Срето Танасић, предсједник Одбора за стандардизацију српског језика: Ко изгуби памћење изгубио је и темеље будућности

Каже то за “Глас Српске” предсједник Одбора за стандардизацију српског језика и директор Института за српски језик и књижевност Академије наука и умјетности Републике Српске (АНУРС) Срето Танасић.

Одбор, основан прије четврт вијека, је највише свесрпско свеинституционално независно стручно тијело које су основале академије наука и умјетности Србије, Црне Горе и Српске, сви факултети у ове три државе на којима се студира српски језик, Институт за српски језик САНУ, Матица српска и Српска књижевна задруга. Препознатљив је и ангажован у рјешавању стандардолошких питања, на плану усавршавања и осавремењавања језичке норме.

- Српски језик је модеран, развијен, животан и моћан европски језик који може опслуживати српско друштво у свим видовима његова живота, ништа мање него било који други европски језик у својим националним границама. Могућности језика се не мјере језичким могућностима многих савременика данашњег времена који су познавање српског рјечника и изражајних - да кажем граматичко-стилских могућности српског језика свели на много низак степен. Одбор у Србији има ауторитет и готово неподијељену подршку у широкој културној јавности, а нападан је од оних који се залажу против српских националних интереса, што је сигуран знак оправданости постојања. Подједнако се односимо према према институцијама у Српској и на њихова обраћања одговарамо, али не можемо битније да утичемо на статус српског језика у Црној Гори, али на другим плановима радимо - каже Танасић.

ГЛАС: Због чега нисмо и не водимо још бригу о српском језику?

ТАНАСИЋ: У праву сте - нисмо водили и не водимо бригу о српском језику ни изблиза колико би требало. Лоше насљеђе се тешко превазилази. Дуго, бар од Другог светског рата, није било политички коректно говорити о српском језику, о српском писму ћирилици, о писаном насљеђу. Стицајем историјских околности српски језик је постао српско-хрватски када је Загреб крајем 19. вијека преузео српски књижевни језик који је створио Вук Стеф. Караџић за потребе српске културе. Тиме је Загреб припремио услове за обједињавање национално и књижевнојезички раздијељеног католичког свијета са штокавског, чакавског и кајкавског подручја. Срби су извукли лошију позицију - нису ништа добили, а изгубили су могућност да његују свој језик. То српско-хрватско књижевнојезичко јединство послије Другог свјетског рата је политички обновљено, а у њега су се укључила и два новостворена народа српскога језика - Црногорци и муслимани. Отад се није могло говорити о бризи о српском језику, а под плаштом равноправности писама наметана нам је латиница и потискивана ћирилица. Тако смо распад заједничке државе и језика дочекали са потиснутом свијести о српском језику и писму ћирилици, то је по инерцији и још понечему настављено. То стање се није могло само од себе промијенити. Његовањем наше небриге о српском језику и ћирилици подупирали смо њихову запуштеност. Од небриге дошли смо до његовања самопорицања. Одбор од оснивања указује на потребу промјене статуса српског језика.

ГЛАС: Из академске заједнице често се упозорава да морамо да градимо свијест о значају српског као националног језика? Како?

ТАНАСИЋ: Све што смо створили на материјалном и духовном плану је запамћено, записано и сачувано, на српском језику. Сачувано у усменом и писаном памћењу. На српском језику и ћирилицом, у виду српске редакције старословенског, написано је Мирослављево јеванђеље крајем 12. вијека, које спада у бисере српске, словенске и свјетске писане баштине. Ту су и друга јеванђеља; животописи светих српских краљева. На српском народном језику створени су средњовјековни списи и записи, почев Кулинове повеље из 1189, првог цјеловитог сачуваног документа на српском народном језику, до Дубровачког молитвеника из 1512, прве штампане књиге на српском народном језику за Србе католике па записи на средњовјековним стећцима, толики преостали пословни и дипломатски списи, књижевна дјела од Јефимије, преко “Слова љубве” Деспота Стефана и многих других. То дуги низ деценија није спомињано као српско насљеђе, него као нешто “наше”; придјев српски је по правилу, и не случајно, почео да изостаје, а на његово неотуђиво мјесто долазили су други, као српскохрватски или они са значењем регионалног. Потребно је да се вратимо своме писаном насљеђу, да одбацимо све неистините његове идентификације и интерпретације, да у школама говоримо више о њему. Морамо обновити свијест о томе шта су нам преци оставили, морамо знати чији смо потомци и насљедници. А оставили су да имамо с чиме изаћи пред културне европске народе. Ко изгуби памћење своје прошлости изгубио је и темеље своје будућности.

