Насер Орић: Преживио сам три атентата, у књизи све објашњавам

Орић, којег је Хашки трибунал ослободио оптужби за ратне злочине над Србима, у интервјуу за агенцију Анадолија каже да је то “штиво које говори о његовог животу, времену у којем је живио и његовим поступцима”.

- У књизи дајем одговоре на сва питања која су се постављала од 1995. године до данас. Ко је уствари Насер Орић, за кога је радио и како је радио - говори он.

Уз остало, Орић у књизи открива како су поједини људи из војних и безбједносних служби у БиХ разрадили цијеле планове његове дискредитације због чега је, како тврди, често негативно портретиран у јавности, а приписивана су му и разна недјела.

- Главни мој проблем, чини ми се, био је то што су одређене војне структуре биле задужене да помогну Сребреници и Подрињу 1995. године, али то нису учинили. Из страха за своје позиције, они су кренули према помоћним војним структурама, обавјештајним структурама и покушали су да дезинформирају јавно мнијење, да усмјере информације против мене; једном ријечју, покушали су да умање моју личност, да мене прогласе главним кривцем за пад Сребренице, кривцем за све оно што се дешавало на просторима средњег Подриња - открива Орић.

Истиче да су “неки људи” у Армији РБиХ и државном врху осјећали одговорност за оно што се десило у Сребреници, па су њега одабрали као жртву.

У више наврата нагласио је како ниједна ријеч у књизи није без доказа.

Подсјетио је како је јавност о њему чула свакојаке приче, позитивне или негативне, али да никада од њега нису чули ништа у вези с тим, па је сада одлучио да прекине шутњу.

- У страху да их неко не би прозвао, кренули су корак напријед и почели су да праве конструкције, план и програм дезинформирања јавности о мени. У том званичном програму правили су штабове са људима из цивилних структура, односно службе безбједности, касније Агенције за истраживање и документацију (АИД), служби војне безбједности, центара јавне безбједности... У том штабу су доношене одлуке који су задаци, правци дјеловања и рокови извршења тих задатака против мене. Они тамо кажу да је потребно хитно дезинформисати јавно мнијење о Орићу, то јест да је извршавао кривична дјела, силовао, убијао, био профитер, покупио сребро и злато, шверцовао хуманитарну помоћ, радио нечасне радње. Све у што би људи повјеровали. Ја у овој књизи дајем одговоре на сва та питања. Документовао сам све те акције. Покушали су да ме направе монструмом, криминалцем, убицом, силеџијом. Ја документовано одговарам на сва та питања. Прозивам све људе који су то радили, именом и презименом - подвлачи Орић.

Упитан ко су људи за које тврде да су радили против њега, Орић истиче како их све спомиње у књизи, али да су међу њима актуелни бошњачки официр за везу са Хашким трибуналом Амир Ахмић, бивши помоћник команданта у Другом корпусу Армије РБиХ за безбједност Мехмед Жилић, командант Другог корпуса Сеад Делић, бивши шеф Центра служби безбједности (ЦСБ) у Тузли и министар унутрашњих послов Тузланског кантона Хазим Ранчић и други.

- Умјесто да Делића послије пада Сребренице казне и да му одузму чинове, они га промовирају у чин генерала! Умјесто да га деградирају, дају му и највеће ратно признање “Златни љиљан” за успјешно извлачење цивила из привремено заузете територије у Сребреници!? Кога је он извукао? Никога. Он је затворио коридор и непријатељи су побили и оно мало људи што је остало, њих око 2.000. Умјесто да га казне, Жилића у Сарајеву поставе за шефа федералне полиције; Ранчић, такође, годинама добива високе дужности; Ахмић је официр за везу годинама, а био је главнокомандујући у мојој дискредитацији. Ти људи су за новац врбовали моје људе и тражили од њих да говоре против мене. Завршавали су им факултете, унапређивали на боље послове, давали веће чинове и новце - открива Орић дио садржаја књиге.

Појашњава како су, нажалост, људи из војних и безбједносних структура вјешто искористили неимаштину Сребреничана над којима је извршен геноцид, а да би њему напакостили.

- Ти људи су се бојали, јер су требали помоћи Сребреници, а нису. Људи из тих кругова су одговорни за Сребреницу јер су могли, а нису пружали помоћ Сребреници. Имали су снагу и моћ да то ураде, али то нису урадили. Зашто су се бојали, хисторија ће показати... Не бих знао рећи је ли Сребреница жртвована. Људи који су требали и били задужени у том војном естаблишменту, они су требали дати приједлоге и да наређују, они то нису урадили. Да ли по нечијој наредби, то је остао упитник. Чињеница је да нису ништа урадили да помогну Сребреници. Чињеница је да су касније покушали пребацити одговорност на мене, а није им то успјело - нагласио је.

