Борислав Боро Маљеновић за “Глас”: Умјетност је једина искрена слика народа

Ако не рачунам дивне људе из Центра за културу и образовање и Народне библиотеке у Добоју, чија несебична подршка ми је увијек вјетар у леђа, тренутно се сам бавим промовисањем девете умјетности у Добоју, бар док се не појаве “неки нови клинци”. Наравно, не тврдим да нема нових, младих аутора стрипа у мом граду, али очигледно је да им је потребно још неко вријеме док не изађу у јавност.

Рекао је ово за “Глас Српске” Борислав Боро Маљеновић, стрип умјетник и илустратор, коментаришући чињеницу да је већ Пета изложба стрипа Српске отворена ове седмицу у Добоју, што није прва изложба, којом су његови радови представљени домаћој публици, а домаћи терен у овом случају свакако представља додатну одговорност за њега као једног од организатора и учесника.

- Што се тиче саме поставке “Пета изложба стрипа Српске”, потпуно сам опуштен. “Девета димензија” и њени чланови тврдоглаво и континуирано раде, неумољиво помјерају сопствене границе и у издавачком и у ауторском смислу тако да је поставка састављена од сјајних радова гомиле врло талентованих и фантастичних аутора.  

ГЛАС: Када сте већ споменули, сама чињеница да је приређена Пета изложба стрипа Српске довољно говори колико је важну улогу одиграла “Девета димензија” од свог оснивања до данас за развој сцене и координацију аутора.

МАЉЕНОВИЋ: Сагласан сам. Мада, ни само удружење не би постојало да није било неколико изузетних људи, сјајних аутора и истинских обожавалаца девете умјетности као што су, Предраг Иконић, Зоран Пејић, Милорад Вицановић Маза, Дејан Шијук, Станко Гојић и Радован Субић. Међутим, ако ћемо говорити о улози коју је “Девета димензија” одиграла у промоцији стрипа у Републици Српској, онда дефинитивно би требало напоменути и сљедећих неколико података: од одржавања Прве изложбе стрипа Српске у организацији Предрага Иконића и Драгана Тушевљака, на којој су изложени радови пет тада активних аутора стрипа, број активних аутора повећао се на двадесет и више.

Покренута су три фантастична салона стрипа, у Лакташима (Милорад Вицановић Маза), Бањалуци (Зоран Пејић) и у Братунцу (Предраг Милић) на којима су редовни гости највећи аутори стрипа са простора бивше Југославије, али и из иностранства. Покренуто је и неколико фантастичних фестивала стрипа у региону.

Објављено је на десетине врхунских издања од којих је свако сљедеће боље и квалитетније од претходног. Ако се узме у обзир да живимо у малој и напаћеној земљи у којој је култура, због низа других тегоба, врло често посљедња рупа на свирали и ако се узме у обзир да у тој истој држави није ни било стрип сцене до 2006. године и одржавања Прве изложбе стрипа Српске и ако се узме у обзир све што је од тада до данас урађено и постигнуто, све што сам већ споменуо може се мирне душе рећи да су чланови “Девете димензије” обавили херојски посао епских размјера на промоцији стрипа у Српској.

ГЛАС: Учествовали сте као цртач на стварању албума “Стриповијетке: Бранко Ћопић”. Колико је за Вас то искуство било занимљиво у умјетничком смислу?

МАЉЕНОВИЋ: Колико је забавно када се група другара окупи и црта стрипове према причама бесмртног чика Бранка? Мислим да то говори само за себе... Шалу на страну, издање “Стриповијетке: Бранко Ћопић” за “Девету димензију” представља дјело од изузетно велике важности и то из више разлога. Прије свега, кроз рад на овом издању сваки од аутора је на најљепши начин одао пошту човјеку без чијих прича би дјетињство сваког од нас изгледало сасвим другачије. Даље, сматрам да су “Стриповијетке” предиван начин да се младе генерације упознају са ликом и дјелом Бранка Ћопића. Направили смо издање у којем читаве породице могу заједно да уживају. И посљедње, али ништа мање важно, са овим издањем “Девета димензија” добила је и значајно појачање у виду два фантастична млада цртача, Миодрага Бунијевца и Михајла Миљановића и једнако фантастичног, једнако младог сценаристе Николе Видачковића. Врло брзо се испоставило да су сва тројица велики мајстори у својим подручјима рада, али и дивни људи и сјајни другари. Крајњи резултат, један бриљантан стрип албум и три нова, квалитетна аутора стрипа и пријатеља. Ако то није успјех, ја онда не знам шта јесте.

