Јеромонах Јефтимије, игуман манастира Пива, за Глас Српске: Отворимо срца пред Спаситељем људи

Поручио је ово за "Глас Српске" јеромонах Јефтимије Шкулетић, игуман манастира Пива, једног од најзначајнијих српских православних манастира на територији данашње Црне Горе, некадашње Старе Херцеговине.

- Ако се данас окренемо око себе видјећемо прилично велику отуђеност, равнодушност и неправду у доста радних организација, у многим институцијама, у породици. Потребан је већи лични труд у свим областима живота да бисмо се одржали у овим тешким временима. Не треба много гледати туђи нерад, него сваки посао радити од срца као да угађамо Богу, а не људима - истакао је игуман Јефтимије.

Подсјећа да су Божић и Васкрс најрадоснији хришћански празници те да је у српском народу, све донедавно, од села до села празник Рођења Христовог обиловао разноликим и бајковитим обичајима.

- И данас је задржан обичај налагања бадњака, затим ту су и полазници, који се посипају житом, полагање сламе на поду куће подсјећа на јасле у којима се Христос родио. Диван је и обичај мирбожења и управо на тај дан људи се мире са другима ако су били у завади. Пошто данас људи већином живе у градовима, непосредан доживљај традиције је све мањи. Неопходно је да данас више сазнамо о православљу и о највећим хришћанским празницима. Задњих двадесет година штампано је много православних књига и треба да их читамо, између осталог што оне поред разумских одговора доносе и мир души - рекао је игуман Јефтимије.

Да бисмо на прави начин осјетили радост Божића игуман Јефтимије сматра да нам није довољно само рационално знање.

- По дубоком опиту Светих Отаца центар човјековог бића је срце. Бог тражи наше срце. Наше је само да отворимо срце, али то није лако. Знамо из свакодневног живота да је тешко истински вољети чак и наше најближе. Поготово некога кога не видиш, Бога. Због тога треба да очистимо своје срце помоћу поста и молитве. Не можемо, на примјер, одмах да послије роштиља и поднапити идемо у манастир и доживимо светињу. Људи су раније, и ако није било вријеме поста, постили бар три дана да би отишли у Острог код светог Василија. Кад очекујемо неког стидног госта или идемо код других у госте, ми се припремимо, облачимо најљепше одијело, спремамо најљепше јело, одабирамо пригодне дарове. Тако и ми треба да се преко вишедневног поста, изнутра припремимо да дочекамо Госта и Домаћина, Спаситеља људи - сматра јеромонах.

Указује да се људи данас највише срећу на сахранама и по кафанама и да све више заборављамо да се веселимо и осмишљавамо наш живот уз хришћанске празнике. Требало би да се угледамо на дјецу која се најискреније радују празницима и поручује:

- Божић је изразито породични празник. Три недјеље прије Божића у црквеном календару означене су као Дјетињци, Материце и Оци, да би нас подсјетиле на огромну улогу и значај породице. Познато је да домаћин који на прави начин слави славу и уопште хришћанске празнике, осјећа веће самопоуздање и сигурност и задобија веће поштовање у породици. Касније и кад одрасту, дјеца не остављају побожне родитеље. Опет, жена није нигдје поштована као у хришћанству. Богородица је код самог престола Божијег, изнад часних небеских сила. Свака мајка треба да има узор у Богомајки. У овим предбожићним данима дјеца вежу ноге родитељима очекујући од њих неки дар. Све у свему дјеца најрадосније дочекују овај празник. Шароликост обичаја и свјетлост Бадње вечери дјеца дубоко упијају у себе. Ти радосни тренуци дјетињства имају велики значај касније, кад као одрасли људи, западнемо у различите животне кризе - указује игуман Јефтимије.

Подсјећајући нас на ријечи Јеванђеља да се царство Божије трудом задобија, игуман Јефтимије истиче да би наш труд требало да се огледа у миру и радости у Духу светом.

