Милош Тимотијевић, историчар, о филму “Хероји Халијарда” и контраверзама: Прича о спасеним пилотима руши митове

Зато је и акција спасавања савезничких авијатичара 1944. године, првенствено америчких, увијек реметила слику прошлости у којој су четници смјештени на страну “сила мрака”. Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” историчар из Чачка Милош Тимотијевић поводом јучерашњег обиљежавања годишњице акције “Халијард” (1944), односно спашавања америчких пилота у Бољанићима код Добоја од стране припадника ЈвуО којом је командовао генерал Дража Михаиловић, али и снимања филма на ову тему у режији Радоша Бајића, чије је премијерно приказивање заказано 18. октобра у Бањалуци. Ради се о филму који је, иако још није приказан, у читавом региону већ изазвао велику пажњу и наишао на низ негативних реакција, а у наставку овог разговара Тимотијевић, који је добар свог живота посветио изучавања ових историјских догађаја, открива зашто је ова прича о улози ЈвуО у спашавању око 500 савезничких пилота тако дуго скривана од очију јавности те зашто и даље изазива толике опречне полемике.

- Живимо у времену када је и даље на сцени рециклирање тог брозовског духа идеолошке манипулације прошлошћу. Свако ко жели објективно да сагледа комплексне и компликоване догађаје Другог свјетског рата на простору Југославије требало би да буде отворен за тему - уравнотежено приказивање свих актера ослободилачког рата. Међутим управо на том питању долази до разлаза, јер за многе појединце, групе и организације, али и званичну политику држава у региону које су настале послије слома Југославије, које своју државност и национални идентитет црпе из доба титоизма, свака и минимална измјена некадашње званичне идеолошко-политичке тврдње Титове државе о неприкосновеној антифашистичкој улози партизана и издајничко-колаборацијској улози четника у Другом светском рату представља недопустиви ревизионизам.

ГЛАС: Учествовали сте као стручни сарадник у писању сценарија за Бајићев филм “Операција Халијард”, али сте и аутор књиге са овом темом. Откуд толико негативни отклон када се говори о овој теми?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Проблем је што када неко покрене питање преиспитивања улоге партизана и четника одмах то доживи као ненаучну ревизију историје. Што, наравно, није тачно. За поједине људе уопште није ни важно да погледају филм “Хероји Халијарда”, нити да се упознају са историјским догађајима из тог периода прошлости, јер било какво помињање четника Драже Михаиловића у позитивном контексту ремети више деценија обликовану слику једне “подљудске” групе злочинаца и издајника, због које изражавају јавно гнушање и демонстрирају сваку врсту одбојности према четницима које сврставају у идеолошко поље фашизма. Никако не треба заборавити да је свим некадашњим републикама увек постојала снажна античетничка пропаганда која је имала шире основе од обичног антифашизма, што се наставило и после ратног разарања некадашње заједничке државе.

ГЛАС: Зашто је ова прича о спасавању америчких пилота толико времена, деценијама, скривана од јавности?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Изостанак публицитета у време одвијања евакуације 1944. године америчка војска је образлагала потребом одржавања тајности због питања безбедности у ратним условима. Суштински, много већи проблем је било подржавање Тита и његових партизана у Југославији, јер би свака позитивна информација о генералу Михаиловићу и његовој војсци била противна политичким одлукама које су у то време спровођене. Амерички авијатичари су 1946. протестовали у Њујорку захтевајући да сведоче у корист генерала Михаиловића коме је суђено у Београду под оптужбом да је био злочинац и сарадник окупатора. Двије године касније, а на предлог генерала Двајта Ајзенхауера амерички председник Труман је постхумно одликовао Михаиловића орденом за заслуге у спасавању авијатичара, једним од највиших америчких војних одликовања која могу бити додељена и странцима.

Американци су у том тренутку желели да путем рехабилитације Михаиловића подстакну “антититовске” снаге. На тај начин званично је признато да је генерал Михаиловић био легитимни савезнички војни командант, а не сарадник окупатора, издајник и ратни злочинац, што је био ударац за Титов режим и његову пропаганду.

Међутим, у јуну 1948. године Тито је дошао у сукоб са Стаљином, што је била прилика да Американци добију једног новог савезника у борби против Москве. Америчка “стратегија клина” којом су урушавали доминацију Совјетског Савеза у источној Европи налагала је потребу помагања свих режима који су се опирали Москви.

