Каран: У плуралном друштву етничко није ретроградно, већ стабилизација
БАЊАЛУКА - Заговарање принципа један човјек - један глас у плуралном бх друштву је тоталитарна идеологија и управо због тога БиХ није, не може и неће бити унитарна – грађанска /тоталитарна/, оцијенио је професор уставног права Синиша Каран.
У ауторском тексту за Срну Каран је нагласио да је свака држава на свијету више или мање плуралистичка и може бити различито уређена, али сваки други облик државног уређења осим сложеног, федералног у мултиетнички плуралним друштвима /политички организовано друштво/ просто није могућ, није одржив и противрјечан је сам себи.
Ауторски текст професора Синише Карана Срна преноси у цијелости:
Три доминантна народа /конститутивна/ у БиХ уставно су позиционирани са уравнотеженим позицијама које превладавају природно постојање различитих вриједности које их, сваку за себе, карактеришу њихове етничке, вјерске, културне и све друге посебности.
Те посебности по природи обиљежја која у плуралном друштву имају, представљају латентну нестабилност и немогућност консензуса о заједничким вриједностима.
Опција да дјелују унутар једне државе једни поред других је могућа само као политичка, државна организација која ће одржати и истаћи у државно-функционалном смислу етничку, вјерску и културну различитост. Ако се поремети та политичка организација, питање посебности и њеног очувања постаје прворазредно питање.
Сукоб државе и заједничких вриједности /у БиХ је то унитаритичко-грађански концепт/ и посебних вриједности је директна пријетња избалансираном односу посебности као саставних дијелова заједничке државе и воде у настабилност и опстанак државе доводе у питање.
У плуралној заједници БиХ са три народа уравнотеженог супарништва обликованог политичким институцијама заснованим на уставу, није могућа доминација само једне вриједности – народа у односу на друга два.
Оваква друштва по природи не опстају, али јесу могућа ако почивају на уравнотеженој супротстављености, политичкој, уставној организацији која препознаје и фаворизује етнос и културну различитост, а везивно ткиво треба да буде консоцијацијска демократија као једини пожељан облик демократских рјешења у подијељеним друштвима, али и једини механизам управљања конфликтима као крајњим циљем у плуралним друштвима спречавајући тиранију већине, интегрише посебности кроз вето, паритет и консензус у механизмима одлучивања државних институција законодавне и извршне власти, као и сегмената судске.
Заговарање принципа један човјек - један глас у плуралном бх друштву је тоталитарна идеологија која не препознаје различитости, посебности и заступање тих посебности као политички легалан и легитиман процес. Додатно тај принцип поспјешује и отвара сукобе, супротно је бићу плуралног друштва, није механизам опстанка већ нестанка, доводи до доминације једних у односу на друге, неодржив је опасан, политички, социолошки и укупно друштвено је немогућ.
Најважније начело опстанка плуралног друштва треба бити толеранција, видљива посебност, политичка организованост, консоцијацијска демократија.
Принцип један човјек - један глас у БиХ је пут њеног нестанка.
Политичка демагогија тоталитарног карактера у облику злоупотребе и изговора кроз појмове људских права, међународних стандарда, демократије је непримјењива у дубоко поларизованом плуралном бх друштву и не одражава његову друштвену подлогу, а није у стању рјешавати конфликте који су својствени мултиетнички плуралним друштвима.
Позивање на грађанску државу је фактор нестабилности друштва, изговор за реализацију парцијалних циљева, детерминирајућа, ограничавајућа, руши саму себе, ствара лажну слику о једнакости, а у плуралном друштву представља негацију природне неједнакости, посебних вриједности, које природно не захтјевају заједништво тоталитарног типа.
Грађанска демократија може бити дјелотворна само ако већина њених чланова вјерују да је њихово политичко друштво заједнички подухват и да је важност тог подухвата толика да у њему свако треба да учествује како би се очувало његово демократско функционисање.
БиХ као плурално друштво, настало међународним уговором /притиском/ на до тада зараћене стране није заједнички подухват, она је заједничко мјесто три посебности, вриједности које хоће, желе и могу да сачувају те своје посебности као услов опстанка цјелине /бх/ плуралног друштва.
И не да етничко није ретроградно, оно је у плуралном друштву стабилизација, политички оквир, посебна вриједност која има интерес да штити заједнички оквир само у мјери у којој није и сама угрожена.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