- Природно је да човјек жели бити срећан и да има мир у души. Сваки човјек је у дубини својој њежан, жељан љубави, радости, вјечности и бесмртности. Царство Божије је мир и радост у Духу светом. Или "оно што око не видје, ухо не чу и у срцу човјековом не дође". Или опет како Дучић каже само "лудаци" трагају за благом цара Радована. Царство Божије можемо једним дијелом доживјети већ овдје на земљи. Како? Прије свега треба бити православно крштен, а онда порадити на себи. Треба држати пост, молитву, исповијест, причешће, бити пожртвован и милосрдан. Када будемо на том путу и то радили уочићемо једног главног непријатеља, а то смо ми сами. Доћи ћемо до закључка да је наш егоизам или разна угађања себи узрок наших немира. Борићемо се против гордости и сујете, извора свих зала. Постепено, благодаћу Божијом, шириће се наше срце и све више ћемо задобијати унутрашњу слободу. Напосљетку ћемо схватити да је то оно што смо тражили читавог живота - истиче овај духовник.

На питање како расти у врлини у временима у којима је много изазова пред свима нама, игуман Јефтимије објашњава да је за то кључан начин живљења на земљи.

- Нажалост, у нашем времену нема ни редовног служења војног рока. Војска је одувијек формирала карактер младих људи у смислу дисциплине, послушности и била добра припрема за будући самостални живот. Обично, проблем данашњег младог човјека је начин живота. Када млади човјек дође у манастир ми га учимо да рано устаје, да преузме неку одговорност, да не сједи и упразно мисли, да не буде превише на интернету него да је сабран и активан. Признаћете, ово су све елементарне ствари са којима се боре и савјесни родитељи у породици. Важно је код младог човјека препознати његове дарове и у том правцу развијати његову креативност. Ако су млади послушни, онда се у манастиру и релативно брзо преображавају и нестаје оне меланхолије која је данас често заступљена код младих. Ми монаси кад примијетимо њихов напредак, неизмјерно се радујемо - објашњава игуман.

Додаје да ако тако будемо савјесно радили имаћемо и препреке, али бићемо испуњенији и неће нам бити досадно, испразно и бесмислено.

- Не треба да будемо малодушни већ наше драгоцјено вријеме схватити као изазов. "Не бојте се, ја сам побиједио свијет" -  каже игуман Јефтимије.

Подсјећа да су православни манастири неугасиво кандило вјере у које су некада давно одлазили најученији и врло умни људи. Монаштво је један идеал, а чим је више молитве, поста и уздржања онда је све присутнија и благодат Божија која неодољиво привлачи људе.

- Прије двије године један наш студент, који је студирао теологију на православном одсјеку у Минхену, дошао је са неколико колега Нијемаца који студирају протестантску теологију. Како је било љето долазили су и разни посјетиоци у манастир Пива. Послије неког времена једна студенткиња је помало изненађена закључила да протестантски мисионари морају ићи у народ да би проповиједали, а овдје, у манастир, људи сами долазе. Ово њено виспрено запажање је било тачно, али не знам да ли је схватила разлог због чега људи воле да долазе у манастир. У ранијим временима најбољи људи су одлазили у монахе. Сјетимо се принца Растка који је једно вријеме управљао Херцеговином, затим осталих Немањића, краљева и краљица, деспота и деспотица, велможа и многих часних људи из свих слојева друштва. Послије Миланског едикта 313. године и слободе хришћанства, манастири су и настали да би сачували идеал хришћанства и неприкосновене борбе за царство Божије. И данас се нарочито треба чувати од "духа свијета", од релативизма, површности, критичког рационализма и разводњавања православља - појаснио је јеромонах Јефтимије.

Овај духовник је игуман једног од најзначајнијих српских православних манастира на територији данашње Црне Горе, некадашње Старе Херцеговине, вишевјековног зборишта православних Срба, за који су везана богата народна предања. Ништа мање богатија није ни ризница овог духовног здања.

- Историјски догађаји везани за манастир познати су преко разних списа и народног памћења. Издвојио бих један догађај који личи на легенду, а у ствари је истинит. Почетком XIX вијека монах Јоаникије Радојичић записао је на маргинама  богослужбене књиге сљедеће: "Бјежаће манастир од воде и убјежаће". Послије неколико реченица даље наставља : "...а то ће бити у вријеме кад ће људи мислити да све могу, да све умију и да све знају". И заиста манастир је послије стотину педесет и више година након овог записа, због градње хидроцентрале Мратиње у периоду од 1969 - 1982. године, успјешно премјештен на нову локацију. Тринаест година је прављен и тринаест година је премјештан. Та подударност није била намјерна - прича игуман.

