Владе Симовић за „Глас Српске“: Странцима не одговара унутрашњи договор

Истакао је ово у интервјуу за “Глас Српске” професор бањалучког Факултета политичких наука Владе Симовић, наводећи да је жалосно што многи у БиХ не препознају овакве политике, већ их подржавају и неријетко призивају.  

- Најпроблематичније јесте то што инострани актери, чак и када се домаће елите договоре о измјенама Изборног закона као што је био случај у Лакташима одмах поведу кампању за његово неусвајање. То је прилично лицемјерно с обзиром да се управо такозвани високи представник и поједине дипломате “заклињу” у очување и жељу за остваривањем просперитета БиХ - нагласио је Симовић.

ГЛАС: Брисел је критиковао наметање измјена Изборног закона у БиХ од стране Кристијана Шмита, а Вашингтон подржао. Како гледате на то?

СИМОВИЋ: Институција високог представника за БиХ одавно је фактор раздора и онемогућавања политичког, економског и друштвеног напретка овог простора. Савјет за имплементацију мира, на брзину “склепан” почетком децембра у Лондону 1995. године, а између парафирања и потписивања Споразума из Дејтона, без икаквог политичког и правног легитимитета дао је себи право, које му ни по једном основу не припада, а то је да шири надлежности високих представника. Одлукама из Синатре и Бона 1997. године високи представници су добили могућност да дјелују антидејтонски иако је формално требало да надгледају досљедно спровођење тог споразума. Поменуте одлуке тичу се могућности смјене легитимно изабраних представника и доношења закона умјесто парламената и те надлежности су ранији високи представници користили обилато производећи штету по политичке и друштвене односе у БиХ, прије свега обесмишљавајући демократију, демократске институције и БиХ као државу.

ГЛАС: Које су највеће мањкавости садашњег Изборног закона у БиХ?

СИМОВИЋ: Изборни закон као наметнуто рјешење Волфганга Петрича катастрофалан је по стварање стабилних и функционалних скупштинских већина, а тиме и влада. Сент Лагијева формула погодује малим партијама, изборни праг од три одсто такође, чиме у парламенте улазе тзв. патуљасте партије.

Оне праве “цеховске коалиције” и предмет су неријетко политичке злоупотребе. Посебно су проблематични компензациони мандати којима се често исмијава демократија.

Неријетко се дешава да кандидати са свега пар стотина гласова уђу у парламенте путем компензацијског мандата, док њихове колеге са листе остају без истог иако су добили више хиљада гласова, што је парадокс. Проблематични су, такође, пресуда “Сејдић-Финци”, састав ЦИК-а, ажурирање бирачких спискова, гласање из иностранства, број преференција у оквиру затворених неблокираних листа и слична, прије свега, техничка питања о спровођењу изборног процеса.

ГЛАС: Зашто је Република Српска, или боље речено српски фактор на Балкану, толики трн у оку Вашингтона, али и Лондона па и Берлина?

СИМОВИЋ: Балкан је у фокус свјетске јавности дошао током процеса названог “источно питање”. Ријеч је о процесу овладавања и остваривања доминације великих сила над Балканом који се од почетка 19. вијека буди, кроз националне револуције. Најважније двије силе које су водиле сукоб у вези са овладавањем балканским нацијама биле су Руско царство и Хабзбуршко царство. Временом је остатак великих европских сила препознао геополитички значај Балкана и укључио се у борбу. Током Првог свјетског рата у овладавање над Балканом укључиле су се и САД. Различите силе су тражиле савезнике међу појединим народима у БиХ, како би их завађали очекујући одређене бенефите из њихових сукоба. Мир и просперитет је једино могла да донесе освијештеност свих актера сукоба на овим просторима, њихова сарадња и инсистирање на очувању суверености, међутим, уздати се у разумност и прагматичност балканског човјека илузорно је било, како у 19. вијеку тако и данас. Вјероватно поједини народи уче из своје историје, балкански, судећи на броју понављања грешака, скоро никад и ништа! Највећу србофобију одувијек имају германске елите које сматрају да је стварање јединствене српске државе на Балкану највећа препрека германском изласку на топла мора и њиховој потпуној доминацији у централној и југоисточној Европи.

ГЛАС: Колико је опасно то што би одређени број земаља у УН могао поднијети резолуцију о геноциду у БиХ, а што је раније покушала Велика Британија? Да ли је крајњи циљ да се на овај начин обесмисли Република Српска као политички субјекат?

СИМОВИЋ: Република Српска је антифашистички простор на којем је током Другог свјетског рата учињен геноцид над српским, јеврејским и ромским народом. Један од разлога формирања Републике Српске 1992. године била је одбрана тековина антифашистичке борбе, а таквом простору било је потребно ставити другачију хипотеку, од жртве је направити злочинцем. Деведесетих година 20. вијека то се радило кроз пропагандну сатанизацију Српске унутар јавног простора, прије свега од стране западних држава. Иако се у свим грађанским ратовима, на свим странама, дешавају тешки ратни злочини Српска је према креаторима јавног мњења униполарног свијета требало да изнесе највећу осуду свјетске јавности. Тај процес није заустављен 1995. већ је настављен до данас, а резолуције сличне овој имају за циљ институционално обезвређивање Српске и стављање јој хипотеке са којом би била дискредитована и у великој мјери изолована. Тиме се отвара пут ка даљој дестабилизацији БиХ, продубљивању конфликата и криза. Овим активностима се не помаже, већ одмаже БиХ која је, као и много пута кроз историју, поново жртва “цезаристичких политика”, у којима се народи у БиХ завађају, водећи туђе ратове и за туђу корист! 

ГЛАС: Да ли међународно право данас уопште постоји, односно у шта су се претвориле Уједињене нације и да ли је постојање тог тијела изгубило сваки смисао?

СИМОВИЋ: Пракса често показује да се прокламоване одредбе међународног права које инсистирају на равноправности не примјењују. Погрешна, а некада и намјерно “извитоперена” тумачења међународног права постају инструмент у остваривању интереса оних који снагом дипломатске, обавјештајно-безбједносне, војне, економске и културно-пропагандне моћи стављају међународно право у функцију својих циљева када им то одговара, а игноришући га када им не одговара. Примјер је јужна српска покрајина КиМ коју, иако је проглашена, у супротности са међународним правом, независном прихвата највећи дио држава европског и америчког простора.

Истовремено, исте те државе не дозвољавају и санкционишу, чак и у нивоу идеје, оспоравају и опструишу сваку политичку активност на самоодређењу и самосталности Републике Српске која, према политичкој и правној логици, има више основа за излазак из БиХ него што је имало Косово. Двоструки аршини постали су пракса дјеловања највећих сила у међународним односима, посебно деведесетих година 20. вијека, што обесмишљава постојеће међународно право. Уједињене нације као централно међународно тијело постају “баблаоница” која губи снагу и значај. Претвориле су се у “уморног старца на обали Ист ривера” и питање је да ли могу вратити пређашњу улогу.

Фарса

ГЛАС: Како гледате на судски процес који се води против предсједника Републике Српске?

СИМОВИЋ: Чињеница да се Суд БиХ, који води судски процес против предсједника Српске, налази у простору бивше касарне “Виктор Бубањ” која је током рата била логор за Србе, што потврђују бројна истраживања и свједочења преживјелих, довољно говори о цјелокупној фарси и перфидно смишљеној активности обесмишљавања институција Српске. На овај начин није могуће постићи стабилне политичке односе и здрав амбијент у БиХ. Напротив, ово је пут ка њеној дестабилизацији, а то је очигледан интерес оних који су цијели процес и покренули.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.