ГЛАС: Занимљиво је да сте на другом пројекту “Глуво доба” дали свој допринос и као сценариста.

МАЉЕНОВИЋ: Што се тиче збирке кратких хорор прича у стрипу под називом “Глуво доба” то је за мене било једно сасвим ново искуство, јер је то први пут да у пројекту не учествујем као цртач већ као сценариста.

Искрено, мени креативно писање није заиста ништа ново. Мени блиски људи знају да ту и тамо запишем понешто. Нисам склон експонирању тако да људи и не знају да и пишем. “Црна биљежница”, хорор прича сјајног Нинослава Митровића коју сам адаптирао и претворио у сценарио за стрип, само је прво такво дјело које сам објавио. И испало је сјајно, највећим дијелом и због сарадње са цртачким велемајстором, господином Сабахудином Мурановићем Мураном. А колико ми је то сценаристичко искуство било забавно? Па морам рећи - бескрајно забавно! Као и у цртању и у писању сценарија цијели тај стваралачки процес ми је неизмјерно забаван и изазован, од разраде саме идеје, истраживања теме, прикупљања грађе и референци, писања, ишчитавања по стотину пута, бројних поправки па до крајњег производа - све ми је било забавно. Такође, једнако изазовно ми је било и то да одржим баланс, то јесте да обавим што бољи, што темељитији посао, а да при томе не одем у другу крајност, да не загазим у онај стерилни перфекционизам који би причу учинио сувопарном и досадном. Све у свему, веома сам задовољан резултатом, не само свог рада него читавим издањем. “Глуво доба” је генијалан стрип албум.

ГЛАС: Као аутору и конзументу како Вам се данас чини српска стрип сцена? Издања никад више, издавача исто, цртача такође, али све је на неки начин окренуто великим страним именима?

МАЉЕНОВИЋ: Балкан је одувијек имао феноменалну стрип сцену, феноменалне ауторе стрипова и феноменална стрип издања. Одувијек. Проблем је у томе што Балкан никад није имао неког посебног интересовања и новца за своје ауторе стрипова (част ријетким изузецима) онолико колико ти људи заслужују нити за откуп њихових издања у тиражима које та дјела и њихови аутори заслужују. Ни данас није другачије.

Имамо Милорада Вицановића Мазу, Рајка Милошевића Геру, Алексу Гајића, Милана Јовановића, Дражена Ковачевића, Филипа Андроника, Аљошу Томића, Мирољуба Милутиновића Браду, Јована Укропину, Владимира Крстића Лација, Есада Рибића, Адија Гранова, Мидхата Капетановића, Горана Парлова, Игора Кордеја и море других, сви до једног врхунски мајстори, виртуози са четкицом и тушем. Сви ти домаћи мајстори стрипа раде углавном са страним издавачима. И раде то из истих разлога због којих хирурзи, инжењери, занатлије и гомила другог свијета одлази одавде. Ако, ако, се икада деси да овакве креативне громаде, ови цртачки гиганти могу да раде и стварају на свом Балкану и живе од тога, то ће бити најбоља, најјача стрип сцена на свијету, чија издања ће се сувим златом плаћати.

ГЛАС: Поменули сте да нема претјерано много стрип албума са домаћим темама?

МАЉЕНОВИЋ:  Није то никакво чудо. Неће аутори да се понављају јер се код нас углавном прича, пише, пјева, свира о бившој Југославији, неким од ратова који су нас прегазили у претходна два, три вијека или о криминалу и корупцији који нас газе данас. Имамо пуцњаве по основним школама, сваки град има своју “дјецу са станице зоо” и низ других, једнако озбиљних проблема којим би се требало бавити. Стрип је моћан медиј који може да послужи као платформа за анализу и превенцију оваквих проблема и трагедија у будућности, али имамо и оне друге, лијепе, ведрије теме. Наша историја па и садашњост пуна је неопјеваних хероја који, пази сада, нису били војводе, ђенерали, ратници, уз дужно поштовање према њима. Говорим о људима који су се бавили или се још увијек баве науком, умјетношћу, хуманитарним и истраживачким радом али ето, ми волимо да евоцирамо успомене, махом оне ружне, да чепркамо по старим, лоше зараслим ранама, да мјеримо ко је коме дубље гурнуо прст у око и тако. Кад се дозовемо памети и почнемо да размишљамо и разговарамо о томе како да градимо, лијечимо и његујемо вјерујем да ћемо и такве стрипове почети да цртамо. Управо су “Стриповијетке: Бранко Ћопић” и “Глуво доба” примјери стрип албума који, макар мало, разбијају поменути тематски шаблон.