И данас је мистерија зашто је Орићу наређено да се неколико мјесеци прије пада заштићене зоне Уједињених народа (УН) напусти Сребреницу.

С тугом у очима Орић и 18 година послије говори о томе.

- Највише ми је жао што нисам био тих дана тамо и што нисам успио да спојим средње Подриње са Тузлом. А то ми је рак рана, то што нисам остао у Сребреници. Тај народ се могао одбранити... Ако не бисмо могли задржати, могли смо спасити доста жртава, мање жртава би било сигурно - коментарисао је сребренички командант.

Надаље, Орић је за агенцију “Анадолија” потврдио да је преживио три покушаја атентата.

Један од тих покушаја десио се на Караули код Кладња, када је у аутомобилу био са дјецом и супругом.

- Тачно је да су била три покушаја... У једном случају био сам најближи смрти. Била је ту и моја породица. Али, драги Бог постоји, он све то поравна. У књизи откривам и те покушаје атентата на мене. Десиле су се те ствари. А не бавим се криминалом да с те стране очекујем нападе - рекао је Орић.

Бивши амбасадор БиХ при Уједињеним народима (УН) и министар спољних послова Мухамед Шаћирбеј открио је раније за АА да су свјетске силе дале ''жуто свјетло'' за Себреницу.

Упитан кога сматра одговорним за пад Сребренице, Орић је помало дипломатски одговорио:

- Ми смо Сребреницу 1993. године предали у руке међународне заједнице. Савјет безбједности УН-а је требало да заштити Сребреницу, зашто није, не знам. Да ли је та институција имала праве људе на терену, да ли су Холанђани извјештавали редовно и благовремено о стању и проблематици на терену, и то је питање. Не бих знао рећи. Једна ствар је тачна. Холанђани су кривци. Они су требали да дају праву слику својим претпостављеним, а они да реагују на терену. Да ли су слали или нису, то је питање, ја сам мали за такве ствари - оцијенио је Орић.

Нека ме хапсе!

На питање какве реакције очекује на веома провокативно штиво, додао је да ''не би било добро да нема реакција''.

- Ја волим да има реакција. Очекујем да их буде и нека буде реакција. Ја се не стидим оног што сам написао и документовао. Не бојим се. Имали су до сада прилику да ме хапсе, могу ме увијек ухапсити. Држава те постави, држава те скида. То је неминовност. Али, се истине никада не треба бојати - одговорио је.

Ратни командант Сребренице и данас посјећује мајке својих погинулих сабораца.

У сталном је контакту са сребреничким мајкама, наводи агенција “Анадолија”.

- Ја сам према својим Подрињцима био транспарентан од 1995. године до данас. Ја се никад нисам крио пред својим људима, ратницима, својим сународњацима; све што сам радио, радио сам транспарентно. То је највећа ствар што сам могао урадити. То ме уствари и спасило. Зато што су ти обични људи знали уствари у свака доба дана и ноћи шта Насер ради. Ја се нисам стидио тога, нити се дан-данас стидим. Покушавао сам помоћи и људима који су живјели на тим просторима онако колико сам знао и умио. Ја сам у то вријеме имао 25 година! А имао сам 82 хиљаде становника практично у својој надлежности, на својим плећима, на тако малом подручју. Хајмо да видимо све те силне политичаре, војсковође који би урадили боље - прозвао је Орић.

Постројавање ветерана на Скендерији

Новинару агенције “Анадолија” Орић је открио да ће се са својим преживјелим саборцима 14. јула окупити на платоу Скендерије у Сарајеву и обиљежити годишњицу пробоја преживјелих припадника 28. дивизије којом је сам командовао.

Он ће тог дана постројити преживјеле ветеране, сребреничке ратнике који су три године  пружали отпор много снажнијим снагама Војске РС.

Неће то, вели, бити никакав ратни поклич већ достојанствен скуп. Тада ће се на једном мјесту окупити људи који су преживјели ''колону смрти''.

Орић предвиђа да ће се тог дана на Скендерији окупити између пет до десет хиљада Подрињаца, иако је претходно планиран скуп од 30-так хиљада људи.

- Ми желимо обиљежити дан кад смо извршили пробој, када смо кренули из Сребренице и дошли на слободне просторе Тузле. То је 16. јули 1995. године. То су дани када смо имали највећи пробој у историји ратовања. Ниједна армија није извршила такав пробој од 100 километара под засједама. Имали смо велике губитке, али смо битку добили. Зашто да не славимо битку коју смо добили. Желимо да се на достојанствен начин окупимо. Ту ће бити наше породице, породице погинулих и дјеце, да се друже и да се видимо - рекао је Орић.

Поново у Сребреницу

Сребренички командант је казао да поново 11. јула планира бити у Сребреници, гдје ће клањати џеназу страдалима..