ГЛАС: Упозоравате да је проблем заштита српског писаног насљеђа, јер се не само поткрада него и “отворено краде и присваја”.

ТАНАСИЋ: Ова данашња пљачка има предисторију, већ сам нешто рекао о уклањању придјева српски, који означава чија је то баштина, да само додам да је академик Бранко Летић показао како је неприкосновени ауторитет социјалистичке Југославије у култури Мирослав Крлежа управо родоначелник одузимања атрибута српски неспорно српским натписима на средњовјековним стећцима. За њиме су и други могли да уводе братство и равноправност па смо већ прије распада Југославије у БиХ од власништва над својим писаним насљеђем један кроз један постали власници један кроз три. Што се тиче БиХ, данас је на дјелу безочна пљачка српске писане баштине и њено прекњижавање на босанску - како муслимани/Бошњаци хоће да дефинишу БиХ. Српски писани споменици се објављују као босански споменици, наводе се и као илустрација босанског језика. Тиме желе да својој нацији обезбиједе легитимитет преко посебног босанског језика, којег никад није било као посебног - ни књижевног ни народног, а томе босанском језику да припишу континуитет у вијековима када ни бошњачке нације нити посебног босанског језика није било. Подједнако се присваја и српско насљеђе писано на српском народном и српској редакцији старословенског језика - од повеље Кулинове до Мирослављевог јеванђеља. Може дјеловати као фантазија, али то је данас бошњачки државни пројекат који се остварује уз увјерење муслимана/Бошњака да је ово вријеме општег лудила у свијету, посебно Европи, прави тренутак. И што ми увјерљивије показујемо да се ради о безочној пљачки они дижу већу дреку. Овим се не могу бавити само наука о језику и књижевности, и историја - нужно је да се држава озбиљно позабави и да нам се прикључи у одбрани српског писаног и културног насљеђа. Струка зна шта треба радити, има и кадрове; на иницијативу Одбора одржана су по два научна скупа у АНУРС и САНУ. Потребно је да уз струку стане држава - политички и материјално. Па кад ово смутно вријеме прође - да српско остане српско.

ГЛАС: Учествовали сте на научном скупу АНУРС поводом три деценије постојања Српске и дали осврт на тему “Српски језик у Српској”. Шта сте запазили?

ТАНАСИЋ: Могло се доћи до занимљивих запажања. Рецимо, наука у Српској се интензивно развија, постижу завидни резултати, на пројектима у АНУРС, али не само у њој. Друго, врло важно, сви реферати су научно утемељени и као такви могу послужити у планирању и спровођењу државне политике, на економском и на плану очувања државно-правног статуса Републике. Ту мислим на уводни реферат предсједника АНУРС те на реферате из правних и филозофских наука па идентитетских - историјских, филолошких и педагошких наука. Наравно, и те како је и економски моменат битан фактор јачања државе.

ГЛАС: Колико Српска чува језик и писмо као културно насљеђе?

ТАНАСИЋ: Не би се могло рећи довољно. Да би се стање преокренуло треба усвојити националну културну политику, чији битан елемент је језичка политика. Поновићу - који народ нема утврђену културну/језичку политику он спроводи нечију туђу, што води у културно ропство. За културним долази и економско и свако друго ропство, ако већ није дошло; код малих народа могућ је обрнут редослијед.

Примјена закона о ћирилици

ГЛАС: Парламенти у Српској и Србији су, у готово истом облику, усвојили Закон о употреби српског језика те заштити и очувању ћириличког писма? Да ли се шта промијенило у пракси?

ТАНАСИЋ: То је значајан догађај. Уз Повељу о српском културном простору, коју су ресорна министарства потписала у Сремским Карловцима почетком 2019. представља темеље за вођење јединствене културне па и језичке политике. Ови закони још нису примијењени у пракси и не можемо говорити о њиховим дометима. У Србији има помака у преласку на ћирилицу од стране институција и предузећа на које их закон обавезује. Ја видим као разлог, па и могуће (о)правдање, што закони нису примијењени у чињеници да су у међувремену у обје републике били избори. За истинску примјену потребно је формирати савјете за језик па онда сагледати стварно језичко стање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.