Прије 25 година Група 7 и пријатељи играли ревијални меч против Борца (ФОТО, ВИДЕО)

На данашњи дан прије 25 година кошаркаши Борца угостили су екипу Група 7 и пријатељи. Иако је прошло подоста времена те утакмице сви љубитељи кошарке у граду на Врбасу врло добро се сјећају свих актера који су приредили шоу на терену, али и ван њега. Група 7 била је непрофитабилна хуманитарна организација коју су организовали славни српски кошаркаши Владе Дивац, Жарко Паспаљ, Зоран Савић, Александар Ђорђевић, Предраг Даниловић, Жељко Ребрача и Дејан Бодирога. Прије Бањалуке, играли су меч у Новом Саду и Подгорици да би потом стигли у Републику Српску и изазвали општу кошаркашку еуфорију. Неколицина њих, само неколико дана раније освојила је бронзану медаљу на Европском првенству у Француској док су годину раније постали свјетски шампиони, а на Олимпијским играма у Атланти 1996. стигли до сребра. Те године СР Југославију је бомбардовао НАТО па су кошаркашке звијезде жељеле да на неки начин помогну свом народу. За екипу Група 7 и пријатељи играли су Владе Дивац, Жарко Паспаљ, Александар Ђорђевић, Предраг Даниловић, Дејан Бодирога, Александар Трифуновић, Драган Тарлаћ, Радослав Нестеровић, Лука Павићевић и Слађан Стојковић. Није било повријеђених Ребраче и Савића. Један од актера био је и плејмејкер Борца Саша Вујасиновић који је убацио прве поене на утакмици и то тројку у стилу Александра Саше Ђорђевића.

- Прође 25 година, али сјећање на ту утакмицу не блиједи - почео је причу Вујасиновић за “Глас Српске”. 

- Било је то током љетних празника и тих година Југославија је била на врхунцу јер су медаље освајане на свим такмичења и чини ми се да је кошарка била популарнија од фудбала. Наша екипа била је на одмору након сезоне и за саму утакмицу сазнали смо пет дана раније јер је све на брзину организовано, али и поред тога све је било на врхунском нивоу. Тада сам спремао испите на факултету, неки моји саиграчи већ су били на мору, неки су били код куће у Србији, али је један телефонски позив све промијенио. Све нас, звали су из клуба да се окупимо, чисто да одрадимо који тренинг јер нам у госте стиже Група 7. У први мах нисам повјеровао ко нам долази у госте јер су ту екипу чиниле такве кошаркашке величине какве је Југославија често имала, али су они били нешто посебно јер су били продужетак генерације с краја осамдесетих година када су доминирали свјетском кошарком. Сви смо одмах оставили своје обавезе и јавили се у клуб јер не долази Група 7 сваког дана. Прекинуо сам учење, које је због узбуђења пало у други план. Да сам којим случајем био на Аљасци пјешице бих дошао на ту утакмицу.

Након што се брзином муње вијест проширила Бањалуком и Републиком Српском почели су “проблеми”. 

- У то вријеме није било мобилних телефона, али су ме на кућни телефон звали знани и незнани те тражили улазнице које су буквално распродате чим су пуштене у продају. Успио сам да обезбиједим само неколико улазница, неке сам купио, мада да сам их имао и хиљаду на располагању било би мало. Чак и појединци са мог факултета су тражили улазнице иако знам да нису уопште пратили кошарку, али су жељели да виде легенде уживо. Одиграо сам много утакмица за Борац у празној, полупуној или пуној дворани... Ипак, никад нисам видио толику гужву на трибинама. Сви пролази били су закрчени чак и они балкони и пролази изнад трибина. Људи су сједјели гдје су стигли, односно гдје су имали мјеста. Чини ми се да игла није имала мјеста гдје да падне. То је било нешто неописиво и чини ми да би и нека дворана од 50.000 мјеста била попуњена до краја. То је дефинитивно била једна од оних утакмица које се памте цијелог живота. Резултат је наравно био у другом плану и жеља је била да се скупи што више новца који ће бити уплаћен у хуманитарне сврхе - навео је Вујасиновић. 

Сат времена прије почетка утакмице дворана је већ била попуњена, а гостујуће играче окупирала су дјеца желећи аутограме и они су свима изашли у сусрет. На загријавању Ђорђевић је погађао тројке на опште одушевљење публике док је Бодирога пимплао лопту као фудбалер. 