- Имам доста рођака, сабораца, доста пријатеља који тамо леже. То је дан који је за нас Бошњаке мала Мека. Сваки Бошњак мора да оде тог дана и да се поклони тим жртвама - прича Орић.

Оцијенио је да се посљедњим пресудама у Хашком трибуналу шаљу лоше поруке жртвама.

Али, вјерује да је у случају ослобађајућих пресуда затајило Хашко тужилаштво.

- Ако је било доказа, а било је, они су требали да предоче Судском вијећу све документе, да исцрпе све могуће предмете да докажу злодјела тих људи. То није урађено. Шаље се лоша слика. Али, генерално, Хашки трибунал је доста урадио за Бошњаке, покренуо је сва питања са мртве тачке - додао је.

Ратова је било прије нас, биће их послије нас

Коментаришући страхове о новим нестабилностима у овом дијелу свијета, чему могу погодовати и тешке економске прилике, Орић је рекао:

- Ратова је било прије нас, биће их и послије нас. Кад и у којем времену, историја ће показати. Ствар је до нас Бошњака да ли ћемо извући поуку. Мало је њих извукло поуку из Другог свјетског, али и ових ратова, јер видим да су врло брзо заборављени сви ужаси – рекао је он.

Криви смо ми Бошњаци

Жао му је, каже, јер види да је држава БиХ у озбиљним проблемима.

- Жалосно је што се дешавају ове ствари које се дешавају. Али, с једне стране ми Бошњаци смо криви. Ми немамо национални дух као што имају други народи. Ми увијек тражимо линију мањег отпора, немамо своје “ја” и зато доживљавамо ово што доживљавамо. Босне ће бити. Она је била и увијек ће је бити. Кад је нисмо изгубили 1992. године нећемо је никад изгубити - рекао је Орић.

У књизи Орић доноси и детаље о каријери из 80-тих година прошлог вијека када је као припадник Специјалне јединице МУП-а Србије учествовао у обезбјеђењу бившег предсједника те земље Слободана Милошевић.

Описује како је Милошевићевом сину Марку вратио пиштољ којег су му отела дјеца у његовој основној школи, како је украо “БМВ” и са дјевојком побјегао у Пожаревац, а полиција га тјерала по путу, те како је Милошевићева кћерка Марија вољела да флертује са полицајцима.

Такође, Орић описује како је хапсио Вука Драшковића у марту 1991. године и, уморном, давао му да једе.

- Ја сам био само професионалац. Као у сваком сегменту живота, покушао сам да одговорим на задатке. Те послове у Специјалној полицији гледао сам како да одговорим на највишем нивоу. Кад је било суђење Азему Влласију, рудари се, како је познато, забарикадирали у Руднику Трепча. Нас 13 добровољаца ушли смо доље и извукли их из рудника. То је била највећа акција која је урађена у то вријеме од стране Специјалне полиције. Добили смо по један пиштољ од министра за Дан безбједности 13. маја. Покушао сам, дакле, да будем што професионалнији. И данас ме се сјећају специјалци из Београда - рекао је Орић.

Сам у џамији

Орић описује и како му београдски муфтија Хамдија Јусуфспахић није желио помоћи и да је, збуњен, сам остао у београдској џамији, те како је ухапсио Јусуфа Јуку Празину, пријератног криминалца, који је био један од хероја Сарајева, а да би се касније борио против Армије РБиХ у Мостару.

Претукао Гојка Јанковића

На концу, Орић доноси и опширну причу о свом искуству током боравка у Хагу, те како му је бивши официр Војске Републике Српске Момир Николић, који је признао учешће у сребреничком геноциду, за цигарете пеглао кошуље, кухао и спремао, те откривао важне податке.

Описује и како га је шеф државне безбједности Србије Јовица Станишић, који је недавно ослобођен кривице, молио да га заштити од Војислава Шешеља који га је хтио тући.

Пише како је претукао ратног злочинца из Фоче Гојка Јанковића који је осуђен на 34 године затвора, између осталог, због силовања и држања у сексуалном ропству једне дјевојчице у Фочи током рата.

Јанковић је псовао Орићу, али и првом команданту Армије РБиХ Сеферу Халиловићи.

Такође, открива како је ослобођени хрватски генерал Анте Готовина кухао морске специјалитете у Хагу, те како се између њега и ослобођених косовских Албанаца Рамуша Харадинаја, Фатмира Лимаја и Исака Муслија родило велико пријатељство. Муслиу се са Орићем и побратио, а у Приштини му је приређен и дочек.

- Нисам ја поборник силе. Покушао сам бити добар са свима који су хтјели бити добри са мном - закључио је ратни командант одбране Сребренице Насер Орић у интервјуу за агенцију “Анадолија”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.