Бранислав Јанковић за “Глас”: Живимо у прошлости док свијет иде напријед

Рекао је ово за “Глас Српске” Бранислав Јанковић, писац и публициста, објашњавајући зашто се по трећи пут вратио свом најчувенијем јунаку Јеврему Утвићу у новој књизи “Утваре” (“Лагуна”). 

Дугогодишњи новинар и публициста, однедавно и сценариста, те један од најчитанијих српских писаца, познат читалачкој јавности по романима “Ветрови зла”, “Зидање амбиса”, “Сузе светог Николе”, “Гвоздени облаци” и другим, у којима на крајње занимљив начин комбинује историјски роман и трилерску форму, овај пут свог контроверзног јунака, распопа и истражитеља, егоцентрика, интелигентног и ријетко интуитивног човјека којег прогањају демони прошлости и изузетан дар који је истовремено и његово проклетство, шаље преко Дрине у истрагу једног убиства или, како сам аутор каже, својеврсно ходочашће.

- Опет је пред њим загонетка коју жели да реши. Намерно сам рекао жели, а не мора, јер у тим неким годинама све мање морамо, а све више желимо.  Тако и Јеврем креће на пут у Фочу, где његов најбољи пријатељ Јусуф Булатовић лежи убијен, са жељом да открије убицу. Тај пут је својеврсно ходочашће - рекао је Јанковић.

ГЛАС: У најави књиге помиње се да је у питању завршна књига трилогије о Јеврему, да ли је то Ваш ауторски опроштај од њега или се можемо надати и некој новој трилогији? Дјелује да је креативни потенцијал његовог лика јако захвалан за нове авантуре?

ЈАНКОВИЋ: Јеврем Утвић није неко кога можете да развлачите - једноставно, то би било проституисање онога што јесте и шта ради. Моји јунаци не лажу да су суперхероји: бивају рањени, беже из битке, умиру. Зато читаоци и воле Јеврема - обичан је човек са свим врлинама и манама. Свака нова авантура била би разводњавање његових мисли и њега самог. Јеврем, ионако, одавно води свој живот, ја могу само да му сметам. Мислим да смо довољно трпели један другог.

Дуго сам писао ову трилогију, узгајао је, учвршћивао слабе стране, чувао је и бдео над њом. Она је израсла, обележила ме, штити ме од погрда и помало од заборава. Сасвим довољно да се крене даље.

ГЛАС: У Вашим књигама сте на врло занимљив начин комбиновали жанрове трилера, кримића и историјског романа, који није лако класификовати. Гдје видите себе на књижевној сцени и да ли су те жанровске одреднице просто ствар тржишта или стварна потреба да се писац  дефинише у одређеним формама?

ЈАНКОВИЋ: Не волим никакве класификације, нити себе сматрам жанровским писцем. И “Име руже” је комбинација кримића и историјског романа, а Умберто Еко сигурно није жанровски писац. И “Браћа Карамазови” садрже елементе детективске приче. Добар роман је добар роман, лош је лош. Да ме занима тржиште, писао бих само књиге о Јеврему Утвићу.  Озбиљан писац нема намеру да се дефинише, пише оно што воли и што му прија. Не волим додворавања читаоцима, врло брзо схвате да нисте искрени. А у књижевности се неискреност не прашта. Постоји само један начин да се пише за све људе, а то је да пишеш не мислећи ни на кога.

ГЛАС: Бурне историје нам као народу није мањкало, нажалост, и мотива за трилерску форму имамо више него што је потребно, али занимљиво је да ова два књижевна поджанра нису била претјерано популарна у нашој литератури , чак се на ауторе који су се њима бавили дуго гледало са одређеним потцјењивањем.

ЈАНКОВИЋ: Мислим да само пратимо светска кретања - и тамо је дошло до “експлозије” шпијунских романа, трилера, детективских прича, епске фантастике... Радује ме велики број домаћих романа са историјском тематиком, јер има о чему да се пише и расправља. Можда је тог потцењивања било баш због “недозвољених” тема које се нису допадале победницима, па се свако откривање истине сматрало за јерес. Наше историјски забрањене теме пре бих сврстао у драме него историјске трилере - превише је ту туге, а мало акције. Да још једном поновим - не обраћајте пажњу на жанр, него на квалитет. А што се тиче истине... Коме је она битна ако са лажима лепше живимо?

ГЛАС: Негдје сте помињали да смо народ велике прошлости и не баш обећавајуће будућности, што значи да нисмо баш били најбољи ученици ако је тачна она чувена Херодотова о историји као учитељици живота?

