Вељко Лазић: Посмртне остатке нема ко да преузима

Поручио је то у интервјуу за "Глас Српске" предсједник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Вељко Лазић.

Српска, нагласио је, трага за још 1.660 несталих особа, а темпо којим сада на овим пословима ради Институт за нестале БиХ, који је тај посао преузео од ентитетских комисија, изазива оправдану бојазан да многе жртве неће бити ни пронађене ни идентификоване.

- Покушавао сам неколико пута да разговарам са директором Института из српског народа Николом Перишићем, али и он је немоћан. Ти директори, према нашим неким информацијама, и не причају између себе. И шта онда ми можемо очекивати? Познато је и да је Амор Машовић покушао да 11. јула укопа још 82 НН тијела у Сребреници, у Поточарима. Побунили смо се с разлогом и тражили информације чија су то тијела. Када смо видјели гдје су ексхумирана, схватили смо да су то српске жртве. Добро је што смо успјели да спријечимо тај укоп и не може ме нико разувјерити да нема српских жртава закопаних у Поточарима. Тамо је записана цифра 8.372 и јасно је да хоће да испуне тај број и да докажу своју причу да је Српска настала на геноциду. Није битно чија су тијела, већ број - истакао је Лазић.

ГЛАС: Републичку организацију сте преузели прије готово годину. Тада сте рекли да ћете од Савјета министара БиХ тражити реформу Института или да, у супротном, процес тражења несталих буде враћен у надлежност ентитета. Да ли је било разговора о томе?

ЛАЗИЋ: Разговарао сам са предсједавајућим Зораном Тегелтијом почетком године, а састали смо се у марту. Изнијели смо наше приједлоге и проблеме. Потребно је да буде урађена тотална реконструкција Института или да он буде расформиран и процес буде враћен на ентитетско тражење несталих. Још тражимо 1.660 српских жртава и питање је да ли ће их, оваквим њиховим темпом, икада пронаћи. И вирус корона је зауставио све. Чекамо да видимо шта ће се дешавати када све ово прође, али нико не треба ни да помисли да ћемо одустати од промјена у Институту.

ГЛАС: Од завршетка рата навршава се 25 година. Колико је могуће још трпјети овакво стање у процесу тражења несталих?

ЛАЗИЋ: Не знам како више да се боримо против опструкција. Не знам ни који механизам примијенити. Покушавамо да идемо лијепо, културно и да разговарао и договарамо, али друга страна није за тај договор ни сарадњу. Не могу да схватим да неко неће да каже гдје је масовна гробница, мада се и они, вјероватно, боје за себе, јер сматрају да ће, ако кажу ту локацију, бити оптужени од стране свог народа. Знам само да, ако се буде овако радило,  никада нећемо доћи до праве цифре, нити наћи тијела најмилијих. Оно што је најжалосније је да једног дана када нађемо тијело, нећемо га имати коме предати. Нема породица. Већ се појављују случајеви да тијело буде, након ексхумације, идентификовано, али нема га ко преузети. Био је једини син, нема ни брата ни сестре, а отац и мајка су умрли. Питање је да ли ће наћи 1.660 тијела. Ниједно тијело српске националности није пронађено прошле године, а онда се питам зашто дајемо милионе марака годишње Институту. Није више битно ко тамо ради, већ како. Резултати су још никакви.

Запошљавање

ГЛАС: Да ли је испуњен план Организације у вези са запошљавањем дјеце погинулих бораца?

ЛАЗИЋ: Ова категорија је максимално заступљена у акционом плану, али је број дјеце, који је предвиђен у појединим сегментима, мали. Када је ријеч, на примјер, о онима са високом стручном спремом, одобрено је 30, а стигло је 120 пријава. И како сада одабрати? Ангажовао сам се да видим да ли постоје још неке могућности да се изнађе додатни новац да и остали добију посао. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.