У Бриселу важе двоструку аршини, земље чланице све више подијељене

Наводи се ово у истраживању које је спроведено у 13 земаља чланица ЕУ, урађеном за потребе Европског савјета за спољне односе (ECFR), у којем се истиче да евентуално отварање приступних преговора са Украјином и Молдавијом неће бити довољно да се поврати кредибилитет приступа овој заједници, поготово не међу балканским земљама.

Предсједница Европске комисије Урсула фон дер Лајен уочи кључног самита Европског савјета у децембру, на којем би се требало коначно одлучити које би земље можда могле ове године напустити чекаоницу, односно добити позивницу за улазак у “елитно друштво”, истакла како је Украјина испунила “скоро” све захтјеве.

Да ли је Украјина главни фаворит за добијање зеленог свијетла те да ли и неке државе са балканских простора могу надати позитивном сценарију? Европска унија је дуго дјеловала као затворен клуб. Жан-Клод Јункер, предсједник ЕК од 2014. до 2019, имао је став да се ниједна земља неће придружити ЕУ током његовог мандата. Рат у Украјини и геополитичка превирања која су услиједила, међутим, поново су пробудили дебату о проширењу. Постало је то прије свега политичко питање, баш као и случају пријема Бугарске и Румуније, а на чему су инсистирале САД.

Да би процијенили политичку спремност за проширење, унутар самих чланица ове заједнице, ECFR је наручио истраживање, које је требало да открије како поједине државе чланице виде будућност пројекта проширења. Оно је показало да постоји геополитичка основа те да је подршка јавности и политичких елита рекордно висока у поређењу са претходним годинама. У наставку се, међутим, додаје да иако су геополитички аргументи у корист проширења данас јачи него што су били прије 20 година, овај процес ће се вјероватно суочити са више препрека него раније.

У поменутом документу је наведено како су поједини лидери земаља који су у прошлости показивали мало ентузијазма за проширење потпуно промијенили плочу. Проширење се сада посматра као геополитичко оруђе, а мање као инструмент за унапређење европских вриједности. Украјина је, како је наведено, централна тачка ове дебате. Мишљење Француске је да унија са Украјином може да постане моћан геостратешки актер у све конкурентнијем окружењу. И Естонија, Шведска, Пољска и Белгија ову земљу виде као приоритет. Аустрија, Хрватска, Чешка, Грчка, Италија, Словачка и Словенија сматрају да предност треба да имају западнобалканске државе.

Француска и Њемачка, које су до сада показале највеће интересовање за покретање дебате о проширењу, изгледа да то прије свега виде као прилику да крену у реформу ове заједнице Ово би укључивало рационализацију процеса доношења одлука, јачање спољне политике те нови начин расподјеле новчаних средстава.

- Велика група земаља вјероватно неће прихватити нове чланове, ако ови проблеми не буду ријешени. Многе државе нису спремне да изгубе моћ коју већ имају. Забринуте су и због могућности да нове чланице подрију досадашњи систем вриједности блока. Бугарска и Грчка сматрају да би пуко проширење додатно ојачало Њемачку и Француску и одузело алат који сматрају неопходним за заштиту својих националних интереса - наведено је у овом извјештају, уз констатацију да код једног броја држава постоји и велики страх да ће “кандидати” имати много већи приступ фондовима ЕУ, чак и прије него што им се дају пуна политичка права у блоку.

Милијарде

ЕУ ће морати да генерише значајна финансијска средства за Украјину, чак и прије него што ова земља стекне пуноправно чланство. Укупни трошкови обнове ове ратом разорене државе процијењени су између 411 и 1.000 милијарди долара током једне деценије. На самиту Европског савјета у октобру, лидери ЕУ су за ту намјену одобрили коришћење профита од замрзнуте руске имовине (око 200 милијарди долара).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.