Љубодраг Савић за “Глас Српске”: Инфлација узела предах пред буру

Сматра то професор на Економском факултету у Београду Љубодраг Савић, појашњавајући како сви економски показатељи и трендови доводе до закључка да је Европа далеко не само од краја, већ и пика инфлације.

- Треба стварно бити слеп код сопствених очију да се не види да су велики и тамни олујни облаци на хоризонту. Још 2000. сам написао један рад у ком сам констатовао како свету прети велика економска и финансијска криза с високом стопом инфлације. Сада ми се све то чини још драматичније, због рата у Украјини те сам потпуно убеђен да нас чека велика олуја. Не треба заборавити да је већина европских земаља потрошила огромне количине новца током пандемије. Сада и то долази на наплату. Државе ће морати да се задужују, али то више неће моћи по два одсто, него по далеко већој камати. Европа није још увек доживела ни ону енергетску катаклизму који су сами предвиђали да ће се десити. Имали су срећу, јер ова зима још није узела свој данак. Али то ће се променити. Такође, централне банке су у протеклом периоду дизале каматне стопе. С тим ће наставити и током ове. Све ово ће неминовно довести до новог раста трошкова живота и задуживања, па самим тим и до још веће инфлације, каже Савић за “Глас”.     

ГЛАС: Колико су и сами монетарни алати централних банака, да се само подизањем каматних стопа сузбија инфлација, били дјелотворни? 

САВИЋ: Гледано само из монетарног угла вероватно би централне банке веома брзо својим мерама сузбиле ову инфлацију. Логика је врло једноставна, дизањем камата смањити куповну моћ грађана и тражње. Ако она падне за 15 до 20 одсто, нормално је да онда или трговци снизе своје цене или да се смањи производња. Логичније је ово прво. И то је теорија, али проблем код овог монетарног алата јесте када ви водите политику скупог новца онда то директно утиче и на раст трошкова производње, али и до појаве рецесије. Значи, с једне стране лечиш проблем, а с друге себи правиш можда и већи. Проблем јесте то што централне банке немају много маневарског простора и понашају се по оној старој “храни децу, а штеди масло”.  Али то није могуће у садашњим околностима.      

ГЛАС: Недавно сте рекли како су гори психолошки узроци инфлације.

САВИЋ: Управо тако. Реални раст инфлације вероватно највише осећамо кроз цене хране. Када одемо у продавницу видимо да је рецимо млеко поскупело за 90 одсто, а месо за 50, много више него што износи “званична” стопа инфлације. Суштински проблем је у главама, не само произвођача и трговаца, већ и самих потрошача. Обични људи кад виде да цене расту, поготово они старији које ухвати нека врста психозе, почну куповати и оне намирнице које им нису потребне. Стварају као неке “ратне резерве”. Али када купујемо нешто што нам не треба, ми самим тим подижемо и вештачку тражњу па самим тим и цене те робе. Наравно ту су и трговци који своје цене формирају не на основу реалности, већ претпоставки, колико би цена нечега могла бити за десет и 30 дана. Да би се осигурали. Заправо свако своје проблеме покушава да реши с повећањем цена и ту бригу пребацује на леђа других. Још једна од заблуда коју често можемо чути од стране појединих званичника јесте то како је стање у земљи одлично, јер су прикупљени рекордни порески приходи, те да влада буџетска стабилност. Па како може бити сјајно ако је то повећање резултат раста цена?! Земља у кризи, цене расту, а они се хвале с већим приходима. Смешно и трагично.    

ГЛАС: Ову кризу, рецесију и инфлацију на својој кожи највише осјећају обични људи. Шта би им могли препоручити?

САВИЋ: Као прво, никако не би требало да дижу кредите. Неизвесна су времена. Кредит треба да узимају само они којима је преко потребан. Ту не мислим на оне малобројне, којима његово враћање није проблем. Њима ништа не значи што је инфлација и рецесија, јер су до богатства олако дошли. Већина људи ипак тешко живи и саставља крај с крајем. У таквој ситуацији навући себи још већу беду на главу стварно је беспотребно. Шта ако сутра остану без посла? Ко може гарантовати да неке фабрике због ове кризе неће затворити врата или смањити обим производње, па самим тим и број радника.

Власници фабрика не могу водити државну политику, већ ће штитити свој капитал. Моја нека филозофија је да ако хоћу нешто да купим, онда скупљам новац за то. Не дижем кредит, јер је то попут ланца на ногама. Али исто тако схватам да већина људи то не може, па су принуђени на то. И поред тога, добронамерно их саветујем да то не раде у ово време, јер би се могли наћи у великом проблему. Нека се стрпе.    

ГЛАС: Шта да раде они који имају нешто уштеђеног новца, како да сачувају његову вриједност да га инфлација не “поједе”? У шта да га уложе, у некретнине, куповину злата или оставе у сламарицама?

САВИЋ: Сламарица никако. То је најгора варијанта, она зна “изгорети”, због свакодневних искушења. Тешко је дати неки паметан савет. Ако неко мисли да може зезнути берзу, грдно се вара. Мислим да је најбољи рецепт да се уштеђени новац што више дисперзује. Да се купе долари, еври и швајцарски франци. Сада постоји могућност да се купи и инвестиционо злато. То је добра опција, никако некакви златни дукати, прстење или ланчићи. Оно што показују сви досадашњи подаци јесте то да је цена злата сваке године расла за шест одсто. Али исто тако треба знати да су могући и падови због берзанских игара. Предност инвестиционог злата јесте то што сви у сваком тренутку исто могу продати у мењачници у којој су га и купили, за одређену провизију. Да закључим, ми обични смртници тешко у оваквим и сличним кризним временима можемо нешто да зарадимо. Значи, циљ би требало да буде како да сачувамо то што имамо.    

ГЛАС: Веома много људи, међутим, данас купује “резервне” станове.

САВИЋ: Истина, али ни то никако није добро. Стан се не може куповати као бурек. Они на тај начин неће сачувати вриједност свог новца, јер су цијене некретнина изузетно високе. То је за мене губитак новца. Можда ће цене још једно време ићи горе, али ће доћи до пуцања тог балона. Тражња ће у једном тренутку сигурно пасти. Значи и цена квадрата. Не треба бити много паметан да би се то видело. Дешавало се то и раније, приликом неких других криза.

Храна

ГЛАС: Да ли очекујете да цијене хране наставе расти?

САВИЋ: Улазни трошкови током јесење сјетве били су за три до четири пута већи него претходних година. Од семена, до вештачког ђубрива. Други проблем јест то што када наш сељак произведе нешто, онда на сцену наступају разни накупци. Све то на крају плаћају сами грађани. Потребна је далеко већа помоћ државе. Да ли знате зашто сељаци у Србији масовно продају своје краве, па јер је великим приватним млекара далеко исплативије да млеко увозе из Пољске, која даје огромне субвенције.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.