Пилиповић: Исплата тржишне вриједности станова једино правно ваљана

- Другачије поступање би било дискриминаторно - изјавио је Пилиповић Срни.

Пилиповић је истакао да, без обзира што члан један Протокола број један уз Европску конвенцију о људским правима и основним слободама не гарантује пуну накнаду у свим околностима, Европски суд за људска права у Стразбуру је управо у предметима везаним за накнаду за тзв. војне станове у ФБиХ утврдио да такве околности, када би накнада могла да буде нижа или да се уопште не досуди, не постоје у овим случајевима, већ да треба исплатити тржишну вриједност предметног стана, односно суму у износу тренутне вриједности предметног стана, а у конкретном предмету накнада је била утврђена с обзиром на цијене имовине на сарајевском тржишту некретнина.

Према његовим ријечима, у погледу висине накнаде, методологије обрачуна које су биле прописане ранијим одредбама у ФБиХ (стварно плаћени износ у откупу уз право на камате, као и цијена од око 300 евра по метру квадратном уз одузимање један одсто вриједности за сваку годину старости) нису уставне и правичне и као такве их нису прихватиле највише судске инстанце, јер не одговарају тржишној вриједности ових станова.

-Имајући у виду различитост цијена станова у различитим градовима и правило да накнада у овим предметима треба да одговара тржишној цијени станова, неадекватно је законом прописати фиксни износ накнаде. У случају када лице има правно ваљан уговор о откупу стана, право на накнаду у ФБиХ не би требало да буде доведено у питање без обзира да ли је у другој држави (нпр. Републици Србији) имао могућност да оствари војни стан или је служио у другој војсци и слично - навео је Пилиповић.

У сваком случају, нагласио је овај правник, право на враћање имовине, односно право на њену накнаду, осим из Европске конвенције и Устава БиХ, проистиче и из Анекса седам Дејтонског мировног споразума, Анекса Г Уговора о питањима сукцесије, Принципа УН о стамбеном збрињавању и поврату имовине расељеним и избјеглим лицима, као и Резолуције Савјета Европе о рјешавању питања имовине избјеглица и расељених лица.

-Претходно наведена правила нису паушалне изјаве него представљају обавезујуће правне ставове Европског суда за људска права у предметима, примјерице, „Ђокић против БиХ“, `“Маго и други против БиХ“, као и Уставног суда БиХ у предмету „АП – 952/17“ и многим другим", - истакао је Пилиповић.

Према Пилиповићевим ријечима, предлагач спорних измјена и допуна закона наводи као мотив за предложена рјешења избјегавање негативних посљедица за буџет ФБиХ, јер се доносе пресуде у којима се тужиоцима досуђују накнаде по тржишним вриједностима стана, а због недостатака прописа.

-Као противаргумент се може навести сљедеће: финансијско стање друштвено-политичке заједнице не екскулпира исту обавезе исплате накнаде грађанима која им припада - истакао је Пилиповић.

И, без обзира на постојање прописа, па и планиране измјене о допуне прописа у ФБиХ, он је навео да Европска конвенција о људским правима и њени протоколи (и пратећа пракса Европског суда за људска права), из које произлази правило о исплати тржишне вриједности станова у овим предметима, у БиХ према њеном Уставу је директно примјењива и има предност над свим другим законима.

Дакле, додао је он, према релевантној пракси Уставног суда БиХ и пракси Европског суда за људска права у Стразбуру, ако накнада титулару права о којој је овдје ријеч није адекватна, тиме би се повриједиле одредбе члана ИИ/3к) Устава БиХ и члана један Протокола број један уз Европску конвенцију о људским правима и основним слободама односно право на имовину, јер не би била успостављена правична равнотежа између интереса титулара права и јавног интереса, тј. на титулара би пао посебан и прекомјеран терет.

-Претходне принципе изражене у правилним и законитим судским одлукама би требало да уваже и релевантни органи у ФБиХ, те као једино правно ваљано и правично рјешење видим, у случају да странке не желе или не могу да остваре поврат ових станова и укњижбу права својине, у исплати накнаде у висини тржишне вриједности предметних станова, а без додатних негативних услова -  нагласио је Пилиповић.

Другачије поступање, додао је он, би било дискриминаторно у односу на раније случајеве и било би супротно изнесеним принципима који произлазе из судске праксе о заштити људских права, те ово питање коначно треба да буде ријешено у БиХ.

Пилиповић је подсјетио да се Нацртом измјена и допуна Закона о враћању, додјели и продаји станова, који је Влада ФБиХ утврдила 9. јануара и упутила у парламентарну процедуру по хитном поступку, регулише, између осталог, питање располагања становима уколико давалац стана на коришћење није поднио захтјев за враћање стана на располагање у прописаном року на начин да се у том случају стан ставља на располагање општини на чијем се подручју налази.

Влада ФБиХ је утврдила и Приједлог закона о измјенама и допуни Закона о продаји станова на којим постоји станарско право, којим се предвиђа, између осталог, да носилац права из купопродајног уговора који је закључио правно обавезујући уговор, а који је након 14. децембра 1995. године остао у служби у оружаним снагама изван територије БиХ, а није стекао ново станарско право или право које одговара том праву, умјесто уписа права власништва по закљученом уговору има право на накнаду од ФБиХ од 1.000 КМ по метру квадратном стана, умањену за амортизацију по стопи од један одсто годишње. То право има и онај чији је захтјев за враћање стана одбијен.

Пилиповић је истакао да је ријеч о ревитализацији сличног приједлога из 2022. године који није прошао у Дому народа Парламента ФБиХ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.