Карићева топузом удара по науци

Каже ово за “Глас Српске” српски члан Комисије за очување националних споменика БиХ Анђелина Ошап Гаћановић истичући како је то нетачно, јер је Анекс 8 правна потврда управо тога да не постоји “униформно босанско насљеђе, већ да је оно састављено од културног насљеђа етничких група савремене БиХ”.

- Члан 6 Анекса 8 јасно доноси дефиницију националног споменика. Према томе, ради се о једној свјесној манипулацији јавношћу и намјерно погрешном извртању чињеница, с циљем приказивања постојања, како је навела Карићева, “заједничког босанског националног корпуса” и “босанскохерцеговачког насљеђа” које, у ствари, нити правно, нити суштински историјски не постоји - истакла је Ошап Гаћановић коментаришући реакцију дијела сарајевске јавности која је “осула дрвље и камење” на апел српских историчара који су у свом писму прије неколико дана још једном упозорили на све перфидније покушаје отимања културно-историјског насљеђа српског народа, с којим се паралелно спроводи и један идентитетски инжењеринг с циљем прављења тзв. “босанске нације”.

Према њеним ријечима, њено ново помињање Твртка И Котроманића, стећака, повеље Кулина бана и Чајничког јеванђеља у контексту негирања њихове припадности српском националном културном и историјском корпусу је доказ да је овај недавни апел српских научника оправдан.

- Поново се дрзнула да каже да је Чајничко јеванђеље настало у окриљу јеретичке цркве босанске. Заборавља да је оно настало и очувало се у литургијској употреби у окриљу СПЦ више од 500 година. И колико год се скорија сарајевска научна јавност вртила око покушаја да га докаже као јеретички рукопис, толико је само доказала да оно није ништа мање српско и ништа мање написано на темељима православља. О јеретичкој цркви босанској нема нити једног научног доказа - поручила је Ошап Гаћановић.

На нове историјске вратоломије Карићеве, која је, иначе, правница, али и појединих бошњачких историчара, реаговали су и аутори поменутог апела, који су потписала 43 историчара из Српске и Србије.

Један од њих је декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић који каже да “историје има колико има и историјских извора, а то што ти извори понекад не годе свачијем оку и уху, је проблем оних који желе присвојити српску културно-историјску баштину”.

- Реакције из ФБиХ су очекиване, али, на њихову жалост, и научно неутемељене. То што је византијски цар и писац Константин VII прецизно лоцирао земље које насељавају Срби, што се српско национално име на простору данашње БиХ помиње у већем броју историјских извора из средњовјековног периода, што су Срби први имали штампарију на овом простору, још у шеснаестом вијеку у Горажду, што се Стефан Вукчић Косача титулисао као Херцег од Светог Саве, што се Твртко крунисао над моштима Светог Саве у Милешеви, све су то за некога у данашњој БиХ непријатне историјске чињенице, али то није наш проблем - поручио је Мастиловић.

И професор на Православном богословском факултету у Фочи Дарко Ђого сматра како се о историјским чињеницама не може расправљати, те да тако расправи није подложно ни стање ствари које каже да Константин Порфирогенит спомиње Босну као дио крштене Србије.

- Чини ми се да је сарајевска чаршија навикла да, као у дјелу великог српског прозаисте Меше Селимовића “Тврђави”, јалијашки сломи свакога, живог и мртвог. Да ижџепари и здравог и болесног. Али са чињеницама то не иде. Можда неки сањају Босну без Срба, међу прецима и међу савременицима, но та српска земљица преживјеће и овај тамни час стране окупације и њихове лажи - поручио је Ђого.

Слично мишљење дијели и историчар Борис Радаковић. Каже да они који “прозивају” потписнике апела да су се водили идеолошким и дневно-политичким мотивима, а никако науком, свјесно пренебрегавају и заборављају да управо стручна и политичка јавност, а уз њих и многи лаици са простора ФБиХ, годинама уназад ненаучно пројектују темеље данашње државне заједнице БиХ у средњи вијек и доба банова и краљева.

- Истина, неки декларативно тврде да данашња БиХ нема везе са државом Котроманића, али када се уклоне наслаге стручних термина и других бираних ријечи, видимо да се иза тога крије пробосанска Калајева идеја о босанској нацији којој припада све што се налази на територији данашње БиХ. Дакле, раде управо оно што приговарају српским историчарима - истакао је Радаковић.

Додаје и да је Чајничко четворојеванђеље, на које су око бациле Карићева и бошњачка јавност, богослужбена књига која се вијековима користи у окриљу СПЦ и ту Дејтон, на који се градоначелница позива, нема никакву улогу. Сматра и да су њене изјаве, у ствари, попут топуза који она ставља изнад науке, јер се споразум који је прекинуо грађански рат у данашњој БиХ настоји искористити као бич за кажњавање сваког научног резултата који не одговара званичном Сарајеву.

- Пуна су им уста приче о насљеђу “свих нас”, о науци и објективности, али само као својини данашње БиХ. Овој причи треба додати и настојања о писању уџбеника историје за школарце, који ће бити заједнички и говорити о заједничкој историји. То није ништа друго до повампирење теорије Бењамина Калаја о “босанској нацији” - сматра Радаковић.

Према ријечима професора на Филозофском факултету у Београду, историчара Милоша Ковића, тврдити да данашњи Срби немају ништа с онима из средњег вијека је смијешно, јер се не може негирати историјски континуитет српског народа.

- Волио бих да знам какве су квалификације Карићеве, која дели историјске лекције. Истина, Чајничко јеванђеље припада свима, читавом свету, па и БиХ, али је оно пре свега српско наслеђе и не може се отимати од нас и припајати новом бошњачком идентитету. Тако је и са краљем Твртком. Ако желимо видети шта је о свом идентитету говорио Твртко, можемо лако пронаћи ако заронимо у историју, баш као и случајевима других владара средњовековне Босне. Историјски извори су једини релевантни, не нечије жеље - нагласио је Ковић.

Подсјећања ради, група српских историчара недавно је упозорила како је недопустиво да се и даље краљ Твртко проглашава “босанским”, његова повеља каменом темељцем босанске писмености и државе, јер се ради о српском владару и најстаријем писаном споменику на српском народном језику. Напоменули су и да је недавни случај у вези са Чајничким јеванђељем, које су поједини “научни” кругови из ФБиХ прогласили списом “босанске провенијенције”, на том фону, негирања његовог православног и српског карактера.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.