Музеј жртава геноцида представља ново откриће – писма у вези са логором Топовскe шупe
БЕОГРАД - Музеј жртава геноцида представиће данас у Београду ново велико откриће из периода Другог свјетског рата, које се односи на личну заоставштину истакнутог припадника јеврејске заједнице у Србији - Битија Берахе, трагично страдалог у Холокаусту у нацистичком логору Топовске шупе у Београду и његова до сада непозната писма из тог логора.
Представљање ових драгоцјених историјских извора биће у 12 часова у Историјском музеју Србије, када ће се медијима обратити директор тог музеја Душица Бојић и директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић.
Биће приказано пет писама које је Бити Бераха слао из нацистичког пролазног логора за Јевреје и Роме, који се налазио у београдским Топовским шупама, у периоду од 8. октобра до 9. новембра 1941. године, објављено је на сајту Музеја жртава геноцида.
Ова, научној и широј јавности до сада потпуно непозната писма, представљају једини до сада познати епистоларни историјски извор у вези са пролазним логором у Топовским шупама и, као такав, представља још једно велико откриће стручњака Музеја жртава геноцида.
-Поводом обиљежавања Међународног дана сећања на жртве Холокауста - 27. јануара, Музеј жртава геноцида ће, љубазношћу Историјског музеја Србије, први пут јавности представити недавно прибављена писма Битија Берахе, као и предмете из његовог личног фонда формираног у Музеју жртава геноцида - наведено је у објави.
Ови историјски извори биће изложени до недјеље, 4. фебруара.
У Београду су на јесен 1941. године масовно страдали београдски Јевреји, над којима је Холокауст спроведен брзо и ефикасно, а најприје је страдало мушко становништво које је било приморано на принудни рад и концентрисано у логорима у Топовским шупама и на Бањици.
Међу њима је био и Бити Бераха, трговачки заступник рођен у Београду 28. октобра 1887. године, од оца Моше и мајке Перле, "националности српске, вјероисповести Мојсијеве".
О животу и судбини породице Бераха сазнало се из документације коју је Музеј жртава геноцида прибавио путем поклона и тиме своје фондове обогатио овом изузетно значајном и драгоцјеном грађом, на основу које се могу реконструисати посљедњи дани живота једног обичног човјека и грађанина који је страдао само зато што је био Јевреј, према виђењу нацистичких окупатора.
Међу личним документима се налазе пасоши Битија Берахе и његове супруге Рашеле Б. Берахе, Чехиње, њихове фотографије, као и фотографија њихове ћерке Перле као дјевојчице, која је заједно са својом мајком преживјела и сачувала све ове доказе.
Ту се налазе и жуте траке и беџеви са натписом "Јуде" - Јевреј и Давидовом звијездом, као и позиви за пријављивање њемачким властима и документа која потврђују да је њихова кћерка Перла Бераха полујеврејка и да зато не мора да носи ова обиљежја.
Међу документима су и пет писама које је Бити слао из Топовских шупа у периоду од 8. октобра до 9. новембра 1941. године.
Није познато када је и гдје је Бити тачно страдао, а према свједочењу дародавца, кћерка Перла је годинама одлазила у село Јабука код Панчева, које је једно од стратишта гдје су вршена стријељања заточеника из овог логора.
Сва писма упућена су његовој супрузи Рашели Бераха-Кухинка и написана су на њемачком језику, што значи да је Бити био ашкенаски Јевреј и да су његови преци насељавали просторе централне или источне Европе.
Из писама се сазнаје о условима у логору, о положају заточеника, о томе ко је надлежан за њих, али, оно што је такође подједнако битно јесте и субјективно виђење ситуације и сопственог положаја самог Битија и његове породице.
Тако у свих пет писама провијава оптимистичан став да ће све да буде у реду, увјеравања да је он добро и да је њихов положај тамо прилично добар, те да нема никакве потребе за бригом.
Бољем положају, према његовом схватању, допринијело је и то што је управу над њима од тајне полиције Гестапо преузео Вермахт, што је за њих велико побољшање које интернирци већ осјећају, а оне треба да буду "сасвим, али сасвим без бриге".
Из писама се сазнаје и да је недјеља била дан за посјете и да су затвореници могли да примају и шаљу ствари преко одређених јеврејских организација.
Међутим, у трећем писму пише како је тог јутра 13. октобра 1941. године прозван ради путовања, али се и даље нада да то не мора да значи да ће заиста и да оде и у ту сврху ипак тражи да му се пошаљу топле ствари - капут, рукавице, каљаче, уз поруку да буду потпуно без бриге.
Посљедње писмо из октобра открива да је, ипак, ослобођен од путовања захваљујући интервенцији своје супруге и да остаје у логору као помоћник у амбуланти, што је био и за вријеме Првог свјетског рата, о чему такође постоје записи и фотографије из 1917. године који су у посједу Музеја жртава геноцида.
Посљедње писмо из новембра 1941. године, у истом је оптимистичном тону и увјеравању да ће ускоро доћи вријеме када ће њих троје поново да буду заједно "срећни, задовољни и здрави".
Нажалост, Бити није имао среће да преживи и да се његове жеље и надања остваре јер није преживио Други свјетски рат.
Претпоставља се да је убијен на стратишту у Јабуци код Панчева, убрзо након што је својој супрузи послао пето, показаће се и посљедње, писмо.
Само током претходне године Музеј жртава геноцида је своје збирке и фондове обогатио са више хиљада артефаката, међу којима се својим значајем посебно истичу списак једног броја српске дјеце коју је у другој половини 1942. године из хрватских логора смрти спасила Диана Будисављевић, као и Директива број 25, којом је 28. марта 1941. године њемачки канцелар Адолф Хитлер наредио напад на Краљевину Југославију и Краљевину Грчку.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
