Бранко Анђић о новинарству некад и сад: Медији све више залазе у подрум простаклука

- Не бих волео да се ово схвати као ламент једног оматорелог новинара који прича о неким добрим старим временима. Никада тих идеалних времена није ни било, јер је увек, у већој или мањој мери, било и жита и кукоља. Али некада су се више поштовали неки општи стандарди новинарства. Постојале су две врсте срамоте - незнања елементарних ствари и када се неко ухвати у лажи. Бојим се да тих “срамота” данас више нема. Могу испричати или написати било шта и наредних дана објавити пет исправки и демантија, и ником ништа. Завладао је општи тренд да није важно да ли је нешто истина или не, већ колико је нека вест кликована, твитована или форвардована. Једноставно, живимо у времену када обрада и употреба информација све више личи на маркетинг - каже Анђић, а поводом изласка његове књиге “Тајна агенција нове Југославије”, у којој је на један романескни начин покушао сликовито да опише микрокосмос некадашњег југословенског друштва и медија, али и свој авантуристички новинарски пут од Београда до Буенос Ајреса.

ГЛАС: Да ли се данашње новинарство свело само на борбу за кликове?

АНЂИЋ: Данашње новинарство је условљено променама које су присутне у целом свету. И ту пре свега мислим на технолошке иновације, а посебно на друштвене мреже. Оне су и психолошки утицале на медије. Највећи светски медији сада много више обраћају пажњу да буду тумачи и аналитичари информација него да се тркају са порталима око доношења тих информација.

Када сам после факултета почео да радим, није било могуће да се било шта објави, а да се претходно не провери и потврди бар код два или три извора. И то се односило на све вести које су могле да изазову било какве последице. Није се проверавала само истинитост него и веродостојност информације. Друштвене мреже су то потпуно обесмислиле.

Потпуно је ишчезао постулат одговорности за клевету. Данас на интернету, блоговима и порталима свако може да пише шта год хоће. И кад се установи да нешто није тачно, ти исти се праве мртви хладни. Нису Енглези случајно 21. век назвали “доба после истине”. Истина није више битна, а што је довело до тога да новинарство све више постаје део свеопштег спектакла и естраде. Информативно извештавање постало је “пи-ар” и пропагандна делатност.

Сетите се само колико сте пута могли чути: “Ма то је истина, прочитао сам на интернету”. Мислим, дивно је што га можемо користити, те са два клика сазнати како се зове главни град Тасманије. Али не постоји никаква санкција уколико нешто није истинито, а питање је колико је тога што буде објављено и веродостојно. Све то је у доброј мери утицало и на промену мишљења и односа према медијима.

ГЛАС: Како објашњавате то што тиражи озбиљних новина углавном не прелазе пар десетина хиљада примјерака, за разлику од жуте штампе?

АНЂИЋ: Новине су пожутеле, па чак и неки врло угледни медији. На то нису остали имуни ни у земљама са изузетно озбиљном и дугом новинарском традицијом. Људи у Великој Британији хватају се за главу јер су неке озбиљне новине прешле ту границу. Раније се знало да када, примера ради, “Тајмс” нешто објави, онда је то оно право. Нажалост, тога је данас све мање.

Оно што је код нас врло негативно, а гледано из угла новинара са поприличном километражом, јесте да жућкаста таблоидна штампа превише радикализује. Увек је било листова са голишавим сликама и то није толико страшно, али пређене су све границе пристојности и кућног васпитања. Не можете имати на насловној страни новина псовке. Нажалост, све то је некако прихваћено од стране обичних људи. Они све то немилице гутају. Сматрам да није проблем да се пише о скандалима, користе папараце... Али не треба залазити у подрум простаклука.

Оно што ме брине јесте што има јако много таквих медија. Они се размножавају геометријском прогресијом.

Мислим да до тога не би дошло да људи не купују и не читају такве садржаје. Пре отприлике три године заглавио сам две седмице у болницу. И био сам у једној од оних соба где 19. кревет нису могли да угурају. Тада ме је први згрануло шта све људи читају. Нико није куповао “озбиљне” новине. То ме доводи до закључка да су за овакво стање више криви људи од новинара. Да ти парановинарски садржаји нису друштвено прихваћени, онда ни оволико таблоида не би било. Економска логика би врло брзо угасила те листове или портале.

ГЛАС: Колико је уопште могуће очувати интегритет и објективност у овим суманутим временима, односно да ли је могуће водити независну уређивачку политику?

АНЂИЋ: Прво правило које научите као новинар - нема независног новинарства. И ви то сигурно добро знате. То јесте идеал, али вероватно недостижан. Али то исто тако не значи да новинарство мора бити пацовско или на кратком повоцу одређених економских или политичких центара моћи. Зато и питање интегритета постаје промашена тема. Новинарска професија, а која је некада била врло угледна, у једном периоду чак и врло популарна, пала је и нашла се у глибу. Живимо у “времену после истине” и неке нове нормалности - а што може да буде само еуфемизам за ненормалност. Медији, да би опстали, прихватају те нове трендове и неке нове “нормалности”. И то је страшно и погубно за нашу струку, али и само друштво.

ГЛАС: Своја искуства сте недавно преточили и у књигу “Тајна агенција нове Југославије”. Како су изгледали ти Ваши почеци, те шта је у том периоду било “свето писмо”?

АНЂИЋ: Као прво, постојао је велики мотив да се ради и копа за причама и вестима. У књигу сам преточио нека своја искуства, али и других колега. Искористио сам микрокосмос Танјуга.