Ризница манастира Пива у садашњем изгледу је урађена за вријеме преноса манастира. Од црквених одежди упечатљив је везени омофор са светитељским ликовима патријарха Саватија, јединствен је и ђаконски орар као и сакос из Венеције. Једини примјерак псалтира из ободске штампарије из 1492. године налази се у манастиру Пива, а ту су и штампани службеници и молитвеници Божидара Вуковића из 1519. и 1520. године.

- Ту су и четири рукописна јеванђеља из друге половине XVI вијека која су споља и изнутра врло раскошно урађена. Кандила и кадионице из XVII и XVIII вијека са предивним орнаментима и изображењима светитеља. Резбарени крстови су претежно рађени на Светој гори, а окивани су у Чајничу, Сарајеву, а вјероватно и у самом манастиру. По љепоти издваја се икона Успења Пресвете Богородице рађена у касно византијском стилу познатог српског сликара Јована из 1639. године. Посебно интересовање код посјетилаца изазивају торбица и фишеклије Баја Пивљанина, великог јунака и пријатеља светог Василија Острошког - наводи Јефтимије.

Кад је саграђен манастир 1586. године урађен је један мањи иконостас. Умјесто њега касније је постављен нови иконостас из 1639. године који се и сада налази у цркви. Квалитетно је у дрвету изрезбарен и сав је позлаћен и раскошан. Иконе су умјетнички много вриједне. Ликове Господа Исуса Христа, Успења Пресвете Богородице и  Пресвете Богородице са Богомладенцем је урадио познати српски сликар ђакон Лонгин из Пећке патријаршије у другој половини XVI вијека. Остале иконе на иконостасу је радио сликар Јован са својим ученицима у првој половини XVII вијека. Крст је из 1605. г. кад су и урађене фреске у манастиру. Његова висина је преко пет метара и један је од највећих крстова на иконостасима у српској православној цркви.

- Народно предање каже да је за израду крста дата вриједност од четрдесет пет пари волова као прилог људи из пивског села Борковићи. Изнутра, код јужних врата на лијевој страни налази се ктиторска композиција на којој је приказан митрополит Саватије Соколовић како приноси цркву Богородици, пошто је манастир посвећен Њеном Успењу. На десној страни приказан је приложник неке манастирске зграде који по својој одјећи подсјећа на Турчина. У народном предању заступљено је мишљење да је то лик Мехмед паше Соколовића, вјероватно Саватијевог стрица. Међутим, неки ранији и савремени еминентни истраживачи, професори историје умјетности из Београда сматрају да је то неки српски кнез и да таквих изображења има у још неколико српских манастира. Тврде да је то био начин одијевања имућних људи тога времена - препричава игуман Јефтимије.

У овом манастиру се чува неколико светих и чудотворних моштију: рука краља Уроша И, оца краља Драгутина и Милутина, ктитора манастира Сопоћани; вилица свештеномученика Елефтерија (прва половина II вијека), Часног Крста Господњег, једанаест већих честица моштију од којих је једна св. Ане, мајке Пресвете Богородице. У манастиру су били и дијелови моштију св. Григорија Богослова и св. Григорија Јерменског, али су временом нестали. Због свих ових драгоцјености, али и значаја, ову светињу походи све више вјерника и ходочасника из цијелог свијета.

- Вјерници не долазе само због ових светиња, већ и због љепоте, благодати и духовности овог историјски и културно значајног манастира - истиче игуман Јефтимије.

Додаје да се свакодневни живот у манастиру одвија кроз главне активности, а то су молитва, физички рад, читање душекорисних књига, гостољубље, па опет молитва.

- То од нас Бог тражи и то је за монахе једино потребно. На тај начин покушавамо да служимо нашем српском народу и свим људима добре воље - закључује игуман манастира Пива.

Вишевјековно збориште

Манастир Пива се налази у Плужинама у Црној Гори, а дио је Епархије будимљанско-никшићке. Манастирска црква Успења Пресвете Богородице подигнута је између 1573 - 1586. године од стране митрополита херцеговачког Саватија Соколовића, потоњег патријарха српског

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.