Симићи за шест година сахранили три сина, дјечаци мистериозно умирали

Наиме, Милена Симић је у емисији „Животне приче“ говорила о свом тешком животу у Главичицама. Рекла је да је знала какав је живот чека у овом селу, никада не би ни долазила, али човјек никада не зна шта га чека.

„Уземо се ја и мој Милан, све је то лепо било и све је то лепо текло, то је био август. Октобра 24. 1999. године добијем ја сина коме сам дала име Васа“, почиње причу Милена.

„Он је био мала чигра и ведро дете. И био је скроз здраво дете. Тог кобног 31. јула смо њега изгубили. Јутро је било, муж је ишао да ради. Васа је устајао свако јутро у пола пет, када устаје и муж. И то јутро му је Милан обећао да ће га возити у камиону у Зворник. Он је онда дошао мало код мене, ја сам устала убрзо да одрадим јутарње послове. Одједном се пожалио да му је мука и само је пао и сав јер помодрио. Ја сам викала, галамила на комшије да позову помоћ...онда су установили да он више није жив“, са сузама у очима говори Милена и додаје да муж након тога није хтео да се ради обдукција јер је дете било мало, али данас мисли да је направио велику грешку.

„Тад ми се цео свет срушио. Изгубиш вољу за животом. Њега кад смо сахранили, муж и ја смо били подршка једно другом. Онда сам 2003. остала опет трудна са другим дететом. Стално сам пропитивала лекаре да ли могу да некако све да испитају и да ли знају да ли ће се ово опет десити. Тад сам имала 26 година и стално сам ишла на прегледе. Имала сам страх шта ће се десити када родим то дете. И када сам једног лекара питала да ли могу сада да ми одраде још генетске прегледе, он је рекао да сам морала то да урадим пре трудноће. Била је поодмакла трудноћа и ништа није могло да се уради и тако родим ја Младена 20. септембра 2003. године.“

Милена је рекла да је све било у реду са дјететом првих 20 дана. Послије тога је она примјетила да детету није боја коже била иста, да је почео да се мјења. Тада су Младена одвели код лјекара и због његовог тешког стања морао је на интензивну нјегу. Послије 10 дана у болници, јавили су им да оду по бебу и да је све у реду, али када је имао два мјесеца, опет се разболио

„Тада ми је још горе изгледао. Отишли смо обоје у Тиршову и ја сам тада са њим била 10 дана у болници. Рађене су опет претраге и речено нам је да идемо кући и да се вратимо за пар дана да му се уради Магнетна резонанца. Ја тад нисам имала никакву информацију о његовој дијагнози. Били смо код куће чекајући те претраге и једног јутра кад смо се пробудили нађемо га хладног у кревецу. И тад сам самој себи рекла више никада нећу родити дете“, у сузама говори Милена, али судбина је за њих имала другачије планове.

„Опет сам остала трудна 2005. Ту сам направила највећу грешку. Требало је да ћутим и да уклоним ту трудноћу, али нисам то урадила. Рекла сам мужу и он се надао да ће можда овај пут све бити у реду, па ме убедио да родим дете. Исто сам ишла на прегледе, уредно водила трудноћу. И ја помињем докторима да ми је двоје деце умрло, али нико ништа. Тврдили су да смо ми направили грешку што нисмо радили генетику док није било плода. Родила сам Вука на самом почетку деветог месеца 4. октобра. Њему су радили преглед срца док је још био у мени и морали су хитно да ураде царски рез. Беба је била у инкубатору. Пустили су нас убрзо кући, али кад је он имао неких 12-13 дана одвели смо га на контролу код педијатра који је рекао да је са бебом све у реду.“

Милени и Милану су причали да је беба у реду на свакој контроли на којој су били, међутим 28. октобра дијете је почело да се мјења.

„Звала сам комшије који су нас возили до болнице. На путу до тамо сам чула звук који је дете испустило, али био је жив. Кад смо дошли у болницу комшија је брзо однео дете код докторке, а ја нисам могла да уђем. После 5 минута изашла је докторка и сећам се само једног. Питала ме 'Да ли овде има оца од детета', ја сам рекла нема и они су ми рекли да је умро. Ја од тад више ништа не знам шта се дешавало.“

Милена је тад одлучила да оду да ураде генетски налаз. Тада нису имали социјално и када су им рекли цифру коју доктори траже да би се то урадило, схватили су да не би могли то да плате ни да продају кућу и све што имају.

Милена се убрзо разболјела и каже да је била срећна што се разболјела, јер је знала да ће тад морати да је скроз прегледају.

Тада је наишла на докторку која јој је дала упутницу за генетички преглед, који годинама није могла да добије.

Када су стигли резултати, речено им је да смију да имају само женску, а да не смију да имају мушку дјецу.

„Тамо су могли да у раној трудноћи открију пол и одмах су нам рекли да ниједно мушко дете неће моћи да преживи, а да би женско могло. Ја сам тако опет остала трудна. Тада сам отишла на преглед да се види који је пол детета. Милан и ја нисмо реч проговорили, нисмо јели, нисмо пили. Доктори су радили ултразвук и утврдили да је девојчица. Тада сам морала да одржавам трудноћу, била је ризична. Крварила сам, па све по 15 по 20 дана сам била у болници. Ја сам се породила, а бебу су одмах одвели у Београд да јој одраде анализе. Николина се први пут разболела у петом месецу, али је добијала лекове“, прича Милена.

Николина и данас пије лијекове, али је боље, а људи су Милени и Милану помагали годинама и новчано за лијекове и давали им подршку. Милена и Милан кажу да и они пију лијекове јер су већ у годинама, али да њима од кад се родила Николина ништа није тешко, преноси Мондо.

Кажу да људи увек треба да вјерују у боље сутра и да увек постоји боље сутра.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.