Срђан Душанић за "Глас": Родитељство подсјећа на подучавање дјетета да вози бицикл
Васпитавање и родитељство подсјећају на подучавање дјетета да вози бицикл. Треба да га придржавате, усмјеравате, али и допустите му да само окреће педале. Права комбинација води успјеху. Претјерана контрола или потпуна слобода воде спором учењу или паду. Слично је и са односом љубави према дјеци и постављањем одређених граница.
Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" декан Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци Срђан Душанић и додао да је ова високошколска установа дошла на идеју да, између осталог, на ту тему, која мучи сви више родитеља, једном мјесечно организује предавања за ширу заједницу.
- Сматрамо да сваки појединац, група, а поготово установа треба да размишља како да унаприједи друштво. За развој друштва не може бити одговорно само политичко вођство, већ и сваки грађанин - казао је Душанић и додао да је идеја о периодичним предавањима у Банском двору произашла из претходних ваннаставних активности овог факултета.
ГЛАС: Зашто је важно постављати границе дјеци и да ли то радимо када је потребно?
ДУШАНИЋ: Границе помажу дјеци да развију осјећај сигурности, самоконтроле и одговорности. Треба да буду прилагођене узрасту дјетета, индивидуалним потребама и развојним фазама. Лабаве границе могу резултирати недостатком дисциплине и структуре у животу дјетета. Дјеца која немају јаснегранице могу имати потешкоће у са моконтроли, проблеме у школи и друштвеним односима те могу бити несигурна. С друге стране, престроге границе могу довести до осјећаја фрустрације, ниског самопоуздања и отпора
код дјетета. Дјеца којој су постављене престроге границе могу осјетити притисак и ограничења која их спречавају да истражују и развијају властиту аутономију. У идеалном случају, границе би требало да буду постављене на начин који омогућава дјетету да истражује свијет око себе, али истовремено обезбјеђују сигурност, структуру и одговорност. Родитељи би требало да буду досљедни у примјени граница, али и отворени за прилагођавање потребама дјетета како се оно развија.
ГЛАС: Шта све смијемо допустити дјеци из љубави? Колико је често тешко пронаћи ту равнотежу?
ДУШАНИЋ: Увијек је највећи изазов пронаћи праву мјеру. Мјера, баланс је одраз мудрости. Оно што свакако није вишак и што треба да подстичемо је давање подршке и саосјећања. То код дјеце ствара осјећај сигурности која је темељ зрелог и просоцијалног функционисања. Такође, подстицање на одговорност и самосталност
креира потенцијал за способно и аутономно дјеловање. Развој комуникационих вјештина, социјализација у вршњачким групама ће допринијети бољој адаптибилности у разноврсним друштвеним контактима те отворености према другачијем и различитом.
ГЛАС: Који су највећи изазови у контексту родитељства и васпитавања дјеце?
ДУШАНИЋ: Свакако је много изазова, не каже се узалуд да су два најтежа задатка водити државу и васпитавати дјецу. Истакао бих неколико проблема. Прије свега, у комплетном друштву је дошло до одређене инверзије и ротације вриједности. Макијавелистички и утилитарни мото "циљ оправдава средство" је све заступљенији и одражава се кроз одомаћивање разних асоцијалних понашања, почевши од лажи, крађе и слично. Све се то рефлектује и на породицу која тешко може бити имуна. Потребно је да зауставимо тај тренд и редефинишемо наше вриједности у правцу индивидуалног и колективног благостања, али које је засновано на здравим темељима. Поред тога, балансирање између пословног и породичног све теже полази за руком родитељима и одраслима. Родитељство је често препуштено случају и то онда обично не резултира квалитетном интеракцијом. Зато и кажем да је први предуслов одвојити вријеме за дјецу и родитељство, као што се одваја вријеме за посао. Тада ће се повећати могућност да се примијене разни савјети о родитељству које већина родитеља и познаје. Изазови су свакако и контрола употребе савремене технологије која је проблем како дјеци, тако и одраслима, те растући трошкови живота у свим сферама.
Кажњавање
ГЛАС: Мишљења стручњака су подијељена, једни кажу да се на дијете не смије повисити тон, док други сматрају да је то неопходно. Који је Ваш став? Много је полемике и у вези са казном, прије се говорило да је шиба из раја изашла, а данас се дијете не смије ни дотакнути?
ДУШАНИЋ: Што се тиче односа према казни, мој став је да треба избјегавати физичко кажњавање и галаму. То не значи да не треба да постављамо границе или користимо методе дисциплиновања, већ да је то потребно чинити на начин који је позитиван, конструктиван и прилагођен узрасту и темпераменту дјетета. Учење дјетета о посљедицама његових поступака и вођење дијалога често су ефикаснији и дугорочно кориснији приступи од физичке или вербалне агресије.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
