Суђење Миленку Мацановићу пратило низ контрадикторности: Осуђен за убиство мртвог човјека

Мацановић је пресудом Кантоналног суда у Бихаћу у јануару ове године године неправоснажно осуђен на казну затвора у трајању од пет и по година. Њему је стављено на терет да је крајем јуна 1992. године починио ратни злочин тако што је убио једну особу у фискултурној сали Основне школе “Никола Мачкић” у Кључу, а другу заједно са активним милиционером Симом Вујичићем физички злостављао. Ради се о лицима бошњачке националности из села Красуље, општина Кључ, који су 25. јуна 1992. године у поподневним часовима, приведени у наведену фискултурну салу и гдје су задржани на испитивању до краја радног времена 26. јуна поменуте године.

Према документима у које је “Глас Српске” имао увид, већина свједока кантоналног тужиоца су експлицитно тврдили да је оптужени Мацановић извршио ово дјело 26. јуна 1992. године, у касним јутарњим и раним подневним сатима. Међутим, ове тврдње су у супротности са изводом из Матичне књиге умрлих општине Кључ, а у којем је констатовано да је убијено лице умрло дан раније, у селу Красуље. Иначе, наведени извод из МКУ је прибавио тужилац Аднан Капић, прије подизања оптужнице, али касније поменуто временско одступање није сматрао значајним. Одбрана је у више наврата поредећи поменуте чињенице тврдила да су докази тужиоца били међусобно противрјечни и да се Мацановићу судило “за убиство већ мртве особе”.

У току суђења пред судом у Бихаћу одбрана је тврдила да је неколико свједока тужиоца давало лажне изјаве због чега је Мацановић поднио СИПА кривичну пријаву због лажних свједочења и исконструисаних доказа из истраге.

Тако је један од важних свједока тужилаштва упорно тврдио да је и прије посљедњег рата у БиХ познавао оптуженог, јер је у његовој видеотеци више пута изнајмљивао видео-касете те да је имао чланску карту исте иако Мацановић никад није имао сличну радњу, што је познато пријератним становницима Кључа, а што је одбрана и доказала. Други веома важан свједок је тврдио да је препознао оптуженог Мацановића у телефонској сали главне поште, у центру Бањалуке, гдје је оптужени наводно радио као шалтерски радник. Тај свједок је и у истрази и пред судом тврдио да је оптуженог препознао у згради поште, у зиму 1997. или 1998. године. Међутим, одбрана је предала суду у Бихаћу материјалне доказе из којих се види да се оптужени први и једини пут запослио у ЈП “Српске поште” тек у фебруару 2006. године и то на радном мјесту магационера, а не шалтерског радника. Трећи свједок је тврдио да је оптуженог прије рата гледао на мечевима локалног клуба, али на питање одбране да наведе још макар једног Мацановићевог саиграча, није имао одговор.

Оптужени је тврдио да су свједоци тужиоца износили нетачне податке и о активном милиционеру Сими Вујичићу (умро у Рибнику 2008. године), за кога су свједоци тврдили да је 26. јуна у пријеподневним сатима учествовао у физичком злостављању приведених лица, као и свједока тужилаштва и једног убијеног лица. Међутим, оптужени и његов бранилац су изнијели доказе по којима је Вујичић тог дана и у то вријеме био у дежурној служби СУП-а Кључ, на улазу у поменуту зграду, а никако у школској фискултурној сали. Ријеч је о материјалним доказима који су извођени и пред Хашким судом, а саслушани су и компетентни свједоци - очевици.

Оптужени Мацановић је и прије почетка суђења истицао како сумња у објективност једнонационалних истражних органа, свједока, тужиоца и свих судија који су учествовали или је требало да учествују у његовом суђењу. Осим тога, одбрана оптуженог је истицала као су истражне изјаве свједока, које је користио тужилац, биле “штимане”, без навођења питања истражитеља и са протоколарним бројевима записника који нису уопште одговарали времену испитивања свједока у згради полиције у Кључу. Тако су записници о испитивању из децембра 2011. године заведени накнадно у уписнике МУП-а Унско-санског кантона Бихаћ и то почетком 2012. године без било каквог хронолошког реда.

Фикрет Хоџић, предсједавајући Судског вијећа, у образложењу првостепене пресуде наводи да одбрана оптуженог није успјела да оспори чињенице утврђене из субјективних и објективних доказа које је изнио тужилац. Признао је како јесте споран тачан датум извршења кривичног дјела и да ли је оптужени тада био припадник Војске Републике Српске, да је било разлика у исказима свједока тужилаштва, али и све то занемарио те приписао протоку времена и заборављању чињеница. Са друге стране, за свједоке одбране који су идентично описали догађај у сали, познавали оптуженог и виђали га, као и исказ оптуженог који је негирао боравак у сали и мобилизацију, Хоџић је навео да они нису имали посредна и непосредна сазнања о догађају, него су говорили о личности оптуженог и тадашњем стању у Кључу.

Ипак, Мацановић је рекао кратко за “Глас Српске” како очекује да ће Врховни суд ФБиХ бити професионалан и објективан.

Радио у ресторану

Током суђења оптужени је тврдио како није био ни у војној ни полицијској униформи у јуну 1992. године нити да се дружио са Симом Вујичићем.

- Тад сам био у свом ресторану, покушавао набавити робу. Нисам био ни у школи ни у сали. Ја сам оцу убијеног рекао да нисам убио његовог сина. У Војску Републике Српске сам отишао средином јула - рекао је Мацановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.