Она, у ствари, говори о нашем менталитету, али и једном деликатном историјском тренутку за наше друштво, када су почели да се мењају друштвени кодови и вредности. Било је то време када је припремано одумирање једне земље. Покушао сам да опишем како се све то одразило на новинарску професију. Није то моја патетична реакција, већ више говорим о слатко-горким анегдотама. Књига креће са осамдесетим, када сам ушао у новинарске воде. Тада сте у пекари могли да добијете кифле или бурек преко реда. Уђете и кажете да идете на новинарски задатак и сви су вас пуштали преко реда. Наш посао тада је био изузетно цењен. Новинари су у то време имали и своју моду, носили су карактеристичне и препознатљиве прслуке и ташне.

ГЛАС: Како је изгледао рад у Танјугу?

АНЂИЋ: Танјуг је у то време би­о једна од пет најцењенијих и највећих светских новинских агенција. Радећи ту научио сам не само да пишем већ и да мислим. Сећам се да смо добијали картончиће од нашег шефа и теме које су врло често знале да буду опширне. Он нам је тада говорио: “На овај картончић стаје 15 редова и уколико неки догађај не можете написати на том папиру, ја вас уверавам да то нећете моћи ни на три картице”.

Као и у свакој другој професији, било је одређених апсурдних ситуација, а што сам у књизи упоредио са чаробним реализмом. Да закључим, радило се о озбиљној и одговорној професији. Прљав веш се прао унутар редакције. И због тога је овај позив био угледан. Не могу да се сетим да је нама новинарима у то време у било којој друштвеној средини ускраћивано професионално поштовање, а што је била велика мотивација да радимо добро свој посао.

ГЛАС: Да ли је било цензуре, али и аутоцензуре?

АНЂИЋ: Тога увек има. (Смијех). Када је у питању аутоцензура, у књизи постоји један део у ком сам је покушао објаснити кроз један имагинарни лик “шаптача”. Сваки човек у себи има тог прикривеног двојника, неко друго ја које га понекад упозорава да буде обазрив. То је један мали макијавелистички глас који нас коригује да не претерамо тамо где не треба.

И цензуре је увек било, али некада знатно мање. Неке ствари су се свесно прескакале или објављивале само за селективну читалачку публику. Сећам се једног догађаја када ме је моја кућа заштитила од једног покушаја цензуре. На једном од филмских фестивала урадио сам интервју са у то време веома чувеним кубанским писцем, иначе дисидентом. Разговарали смо о књижевним темама. Тај интервју Танјуг није желео да објави, али ми је од шефова остављена могућност да то урадим у било ком другом медију. Један од студентских листова пристао је на то. По објављивању интервјуа, Танјуг је назвао кубански амбасадор и питао какав је то начин, јер то наводно баца ружну слику на Кубу. Очекивао сам да ми неко извуче уши, али уредништво је стало на моју страну и заштитило ме. Било је тога још. Сећам се једне отмице брода. Информација о томе гурнута је под тепих и никада није објављена вест о томе.

ГЛАС: Шта Вам је био највећи професионални изазов?

АНЂИЋ: Гледајући са моралне стране, то је тренутак када сам као дописник Танјуга из Латинске Америке решио да дам отказ. Сматрао сам да у том тренутку, а то је био почетак деведесетих, Танјуг није више информативна, него пропагандна агенција. А што се тиче професионалних изазова... Сећам се догађаја када су терористи отели воз на шпанско-француској граници. То је био тренутак када нисам знао да ли ћу уопште извући живу главу, односно да ли ћу нешто успети написати или ће ме терористи ликвидирати. Друга упечатљива прича јесте када сам се једном приликом нашао “заточен” у подруму једног колумбијског листа. Било је то време када су нарко-картели отворено нападали новинаре и редакције. Било је баш драматично. Испред готово свих редакција били су постављени џакови са песком и митраљеска гнезда. Критичних ситуација било је и у Перуу. Али ако се поново вратим на предшколске новинарске дане, онда ми је сигурно највећи изазов био написати вест од 15 редова. То је било правило које се ни у једном случају није могло довести у питање.

ГЛАС: Тада није постојала типка “дилејт”? 

АНЂИЋ: (Смијех). Није, није. Било је то лепо време. Сећам се када је прелом рађен у једној, да тако кажем, нездравој атмосфери препуној оловних слова и рамова. Тај дух времена још увек памтим.

ГЛАС: Како је изгледао Ваш повратак у Београд?

АНЂИЋ: Више од 30 година сам провео у Латинској Америци, тако да је Буенос Ајрес моја друга кућа. Када сам се вратио у Београд, град ми је деловао мало скученије него што је некада био и сада сам у фази привикавања на сопствену земљу.

ГЛАС: Која би била Ваша порука младим новинарима који тек треба да испеку овај занат?

АНЂИЋ: То је питање од милион долара. Мислим да треба да се држе професионалног и личног интегритета. Човек треба да увек буде одговоран за оно што пише и говори. Ако тренутно пролазимо кроз неки фазу “времена после истине”, то не значи да оно неће проћи. Треба да трагају за знањем, да та глад никада не престане. Морају бити и љубопитљиви, јер оно ствара много искричавије умове.

Биографија

Анђић је написао поприличан број прича и романа. Осим у Србији и Југославији, његове приповијетке превођене су и у Русији, Аргентини, Бугарској, САД, Колумбији. И сам се бавио преводилачким пословима. Био је и сарадник разних новина, као и многих домаћих и страних књижевних часописа, али и кооснивач и уредник часописа “Писмо”. Добар дио живота провео је у Аргентини, одакле је као дописник радио за разне медије, а потом и као савјетник за штампу, информације и културу Европске уније у Аргентини. У Београд се вратио 2018.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.