Љиљана Мијовић, експерт за међународно право, за „Глас Српске“: Захтјев Ковачевића апстрактан, судска пракса игнорисана

 Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” професорица на Правном факултету Универзитета у Бањалуци Љиљана Мијовић коментаришући једну од посљедњих пресуда овог суда, у којој је пресуђено да је апелант Славен Ковачевић наводно дискриминисан због начина избора чланова Предсједништва БиХ и делегата у Дому народа Парламента БиХ.  

- Пресудом је прихваћен апстрактни захтјев подносиоца који тражи од суда оцјену усклађености Устава БиХ са Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода, односно Протоколом бр. 12, иако Европска конвенција захтијева као веома битан услов за обраћање Суду доказивање статуса директне жртве. Поред тога, код оцјене прихватљивости сваке представке се веома стриктно процјењује да ли је подносилац исцрпио домаће правне лијекове за наведену повреду његових права те се, уколико то није учинио, представка проглашава неприхватљивом. У овом предмету Европски суд је представку прихватио иако подносилац није ни покушао да се обрати домаћим институцијама. Тиме је Европски суд прогласио Уставни суд БиХ недјелотворним правним лијеком - каже Мијовићева, која је експерт за међународно право, а неколико година радила је и као судија у Европском суду за људска права.

ГЛАС: Да ли је ова пресуда коначна?

МИЈОВИЋ: Ради се о пресуди седмочланог вијећа Европског суда за људска права која није коначна с обзиром на то да постоји могућност улагања жалбе на исту пресуду, односно захтјева да о тој пресуди одлучује Велико вијеће Европског суда за људска права, у саставу од седамнаест судија.

За улагање овог захтјева постоје, поред формалноправних и материјалноправних разлога које у свом издвојеном мишљењу наглашава аустријски судија Габријеле Кучко-Штадлмајер као предсједавајућа у том предмету, и разлози који се не тичу саме садржине пресуде, а који се односе на чињеницу да је у погледу ове пресуде дошло до “цурења информација”.

Наиме, Правилима Европског суда прописан је начин објављивања пресуде, у складу с којим је пресуда и објављена 29. августа 2023. године иако је у појединим медијима информација о пресуди била присутна већ 27. августа 2023. године, што је доказ да је дошло до противправног “цурења информације” чиме се и сам судски поступак доводи у питање, посебице принципи судске непристрасности и независности с обзиром на то да су и судије и особље Европског суда за људска права обавезани на поштовање тих принципа у вршењу својих дужности. С обзиром на наведено логично би било очекивати да Канцеларија заступника БиХ пред Европским судом затражи одлучивање Великог вијећа Европског суда у овом предмету.

ГЛАС: Узимајући све околности у обзир, колико је ова пресуда политичка, а колико правно утемељења? Многи чак истичу да се на овај начин намеће демократија која нигдје не постоји.

МИЈОВИЋ: Свака пресуда је правни акт, а посљедице су те које могу бити политичке и правне. Правну утемељеност пресуде може цијенити само Велико вијеће Европског суда уколико дође до подношења захтјева од стране заступника БиХ пред Европским судом.

Као што сам истакла у свом издвојеном мишљењу у пресуди “Сејдић и Финци против БиХ”, с обзиром на специфичности босанскохерцеговачког контекста, етничку припадност у БиХ, која је суштинска категорија и у овом предмету, не можемо посматрати као правну категорију с обзиром на то да она формално подразумијева искључиво опредјељење појединца да се изјасни о припадности, што стрицто сенсу представља субјективни критеријум, односно право свакога да се декларише, или не, као припадник једне етничке групе, али не постоји законска обавеза за појединца да то и учини.

Како нема те законске обавезе, нема ни објективних параметара на основу којих би се та припадност и утврђивала. Ова припадност добија на значају тек уколико појединац жели да се бави политиком, те тако сама изјава о етничкој припадности није ни објективна, ни правна, већ искључиво субјективна и политичка категорија.

ГЛАС: У издвојеном мишљењу предсједнице овог вијећа Аустријанке Габријеле Кучко-Штадлмајер указано је на низ пропуста и нелогичности!?

МИЈОВИЋ: Издвојено мишљење аустријског судије сматрам квалитетно аргументованим и вјерујем да на тим аргументима треба да боде заснован и захтјев за одлучивање од стране Великог вијећа Европског суда, утолико прије што је госпођа Кучко-Штадлмајер конституционалиста и извјесно у потпуности разумије финесе овог предмета, што има за посљедицу јаке аргументе за понављање поступка, наглашене у њеном издвојеном мишљењу.

ГЛАС: Да ли се на овај начин удара на темеље Дејтонског мировног споразума и конститутивност народа?

МИЈОВИЋ: Изреком пресуде се утврђује повреда опште забране дискриминације присутна у Уставу БиХ у односу на структуру Дома народа и Предсједништва БиХ.  Моје лично мишљење је да седмочлано Вијеће није, баш као ни Велико вијеће у предмету Сејдић и Финци, ушло у детаљнију анализу уставних одредаба о структури и функционисању Дома народа. Наиме, састав Дома народа није резултат изборног процеса, јер чланове Дома народа упућује, односно именује већина у НСРС или већина у клубовима Бошњака и Хрвата у Парламенту Федерације БиХ. Уколико је организациона структура Дома народа дискриминаторна, како се може закључити из пресуде, може ли се исто тврдити и за оне парламентарне системе гдје се мјеста у другом дому парламента насљеђују, као што је случај у британском Дому лордова, или су условљена претходном јавном дужношћу, као што је случај у њемачком Бундестагу? Етничка структура Дома народа је, као и структура Предсједништва БиХ, утврђена као таква из простог разлога обуставе непријатељстава и гаранције да ће народи у БиХ бити третирани као равноправни.

ГЛАС: Шта ако српски, али и хрватски представници власти, а што је већ и најављено, одбију да спроведу ову одлуку, које су могуће консеквенце?

МИЈОВИЋ: Исте као и у случају неспровођења пресуде “Сејдић и Финци против БиХ”, од чијег је доношења прошло скоро 14 година. Да би се пресуда спровела, она мора најприје постати коначна, што је ствар протока времена и тог да ли ће бити покренут захтјев за одлучивање од стране Великог вијећа Европског суда. Након тог, како је стипулирано Уставом, измјене одредаба морају бити усвојене двотрећинском одлуком Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ, што подразумијева већинску вољу за промјене, а свједоци смо да такве воље, ни кад је у питању спровођење пресуде “Сејдић и Финци”, нема.

Протокол 12

ГЛАС: Када се говори о овој пресуди, помиње се и такозвани Протокол 12. Можете ли појаснити о чему се ради? Повела се и полемика ко ју је потписао?

МИЈОВИЋ: Протокол бр. 12 је саставни дио Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода који уводи општу забрану дискриминације, а који је специфичан по томе што су државе потписнице Конвенције имале избор и могућност да га прихвате, односно ратификују, или не. Свега двадесет држава је извршило ратификацију, док је већина држава чланица, укључујући и најутицајније попут Њемачке, Француске и Уједињеног Краљевства, одбила да то учини, управо из политичких разлога. Прво што сам се запитала кад је Европски суд одлучивао у предмету “Сејдић и Финци” било је да ли су власти БиХ биле у потпуности свјесне могућих посљедица ратификације овог протокола. Из данашње перспективе, мислим да је одговор негативан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.