ЈАНКОВИЋ: Ми не само да ништа нисмо научили од те учитељице, ми смо је завели, па оставили. И она нам то није опростила. Лепо је имати славну прошлост, пуну херојских дела, јунака, епских песама, великих битака, али то је, као што и име говори, прошлост. Све је то лепо и на понос нашег народа и нико не тражи да се ми одрекнемо наших хероја и славне прошлости. Али проблем је што ми и даље живимо у епским песмама и добијеним и изгубљеним биткама, а свет иде напред. У реду, имате историју за понос, али шта сте данас? Шта сте постали, пита нас тај свет. И где идете? Не кажем да је тај свет добар, кажем да би ми требало да будемо паметнији. 

ГЛАС: У књижевност сте ушли из новинарских вода, професије која је прилично деградирана у новије вријеме, како уређивачком политиком, тако и све бржим развојем технологије. Колико Вас је рад у том занату обликовао као аутора и колико Вам је, с друге стране, књижевност изоштрила новинарску перцепцију док сте били у тим водама?

ЈАНКОВИЋ: Био бих писац, шта год да сам радио. Новинарство јесте помогло да изградим посебан стил, будем писменији, гледам ствари на другачији начин и да, пре свега, добро анализирам. И људе и ситуације. Слажем се да је посао новинара деградиран, али не само због технологије, већ и због политичке коректности, послушности, аутоцензуре, недостатка демократије, недостатка слободе штампе... Имамо сјајан новинарски кодекс којег се ни новинари, ни уредници, ни држава не придржавају. Таблоиди, као продужена рука власти, преузели су примат. И ту се опет враћамо на причу о нашој будућности. О јуначком народу који ужива у ријалити програмима и који је љубав према Марку Краљевићу и Милошу Обилићу заменио обожавањем тетовираних мамлаза. Крив нам је неко други? Није. Ко, уосталом, беше Обилић? Онај фудбалски клуб?

ГЛАС: Осам романа  и једна збирка прича. Пишете ли редовно и посвећено или сте аутор тренутка  и надахнућа и колико је писање, генерално, посао, а колико надахнуће?

ЈАНКОВИЋ: Фокнер је једном рекао да је чуо за надахнуће, али да га никада није срео. Не посматрам писање као посао, али и не чекам да инспирација искочи однекуд. Пишем када ми се пише, има недеља када не напишем ни слово. Волим да стварам ноћу. Можда то има везе са мојим карактером или темама романа - кажу да сам мрачан писац. Књиге су дело усамљености и деца тишине. И даље се учим да пишем. Добар писац, као и добар научник, мора да буде заокупљен својим незнањем. Писац мора да задржи понешто од дечије наивности и незнања. Само тако може да буде изненађен, а изненађење је сјајна ствар код писања.

ГЛАС: Шта бисте препоручили као “обавезну” литературу?

ЈАНКОВИЋ: Све што вам није досадно. Не трошите време на књиге и људе у којима не уживате. Нећете живети триста година, па да поклањате пажњу небитном. Све више се враћам класицима, те сам неке књиге прочитао више пута.  Андрић, Маркес, Кундера.

ГЛАС: Ви сте и сценариста филма “Последњи стрелац”, у режији Дарка Николића, специфичне мјешавине драме и крими-филма. Сада, када су се утисци слегли, колико сте задовољни својим текстом и начином на који је оживљен на екрану?

ЈАНКОВИЋ: Када завршим роман, драму, сценарио, престанем да размишљам о томе како ће проћи - пустили сте дете у свет, нека се сналази. Како сте га васпитали и научили, тако ће и проћи. Ништа више не зависи од мене, ја се само трудим да пишем што боље. Задовољан сам сарадњом са редитељем и глумцима. Добар је то филм. Утисци се још нису слегли, цело лето ће бити у знаку филмских фестивала, па ће бити прилике за неке нове утиске и мишљења.

Свиђа ми се што сам доспео на планету која се зове филмски сценарио. Другачија је од осталих и препуна изазова.

Екранизација

ГЛАС: Ваши романи, посебно о Јеврему Утвићу, имају доста филмичности у атмосфери и наративном темпу, да ли сте размишљали о екранизацији и кога бисте вољели да видите у екипи која би радила адаптацију?

ЈАНКОВИЋ: Ништа ту не зависи од писца, могу само да продам ауторска права и гледам како ми масакрирају дело. Не бих чак ни пристао да напишем сценарио - мислио бих да је све битно и не бих умео да направим објективни отклон од романа. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.