Шикман: Појачати казнену политику судова
БАЊАЛУКА– Насиље над женама тренутно је у фази ескалације, те је неопходно појачати казнену политику судова како би се на ефикасан начин спријечило вршење ових кривичних дјела, али и утицало на друге да не врши слична, поручио је професор Правног факултета Универзитета у Бањалуци Миле Шикман.
Шикман је рекао да без обзира на свеприсутне ставове, насиље над женама није нешто што је неизбјежно, додајући да блага казнена политика судова не доприноси остваривању сврхе кажњавања.
"Упитно је и изражавање друштвене осуде за кривично дјело, развијање и јачање одговорности и свијести код грађана о опасности и штетности насиља над женама, те неопходности поштовања закона", рекао је Шикман.
Насилницима се неријетко изричу казне испод законског минимума
Шикман је упозорио да се насилницима често и формално-правно ублажавају казне, па се неријетко изричу испод законом прописаног минимума.
"И то под условом да се изрекне казна затвора јер се обично изричу новчане казне од 300 до 500 КМ или условна осуда које више погађају жртву, него починиоца. Када томе додамо да се многи од ових поступака окончавају споразумом о признању кривице, па се на изречену казну не жали тужилаштво, онда се стиче утисак да се привилегује насилнику, а не жртви", сматра Шикман.
Он је појаснио да се из тог разлога залаже за досљеднију примјену правних прописа јер насиље у породици је кривично дјело које се гони "екс офисио" /по службеној дужности/.
"То што жртва у многим случајевима не жели да свједочи против насилника, нити њега ослобађа кривице нити државне органе од даљег гоњења. Њихова дужност је да пруже заштиту жртви и наставе са прибављањем доказа, и то не само о конкретном, пријављеном случају насиља, већ и ранијим облицима насиља који су се испољавали. То су све околности које могу утицати на одмјеравање казне насилнику", истакао је Шикман.
Истовремено, додао је он, неопходна је оштрија казнена политика судова која би тежила ка законом прописаном максимуму, а не њеном минимуму.
"На примјер, када би се насилнику за шамар или чупање жртве изрекла казна од три године затвора, односно пет година ако би насиље починио коришћењем оружја, или када би се изрекла казна за насиље у породици које је учињено у присуству дјетета ближе десет година затвора, онда би могли бити сигурни да ће ефекти генералне превенције бити остварени", сматра Шикман.
Он је напоменуо да је овако оштра казнена политика присутна у многим земљама.
На адекватан начин примијенити прописане казне и мјере
"Казне и мјере које имамо прописане нашим законима су одговарајуће, само их на адекватан начин треба примијенити. Рецимо, мјера забране приласка жртви ће бити ефикасна само ако се примијени како треба. Ако је насилник прекрши, па се казни затвором од три године, не само да ћемо непосредно заштити жртву, већ ћемо утицати и на друге да не крше изречене заштитне мјере", рекао је Шикман Срни.
Он је упозорио и на феномен непријављивања ових понашања који је и даље присутан.
"Без обзира на обавезу пријављивања кривичног дјела од грађана, укључујући појачану обавезу субјеката заштите од насиља у породици, ови случајеви и даље остају у четири зида и то је оно што се мора промијенити", сматра Шикман.
Узроци насиља вишеструки, фактори ризика често умањени и тривијализовани
Говорећи о узроцима насиља над женама, Шикман је рекао да су они вишеструки, те да су резултат спољних, амбијенталних фактора, али и унутрашњих, личних особина.
Иако постоје бројне студије о насиљу у породици, Шикман је рекао да је мало истраживања о мушкарцима, као извршиоцима насиља.
"Када имамо таква истраживања, често су фактори ризика у погледу чињења насиља умањени и тривијализовани. Многи фактори као што су зависност од алкохола, али и других супстанци, психијатријски коморбидитети, као и штетна и трауматска искуства из дјетињства, појединачно или кумулативно, могу предиспонирати људе да почине насиље у породици", рекао је Шикман.
Он сматра да су посебно интересантни подаци о неповољним искуствима из дјетињства насилника, као што су занемаривање, физичко и сексуално злостављање у дјетињству, злоупотреба алкохола или дроге од родитеља и слично.
"Потврђен је међугенерацијски пренос насиља, то јесте да дјеца која су и сама биле жртве насиља у породци, имају већи проценат да и сами постану насилници", рекао је Шикман.
Осим тога, додао је он, трендови ових понашања су у порасту, што је свакако било условљено и пандемијиом вируса корона, али и социјално-економском кризом, као посљедицом великих друштвених потреса на глобалном нивоу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
