче.

- Тражити објективност од филма је као да тражите поштење од политичара - чиста глупост. Евентуалне објективности има у односу према чињеницама, али мене не интересују чињенице и фактографија (за те ствари постоји “Гугл” и интернет), ми смо се бавили емоцијама и причом. Ако тако приступите биографском документарном филму, онда све постаје пуно једноставније и може вам само бити проблем да евентуално не претјерате са емоцијама и да одете у патетику, али то је већ ствар доброг укуса и мјере - рекао је Лазић.

ГЛАС: Шта су били кључни разлози да Ви и сценариста Саша Берендика изаберете Душка Трифуновића за јунака новог филма након филма о Бранку Ћопићу “Мој Бранко не лаже”?

ЛАЗИЋ: Након филма о Бранку Ћопићу имали смо пуно разговора о томе ко би од ликова са наших простора могао бити у нашем сљедећем филму. На прву руку наметала су се већ позната имена (Дучић, Шантић, Кочић...) и нисмо одустали од њих, али Трифуновић се некако наметнуо када смо радили та нека прва истраживања. Бранко и Душко су, у ствари, веома слични на неки чудан начин, обојица велики пјесници и људи својих епоха, трагичних судбина, великих успона и падова. На први поглед веома једноставни, прости и народни, а у ствари веома дубоки, искрени и комплексни. Екстровертни, шармантни и забавни с једне стране, а трагични и тужни с друге. Такође, и обојица су у једном моменту наших историја, случајно или намјерно, “заборављани”. Такви ликови и животи су идеална грађа за филм. Ако знате још некога са таквом биографијом, јавите, треба нам за сљедећи филм. 

ГЛАС: Гледано у занатском смислу, колико је било тешко почетни сценарио претворити у готов филм, окупити јако занимљиве саговорнике, претражити сате архивског материјала, а потом све то монтирати и режирати у функционалну цјелину?

ЛАЗИЋ: У занатском смислу то је посао од неких шест до осам мјесеци. Прво истраживања и скупљања материјала, онда снимања и опет истраживања по архивама у Сарајеву, Новом Саду и Београду, приватним архивама, библиотекама, друштвеним мрежама, па онда опет снимања. И онда се нађете пред десетинама сати материјала од који треба направити филм од деведесет минута. Финални сценарио филма, у ствари, настаје у монтажи, јер нам није битно само шта ко говори, него и начин на који то говори. И то је најизазовнији и најосјетљивији дио процеса, од педесетак сати материјала и комадића нечијег живота треба направити мозаик који ће бити нека ваша слика тј. филм. Изгледа компликовано, али, реално, и није, треба само бити спреман на то да ће вам се сав тај мозаик који правите распасти барем неколико пута у току тих неколико мјесеци, и да сваки пут када се распадне покупите те комадиће и наставите да радите. Звучи наивно, али треба да имате вјере и стрпљења да се бавите овим послом. На крају направили смо филм, серију од три епизоде и десетак кратких емисија са свједочењима о Душку која нису ушла у филм.

ГЛАС: Занимљива је одлука да глас наратора препустите самом Трифуновићу, што без дилеме представља сјајно рјешење за филм, али јасно је да је то био прави сизифовски подухват у режисерском и монтажерском дијелу посла.

ЛАЗИЋ: Јесте. Душко је био невјероватан приповједач и волио је да претјерује у том свом приповиједању, посебно у својим аутобиографским причама. Волио је да их засоли. Трифуновић и Ћопић су имали сличне девизе: “Истином се бави онај који нема маште”. Неке приче које су нам обојица причали сада можда нису политички или џендер коректне, али су ми биле веома занимљиве јер говоре о духу тог времена у којем су стварали. Могли смо да их избацимо, али бисмо у том случају осакатили филм, а добили бисмо неке лажно исполиране биографије - споменике. 

ГЛАС: Поменули смо већ документарац о Ћопићу, човјеку и умјетнику који дијели сличну судбину као и Трифуновић, у смислу масовне глорификације, наглог одрицања и тихог заборава, али на неки начин сличних судбина дотицали сте се и у ранијим радовима (да поменем филм “Јадранка”...). Зашто су Вам те људске судбине које мире хероја и губитника у једној личности занимљиве као темати за филмове умјесто, рецимо, неких великих политичких или друштвених тема?

ЛАЗИЋ: Нема хероја који није губитник, само треба пустити да вријеме уради своје. Кад-тад ће вам се неки голуб посрати на споменик. Дуго сам у медијима и ако имате имало мозга, брзо схватите да су те све велике политичке и друштвене теме код нас једна врста социјалне патологије. Нека врста паничних напада, који нам се редовно враћају када их најмање очекујеш. Ствар је избора да ли у тој патологији желиш да учествујеш, некада мораш, а некада не. Ми смо народ који вијековима вјерује слијепцима, ко зна, можда зато волим губитнике, ако су они уопште губитници.  

