Каран: Уставни суд БиХ је грешка која одудара од бића и принципа Дејтонског споразума

-Првомартовски референдум којим се одређивао статус након распада СР БиХ је одржан без једног, српског народа. Данас, 2023. године поново је на сцени покушај да се „уставна одбрана“ договорене заједничке сложене конфедералнофедералне државне заједнице два ентитета и три равноправна конститутивна народа гради без воље српског народа - истиче Каран.

Он подсјећа да су три зараћене стране у грађанском-етничком трагичном сукобу у Њујорку 26. септембра 1995. године, у наставку преговора о будућој новонасталој држави, дале Уставном суду улогу чувара договорених принципа нове државне заједнице конфедерално-федералног облика државног уређења, као једино могућег у доминантно мултиетничком друштву са три доминирајућа конститутивна народа.

-Принципи на основу којих су пристале три зараћене стране да ипак живе скупа су били једино могуће гаранције да ће сваки народ моћи наставити своје битисање у слободи, равноправности, еманципацији својих културних, етичких, језичких, духовних, религијских, историјских вриједности. Гарант за њихово учешће у државној власти је кроз паритетни састав са другим народима и кроз консензус, као начин доношења одлука који је уједно и принцип онемогућавања било каквог прегласавања и мајоризације - појашњава професор Каран.

Према његовим ријечима, све институције законодавне и извршне власти на нивоу заједничких институција савезне државне заједнице су тим принципима имале ове механизме као уставне гаранције, а само једна институција, "због наивне конструкције" о ауторитету независне правне струке и мисли и помисли о идеалном праву и правичности није предвидјела заштиту паритета и консензуса ни федералне јединице (ентитете) ни конститутивног народа, био је Уставни суд БиХ.

Каран подсјећа да Устав БиХ респектује принцип федералног представљања у Уставном суду БиХ, на штету етничког представљања, али ни то представљање нема заштиту у процесу доношења одлука простом већином (углавном три странца и два Бошњака). У складу са цјелином дејтонских принципа, у свакој одлуци Уставног суда морао је, како каже, бити један глас из ентитета.

Такође, Устав БиХ не захтијева да судије морају на било који начин припадати једном од конститутивних народа, нити да се морају изјашњавати којем народу припадају.

-Такви захтјеви и услови, тако тумачећи, не би били у складу са принципом независности судија. Тако су размишљали преговарачи у Женеви, Њујорку и Дејтону. И грдно су се преварили. Ова грешка је постала „снага“ антидејтонског Уставног суда који је 28 година користи да руши, мијења, преобликује, модификује сложени, усаглашени, федерални оквир државог уређења и претвара га по вољи већинског бошњачког народа у унитарну, децентрализивану државну заједницу у којој ентитети (федералне јединице) постају високо децентрализована администратино територијална управна подручја са снагом јединица локалне самоуправе - истиче Каран.

Он наглашава да "ако постоји грешка која одудара од цјелине бића, али и принципа Дејтонског споразума, онда је то Уставни суд БиХ".

Данас, како каже професор Каран, као посљедицу 28 година "антидејтонског и неуставног дјеловања Уставног суда БиХ", имамо укидање члана 39 Правила Уставног суда БиХ који прописује да ће се сједница Уставног суда у пленарном сазиву којој не присуствују најмање тројица судија које је изабрао Представнички дом Парламента ФБиХ и најмање један судија ког је изабрала Народна скупштина Републике Српске одложити с тим да ће се, у случају понављања исте ситуације без оправданих разлога, наредна сједница одржати.

-Данас је Уставни суд БиХ отуђени центар (све)моћи, власт над властима, судократија на сцени, орган самовоље, експозитура великобошњачке мајористичкре политике, рушитељ дејтонских, договорених принципа, рушитељ Устава БиХ, предводник елиминације пронађеног оквира заједничког живота у мултиетничкој конфедералнфедералној новонасталој државној заједници - истиче Каран.

Он наглашава да је најважније питање функционисања и опстанка мултиетничких држава, вишезначно сложених конфедерално-федералног типа (каква јесте и БиХ) је питање подјеле надлежности, те у вези са тим, питање уставноправне ефикасне контроле тих конфедерално-федералних односа и расподјеле надлежности.

-Разлози за доношење закона о Уставном суду БиХ су вишеструки, имајућу у виду карактер БиХ, њено сложено федерално уставно-правно уређење, начин гласања би се морао прилагодити таквим околностима. Доношење закона о Уставном суду БиХ услов је даље уставноправне стабилизације и гаранција уставноправне функције овог суда у, и овако крхком босанскохерцеговачком суи генерис конфедералнофедералном, сложеном, мултиетничком облику државног уређења - закључује професор Каран.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.