ГЛАС: Занимљив је и продор јапанског стрипа на домаће тржиште, популарних манги, које су посљедњих година успјеле немогуће, да потисну до сада недодирљиве “Бонелијеве јунаке” и да регрутују једну нову генерацију љубитеља девете умјетности?

МАЉЕНОВИЋ: Свако вријеме носи своје бреме. Продор јапанског стрипа, манге, на домаће тржиште јесте занимљив и, бар што се мене тиче, фантастичан! Наше генерације имале су срећу да уживају у авантурама Текса Вилера, Кена Паркера, Мистер Ноа, Дилана Дога и цртачким бравурама легенди попут Клаудија Виље, Фабија Ћивителија и других који су цртали поменуте стрипове и новим генерацијама аутора и обожавалаца стрипа свакако бих најтоплије препоручио да испрате и то градиво. Неће се нимало покајати. Што се тиче манге, не само да немам ништа против тога већ управо супротно, гајим дубоко, дубоко поштовање према јапанској школи стрипа. Ако се нешто може рећи за мангу, то је да је квалитет цртежа досљедан, а то значи увијек на екстремно високом нивоу и да су приче, односно радња већине манги, толико комплексне и слојевите да је напросто немогуће сварити све након тек једног читања. Дакле, нове генерације обожавалаца стрипа изабрале су врло озбиљну лектиру.

ГЛАС: Сама стрип умјетност генерално се мијења широм планете под утицајем технологије и нових интереса публике. Да ли ће стрип, ипак, остати умјетност човјека или ћемо за коју годину читати нове радове АИ, као остварење снова или кошмара зависно од угла гледања?

МАЉЕНОВИЋ: АИ дефинитивно посједује предиспозиције да изазове катастрофалне промјене, усудио бих се чак рећи проблеме, у бројним подручјима рада. Што се тиче улоге такве технологије у индустрији стрипа и визуелних умјетности уопште, вјерујем да ће се ствари одвијати сљедећим током: аутори ће један период на својим банковним рачунима осјетити присуство тако моћне конкуренције јер ће свако хтјети да се декларише као умјетник и аутор и за себе уграби парче тог колача. Издавачи ће потрчати да искористе прилику и уштеде па и зараде неки новац тако што ће апликација за пар сати да обави посао који иначе жив човјек развлачи и по годину. Онда ће читаоци престати куповати и издавачи ће престати објављивати такве стрипове, јер ће напокон схватити неколико ствари. Прије свега, ти стрипови ће сви личити један на други. Даље, једно је блејати у монитор док АИ “ствара умјетност” тако што краде и плагира дјела аутора из цијелог свијета. Ћаскати, зезати се са Јованом Укропином док у ваш примјерак стрип албума црта прекрасну, јединствену посвету само за вас - то је нешто сасвим друго, непроцјењиво. Људи ће схватити да стрип албум вриједи онолико колико су звучна имена одштампана на предњој корици. Ствари ће се вратити на старо и наставићемо да уживамо у стварању и читању стрипова.

Планови

ГЛАС: Осим радова на домаћем терену шта сте као аутор још радили у пољу стрипа и какви су даљи планови везани за стрип и илустрације? Остајете ли у фрилансер водама или сте спремни за озбиљан издавачки посао ако услиједи?

МАЉЕНОВИЋ: Мој ауторски опус је врло скроман и највећим дијелом је фокусиран на домаћи терен. Што се планова тиче, немам их. Давно сам научио да планови служе једино да би се изјаловили тако да не гледам претјерано далеко унапријед. Цртам, пишем, ослушкујем и пратим стање на сцени па сходно томе и доносим одлуке. Једино дугорочно што могу да кажем јесте то да никада нећу престати да пишем, цртам и да се бавим стрипом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.