Радован Караџић пише за "Глас Српске": Само народ има право да одлучује о својој судбини
Из највеће дубине срца свим грађанима Републике Српске честитам овај крупни и сјајни јубилеј - Дан Републике. Моје мисли су посебно са свима који су се намучили у рађању наше Републике, борцима, цивилима и њиховим породицама, уз дубоко поштовање породицама погинулих и несталих и њиховој сирочади.
Са 30 година она може бити мајка свима нама, на прагу најбољих година, на понос... Лепа, зрела и вољена...
А који национални, па и лични пут смо прошли?
Од 1968. године и пада студентског покрета, ни на памет ми није падало активно бављење политиком. На исти начин су размишљали и моји тадашњи пријатељи, а каснији сарадници и саборци. Посветио сам се медицини, поезији, браку и породици, и стицао велики круг пријатеља свих нација и занимања. Ипак, током тих и следећих година нисмо могли, а да не видимо да српске представнике стално бирају други, по типу “овај мек и подобан, онај тврд и неподобан”. То је била карикатурална ноћна мора, а не право представљање српског народа. Та ноћна мора довела је до исељавања више од 500.000 Срба за тих тридесетак година, до почетка деведесетих - наших пријатеља, кумова, успешних занатлија и врхунских интелектуалаца. Обновљена је наша “Просвјета” са сјајним традицијама и многи од нас су се ангажовали на њеном даљем развоју, верујући да је она могла сачувати наш културни идентитет. Поред тога, ја сам био заинтересован још и за еколошки покрет “Зелени”, укључио сам се у рад и већ сам и водио неке састанке. Као да је било јуче, сећам се наше збуњености при појави мноштва политичких странака са екстремним програмима, поред којих је “Просвјета” деловала као немоћно сироче. Судећи по тим програмима, оно што се спремало могло се бранити само у парламенту, а у парламенту народ могу да представљају само странке.
Талас сецесије
Зато смо ми Срби последњи формирали странку, Српску демократску странку, на Петровдан 1990. године. Сви знамо како су прошли ти избори, а наш народ је одговорио тако да нас је обавезао на безусловну верност његовим потребама и заштити, а исказаним јединством обавезао да се више никада идеолошки не делимо у одбрани народа и опстанка. Ни на тим изборима се нисам кандидовао нигде, ни за једну функцију или положај, у нади да ћу се убрзо моћи повући у свој уређени живот, а странку преузети неко са више политичког искуства. Догађаји су се одвијали исувише брзо, а када је убрзо кренуо талас сецесија, ми смо се уставно и правно нашли у најјачој позицији, са правом вета на отцепљење БиХ. Али, као и данас, и тада устави, право и споразуми нису вредели ништа, па је у нашем случају прекршено све - и Устав СФРЈ и БиХ, и међународни споразуми о границама и сви мировни споразуми склопљени након ратова у ЏЏ веку из којих смо изашли као победници са бројним савезницима. Данас, као и тада, крше се споразуми креирани и потписани од истих оних сила које их крше. У таквим условима бранили смо правну позицију Југославије све док Србија и Црна Гора нису одлучиле да без нас формирају СРЈ. То је потпуно променило нашу ситуацију. Остали смо сами и једино решење је било да формирамо своју Републику и инсистирамо на заштити својих права.
Проглашење Републике Српске је било веома озбиљно схваћено у европској заједници, а Бадинтер је одмах обуставио аутоматизам признавања БиХ. Тако смо добили пуни обим Конференције о БиХ. Да су наши преци слично урадили након Херцеговачког устанка 1875. и 1876. године, Берлински конгрес бисмо дочекали у много бољој позицији.
На конференцији смо се борили за свој народ сами против свих, јер нас нико није подржавао. У СРЈ су били забринути за себе, Кина није била присутна, у Русији су се још увек трезнили од распада СССР-а, а европска заједница је предлагала искључиво нека крајње неевропска решења која нисмо могли прихватити. Ми смо узвраћали предлозима познатих европских решења, на пример Северне Ирске, Швајцарске, Белгије и тај белгијски модел им није било лако одбити, па је он постао основа првог, Лисабонског, а затим и Дејтонског споразума. На несрећу свих нас, Лисабонски споразум је пропао повлачењем потписа Алије Изетбеговића под утицајем Ворена Цимермана, који је касније признао да је “америчка амбасада, тачније ја, покварила споразум који, на крају крајева, и није био тако лош”. Веома отворено жртвован је мир за обећани суверенитет, а сви наши претходни покушаји да сачувамо мир у БиХ и њене народе остали непобитан доказ да смо све време тражили решења. Тако смо увучени у три и по године потпуно непотребног рата и страдања, да бисмо на крају добили слично решење кроз Дејтонски споразум.
Примјена и промјена
Дејтонски споразум је последња линија одбране и не сме се напустити ни по коју цену. Они који су га оверили и гарантовали непрекидно га мењају на начин који споразумом није предвиђен. Самопроглашена тела за примену споразума издигла су се у тела за “промену” и одржавају потенцијално жариште сукоба и страдања активним због својих империјалистичких интереса. Наша забринутост и реакције потпуно су оправдане и разумљиве, као што би биле и реакције других народа при, на пример, покушају укидања кантона у Швајцарској или укидању Фландрије у Белгији или Северне Ирске у Британији. И ми имамо суверена права на своју земљу, на све националне ресурсе како то предвиђају међународни акти о људским правима, као и на неометан развој у слободи. Те “самозванце” који долазе у БиХ да одржавају илузије само једне стране не треба ни примати без присуства представника Русије и Кине који ће на лицу места увидети да је за неке умове на Западу чисти добитак ако конфронтирају муслимане и православце и подстичу их на међусобно уништавање.
Свима би нам боље било да се измиримо и да комшије напусте идеју о доминацији. Имамо своје ентитете и не би смело бити тешко радити на томе да усрећимо своје народе. Ко не може са другима да живи овако, у условима аутономије, како мисли да би живео у условима доминације каква не постоји још од Отоманског царства?
Само народ који је давао синове у ровове за одбрану отаџбине и свога опстанка има право да каже да ли је или није требало формирати и бранити Републику Српску. Нико осим тог народа нема право да одлучује о његовој судбини - ни тада народ није чувао своју отаџбину и опстанак због идеологије, партије или неког вођства, него из права и потребе да брани и сачува своје.
Када не знате шта и како, када вас гурају страним стазама ка туђим циљевима, када је цена тог пута неизвесност и несигурност, питајте свој народ. Он зна. Најбоље. Као што је увек и знао. Његова је Република Српска, његов је и овај празник. И зато, нека живи наша Република Српска, наш српски народ свугде по свету и његове земље колико год их има и како год се зову. Нека живе све српске комшије које деле државу и судбину са Србима. Нека живе у слози, миру и благостању, као гаранцији напретка и развоја, како народа и земаља, тако и међусобних односа.
Аутор је био предсједник Српске од 17. децембра 1992. до 19. јула 1996. године
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