- Пред почетак утакмице осјетила се еуфорија код нас и као тим смо изашли на паркет из свлачионице баш као што смо то увијек радили. Онда је кренуло представљање гостију, једног по једног. Сваки њихов излазак из тунела био је дочекан френетичним навијањем и аплаузима. Када је спикер у дворани изговарао њихова имена имао сам осјећај да поједини навијачи још нису сигурни да су они заиста ту јер говоримо о таквим легендама какви се ријетко рађају. Када бих морао да изаберем највећи кошаркашки тренутак у Бањалуци била би то та утакмица иако је била ревијална јер њу и даље сви помињу, иако је прошло већ 25 година - рекао је Вујасиновић. 

Сви актери меча имали су малих проблема на мечу због баналног разлога. 

- У дворани је било веома вруће због велике гужве док смо имали проблеме са лоптама. Наиме, утакмица је одиграна новим лоптама јер старе из прошле сезоне више нису биле за употребу. Ипак, ове су биле баш нове и свима су клизиле из руку јер са њима није био одрађен ниједан тренинг. Ипак, ни то није покварило цијели амбијент какав се може упоредити само са доласком Новака Ђоковића у Бањалуку, али је ово ипак била нека посебна димензија. Сви они који су тада дошли у Бањалуку показали су своју људску величину. Неколицина је стигла након ЕП у Француској и одрекли су се дијела одмора након напорне сезоне да би одиграли ревијалне утакмице, скупили новац онима којима су најпотребнији и на неки начин захвале навијачима који су их пратили. То се у данашње вријеме тешко може поновити. Била су то тешка времена након рата и НАТО бомбардовања па су они осјећали неку дужност да на било који начин помогну свом народу - изјавио је Вујасиновић. 

Његов саиграч Борис Благојевић је истакао да није могао вјеровати против кога игра макар то било и ревијално. 

- Године пролазе, сјећања помало блиједе, али и даље добро памтим много тога. Био сам на мору када су ми јавили да стиже Група 7 па сам одмах сјео у ауто и дошао у Бањалуку јер се таква утакмица не пропушта. Сви смо дошли да играмо јер није било смисла да се таквим легендама, које су потегле толики пут, супротставимо са другим тимом. Дворана је била пуна као никада до тада, лопте су биле клизаве и испадале из руку... а ја сам чувао Даниловића и Бодирогу. Гледам ја тако њих и просто не могу вјеровати шта се дешава и ко је испред мене јер смо их само неколико дана прије тога гледали на телевизији када су играли ЕП. Прво полувријеме смо одиграли лагано док смо у другом, нећу рећи “загужвали”, али било је мало конкретнијег контакта чисто да не буде превише опуштено и зато је био спектакл - рекао је Благојевић за “Глас Српске”. 

Цијењени гости стигли су авионом у Бањалуку, док су за Борац играли Саша Вујасиновић, Зоран Кукић, Миодраг Бабић, Борис Благојевић, Тибор Флорјан, Зоран Младеновић, Васиљ Шево, Александар Шућур, Милорад Јовичић, Јован Сировина, Саша Анић и Саша Вулета. Тренер је био Драго Каралић.

- Био је то истински спектакл какав ће се тешко поновити. Они су то одрадили на перфектан начин. Фотографисали се са навијачима, потписивали дресове, били свима на услузи... Након неколико година погледао сам снимак те утакмице. На телевизији је ишла најава наше екипе и најава гостујуће. Када сам видио своје име међу тим величинама просто сам се најежио. Знам шта је кошарка и добро знам колико они вриједе кошаркашки, али и људски. Нико од њих наступ у репрезентацији није доводио под знак питања, а сам долазак у Бањалуку када су се одрекли дијела одмора са породицама да би скупили паре за хуманитарну организацију све говори о њима - изјавио је Благојевић. 

Закуцавање са Дивцем

У посебном сјећању остало је закуцавање Саше Вујасиновића када му је Владе Дивац припомогао и подигао га да закуца лопту у кош. 

- То је била полуспонтана или полудоговорена акција. На крају утакмице неко је тражио тајм аут током којег ми је Дивац пришао и рекао шта је смислио. Казао ми је да кренем на продор ка кошу ка њему и да ће ме пропустити, а онда подићи да закуцам. Лопта је одмах дошла до мене и кренуо сам ка кошу, али сам крајичком ока пазио да случајно неко не искочи па да се избламирам, али сви су се склонили и када сам дошао до њега он ме је подигао па сам закуцао уз ерупцију одушевљења на трибинама. Била је то његова идеја за крај утакмице јер су тражили неки спектакуларан потез да се направи неко велико финале тог дружења. Тридесетак секунди прије тог потеза сазнао сам шта ће да буде па зато кажем да је то полудоговорено - кроз смијех је испричао Вујасиновић. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.