Прва гардијска моторизована бригада ВРС обиљежава јубилеј: Барјак никада нису укаљали
БАЊАЛУКА - На браник отаџбине, када је било најтеже, стале су бројне јединице и једна гарда - млади регрути, међу којима је било оних који су пунољетство дочекали на првим линијама фронта које нико, сем њих, није могао ни чувати, ни бранити нити одбранити. Данас, они који су живи дочекали толико жељену слободу, славе јубилеј - пуне три деценије од оснивања Прве гардијске моторизоване бригаде Главног штаба Војске Републике Српске.
Гардијска бригада није била јединица локалног карактера јер је попуњавана из свих крајева. У гарду су долазили одабрани, способни, храбри момци, како истичу, одани Републици Српској, који су себе називали “Синови Српске”.
Некадашњи млади борци, али презрели за своје године, данас су окупљени у Удружењу гардиста, формираном 2019. године, а важан јубилеј обиљежиће свечаном академијом данас у Бањалуци те парастосом у славу погинулих.
Враћајући се 30 година у прошлост, за “Глас” кажу да се у првој години рата јавила потреба да се формира ударна, специјална, маневарска бригада Војске Републике Српске. Прве формације гардијске бригаде постројене су у Хан Пијеску, на Богојављење, 19. јануара 1993. године и тај дан се обиљежава као дан бригаде и њена крсна слава - казали су за “Глас Српске” у Удружењу.
Ратни пут им је, подвлаче, био славан, витешки и херојски, али нажалост, на њему је погинуло 118 гардиста. Посебно истичу двије чињенице.
- Ниједан гардиста није оптужен ни процесуиран за било какав злочин, свој барјак бригада никада није укаљала. Свако је часно носио амблем гарде и ми смо веома поносни на ово. Друго, само два пута у својој историји српска војска је водила активне борбе изнад 2.000 метара надморске висине и то славна војска Краљевине Србије, предвођена славним Гвозденим пуком на Кајмакчалану 1917. и 1918. године и Војска Републике Српске, предвођена херојском гардијском моторизованом бригадом на Трескавици у посљедњем Одбрамбено-отаџбинском рату - нагласили су у Удружењу.
Недуго након формирања, гарда је упућена на први задатак у шири рејон села Церска, на деблокаду пута Милићи - Коњевић Поље - Зворник који је обављен, а затим су се низали други. Гардисти, са 18 и 19 година, у новембру 1993. упућени су на Оловско ратиште и ту су остали до марта 1994. када је гарда прешла у одбрамбена дејства те запосјела положаје на Бјелашници, гдје се водила “борба Давида против Голијата”.
- Захваљујући херојству гардиста, данас постоји Трново у Републици Српској и постоји пут и спој Херцеговине са Сарајевско-романијском регијом. Зашто? У великој офанзиви такозване Армије БиХ, у октобру 1994, група од око 600 гардиста супротставила се сили од око 15.000 до зуба наоружаних војника те армије. Уз велике жртве, слободарско Трново није пало непријатељу у руке и заустављен је продор непријатеља ка Херцеговини - подсјећају гардисти.
С посебном сјетом говоре о данима на Трескавици.
- Колика је била пожртвованост, херојство и јунаштво гардиста говори и да је 15. априла 1995. године, на објекту Пашина планина, бранећи Трескавицу, Српску и српски народ, погинуло 12 гардиста. Сви су знали која сила удара на њих, али су дали завјет на свој амблем да се неће повући - нагласили су.
Не заборављају ни одбрану положаја када је на сцену ступио и НАТО пакт.
- Положаји и базе у Калиновику и Хан Пијеску у два наврата били изложени директном удару НАТО авијације и пројектилима обогаћеним осиромашеним уранијумом, а гарда је одиграла важну улогу и на простору Осмака - истакли су, уз подсјећање да нису имали смјене и да су само у изузетним ситуацијама ишли кући на одмор. На положајима Бјелашнице и Трескавице, у рововима и заклонима, проводили су више од шест мјесеци без дана одмора.
И поред толике жртве, додају на крају, гардисти су данас борци пете, шесте категорије, али дубоко вјерују да је дошло вријеме да се исправи та неправда према људима, који су своју младост од 18 и 19 година дали на располагање Републици Српској јер заслужују да добију статус борца прве категорије.
Судбина
Превише је тужних судбина уткано у историји гарде. Једна од њих јесте она породице Шиљак.
- Перо Шиљак, преко војног одсјека у Прњавору шаље захтјев у команду у Калиновик, да му се достави информација шта му је са сином Слађаном, јер више од шест мјесеци није долазио кући, а неколико мјесеци није се чуо с њим. Тај допис, тај захтјев, у Калиновик стиже 15. априла 1995, а тог дана Слађан Шиљак гине на Трескавици. Дакле, прву информацију коју је отац Перо добио јесте то да му је син погинуо - присјетили су се у Удружењу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