ГЛАС: Да ли се касније нешто промијенило?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Политичар Ричард Никсон, републикански кандидат за председника Америке, јавно је 1966. захвалио Михаиловићу, четницима и српском народу за жртвовање у акцији спасавања америчких авијатичара, што је био важан гест. Био је то подстицај републиканском конгресмену Едварду Дервинском да 1967. коначно пред јавност Америке изнесе податак како је генерал Михаиловић још 1948. добио америчко одликовање за акцију спасавања америчких авијатичара. Републикански гувернер Калифорније Роналд Реган је 8. септембра 1979. у својој предизборној кампањи за председника јавно исказао поштовање Михаиловићу у форми писма Комитету калифорнијских грађана који чувају успомену на команданта ЈВуО. Градоначелник Лос Анђелеса Том Бредли прогласио је 17. јул 1986. за Дан сећања на генерала Михаиловића, на 40-годишњицу његове смрти. Међутим иницијатива да генералу Михаиловићу буде подигнут споменик у Вашингтону дуго је одгађана због протеста Титовог режима и на крају није реализована због противљења америчких Хрвата у време пред распад Југославије.

ГЛАС: Када се први пут на овим просторима почело са обиљежавањем ове акције?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Јавно обележавање мисије “Халијард” у Србији почело је 13. маја 1995. када су Прањане и Равну гору посетили амерички авијатичари који су евакуисани 1944. године. Била је то прилика да поштоваоци наслеђа ЈВуО обележе 50 година од победе над фашизмом, а Американци да се сусретну са мештанима који су им помогли у евакуацији. Међутим, све се одвијало током маја 1995. године, када су америчка и НАТО авијација у БиХ бомбардовали положаје Војске Републике Српске. Бомбардовање Србије 1999. додатно је отежало чување сећања на ратно заједништво из Другог светског рата. Пет година касније у Прањане су поново дошли преживели амерички авијатичари и од тада почињу да се организују јавне прославе операције “Халијард” уз присуство државних званичника Србије и САД. Негдје 2020. окончани су радови на подизању меморијалног комплекса.

ГЛАС: Зашто је некима и даље тешко да прихвате ове историјске чињенице, које дају један сасвим другачији поглед на досадашњу историју коју смо учили?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Иако су ово стварне историјске чињенице, оне се у дискурсу осуде “четништва” редовно релативизују и маргинализују, уз апсолутно истицање издајничко-злочиначке улоге четника по моделу “симетрије злочина” из доба социјалистичке Југославије и изједначавања усташа и четника због императива “братства-јединства”. Важна карактеристика отпора рационалног сагледавања компликоване и комплексне улоге ЈВуО генерала Михаиловића јесте што се намерно употребљава термин “четници”, што поткопава њену легитимност.

Зато и однос према Дражином “четништву” није више вредновање далеке, већ блиске прошлости, и у том контексту треба читати отпоре филму “Хероји Халијарда”.

Ток операције

ГЛАС: Када је у питању акција спасавања савезничких пилота како је она изведена у Бољанићима код Добоја?

ТИМОТИЈЕВИЋ: Бољанићи су последње узлетиште које су користиле снаге ЈВуО за евакуацију савезничких авијатичара. Као и на другим подручјима српског етничког простора, и у североисточној Босни око Добоја амерички авијатичари су срдачно прихваћени. Локални сељаци су ручним радом припремили терен за слетање, док су авијатичари, распоређени по околним домаћинствима, чекали евакуацију. Цело подручје обезбеђивале су снаге ЈВуО. Импровизовани аеродром је изграђен између 22. октобра и 1. новембра 1944. године. Са узлетишта у Бољанићима у Италију су 1. новембра 1944. евакуисани последњи амерички официри из њихове војне мисије код генерала Михаиловића. На крају, 27. децембра 1944, организована је последња евакуација у којој су са узлетишта у Бољанићима у Италију отишли 20 америчких авијатичара, капетан Лалић, његов радио-телеграфиста Џибилијан, француски и италијански војници и двојица југословенских официра. Генерал Михаиловић је тада одбио Лалићев позив да напусти своју војску и оде у Италију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.