ГЛАС: Прошле године било је 30 година од Вашег првог документарног филма “Свети камен”, током три деценије урадили сте 20 документарних остварења, врло различитих форми и тема, али јасно препознатљиве ауторске поетике. Како, генерално, бирате теме и шта су, по Вама, кључне ствари на којима се гради темељ добре документарне приче?

ЛАЗИЋ: С временом научиш да примјећујеш ствари, приче и теме поред којих људи пролазе и не виде их. Једноставно изоштриш чула. Сумњаш и вјерујеш у исто вријеме. Добра прича мора да смрди и мирише, забавља и плаши, да поставља питања, а не да даје одговоре. На крају, приче дођу саме до оних којима требају.

ГЛАС: Уредник фанзина, фотограф, фоторепортер, сниматељ, редитељ, уредник..., једна врста практичне “радничке” режисерске школе у времену гдје су режисери углавном академски теоретичари, док се пракса прилично занемарује. Колико је то дуго “каљено” занатско искуство обликовало Ваш рад у документарној форми?

ЛАЗИЋ: Све ме је обликовало, добра и лоша музика, филмови, књиге, фотографија, скулптуре и графика којима сам се некада бавио. Уреднички посао ме је научио раду са људима и стрпљењу, али и минималној толеранцији на безобразлук и глупост. Знате, Хичкок, када је био у напону креативне снаге, снимао је по два филма годишње. Та занатска утренираност је веома битна, као што је глумцу или фудбалеру битно да ради сваки дан. Тек тада је у стању да из фазе заната пређе у фазу забаве и опуштености, а тек након тога можда и умјетности, ако има талента... Не можете очекивати добре филмове од редитеља који чекају пет или седам година да сниме један филм. Тада они почињу да снимају тестаментарне филмове, а они су обично претенциозни и досадни.

ГЛАС: Напредак технологије омогућио је једну врсту експанзије документарног филма у посљедње двије деценије, гдје се теме које играни филм или серије углавном заобилазе због некомерцијалности, у документарној форми претварају у узбудљива остварења, која често надрастају границе жанра поставши прави медијски феномени.

ЛАЗИЋ: Знам да је флоскула, али теме су свугдје, треба само узети камеру и играти се, није то нека превелика мудрост. Теме ми чак више нису интересантне, више ме интересују ликови тј. карактери или неки другачији угао гледања на ствари или живот око нас. Управо сада радим на једном таквом филму, зове се “Пластични Буда, дрвени Исус и огледало”. Филм о томе шта све људи стављају на своје ретровизоре. Потпуно другачији од свега што сам до сада радио.

ГЛАС: Колико је уз све поменуте технолошке предности код нас данас тешко снимити документарни филм у смислу логистике, финансија и подршке у пробоју на шире тржиште? Да ли се то још своди на ентузијазам појединца или се назиру нека системска рјешења у домаћој кинематографији?

ЛАЗИЋ: Имали новца или не, ентузијазам је увијек потребан, без њега нема филма. Наравно, када радите филм, морате бити свјесни за кога га радите тј. за које тржиште га правите, јер од тога зависи наратив, драматургија па на крају и стил филма. Идеално би било радити тако да може да га разумије било ко и било гдје. Са великим темама и великим причама мислим да немамо неке велике шансе. За озбиљан пробој на страна тржишта потребан је озбиљан новац и добри филмови. Постоје збиља озбиљне намјере да се са оснивањем Аудио-визуелног центра у Републици Српској домаћа кинематографија покрене. А гдје, то ћемо видјети.

Телевизија

ГЛАС: Дуго времена сте уредник документарног програма на РТРС-у, тај посао на националној телевизији има једну додатну, назовимо је условно, образовно-педагошку тежину. Како пронаћи компромис између норми матичне куће, ограничења буџета, умјетничког квалитета и рејтинга гледаности?

ЛАЗИЋ: Тешко. Веома тешко. Трудимо се, покушавамо, понекад и успијемо.

Нема земље за старце. Телевизија је постала медиј за старију популацију, млади је уопште не гледају, тако да је та педагошко-образовна страна телевизије постала прилично потпуно бесмислена. Телевизија као медиј мора да еволуира или ће постати небитна. Тај процес промјене увелико је у току, видјећемо гдје ће нас одвести. Некада промјена постане метастаза. Ко зна?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.