Историјска документа потврђују да је Степинац знао за убијење Срба у НДХ

Према документима која су предочена поменутом листу, докази више него јасно показују учешће Степинца у најмонструознијим злочинима над Србима, Јеврејима и Ромима и да је не само добро знао шта се догађа у НДХ од самог почетка, него је и устшаком поглавнику Анти Павелићу помагао у остваривању "чишћења неаријеваца", односно Срба, Јевреја и Рома.

Ова документа свједоче да је Степинац, на захтјев Павелића, у "Католичком листу", на првој страници пренио поглавникову "Ванредну законску одредбу од 26. јуна 1941. године, у којој је проширена основа за све врсте прогона у НДХ, те озакоњени масовна хапшења и депортације у логоре".

Још се апеловало на свештенство да "одредбу треба прогласити са проповједаонице, када се народ у пуном броју сакупи у цркви".

И та преписка и послушност према Павлићу, оцјењује лист, јасно показују да је Степинац јако добро знао за геноцидни режим и његове методе, које је од прве године рата на овим просторима бранио.

Вјероватно је, што ће наредна истраживања појаснити, Степинац о свему обавијестио папу Пија и Ватикан, гдје су пристизали детаљи о усташком режиму и из других извора, истичу "Новости".

Документи које је истражио једна од водећих хрватских историчара Иво Голдштајн откривају да је талас масовних хапшења Срба у Загребу почео 22. јуна 1941. године, због гласина да Срби за Видовдан наводно спремају устанак против НДХ.

Терор је био страшан, а био је резултат и благонаклоности црквених кругова, који су и сами објављивањем Павелићеве наредбе учествовали у припреми злочина.

У овим документима пише да саме депортације у логоре Степинац уопште није доводио у питање, а Павелићу је једно предлагао да се предузму мјере за блажи поступак при слању у логоре.

У писму Павелићу, Степинац признаје да се "према неаријевцима поступа окрутно", а самим тим што је људе дијелио на аријевце и неаријевце, кардинал је прихватио расистичку реторику усташког режима.

Степинац је предлагао да се онима који се шаљу у логор "омогући да спреме најнужније ствари, да заврше обавезе према породици и послу, а да се слање не обавља у пренатрпаним, пломбираним возовима".

Тезу о "повлашћеним Јеврејима" или о "допустивом кажњавању због неправди које су Јевреји починили", Степинац понавља у писму министру унутрашњих послова НДХ Андрији Артуковићу у марту 1942. године.

Тада додаје да се "не може дати за право да се индивидуално невине људи прогони".
Код свог става према Јеврејима и Србима, за које није било упитно да ли их треба слати у логоре, Степинац је остао чврсто до краја 1942. и почетка 1943. године.

Према писању листа, Степинчева писма упућена папи Пију много отркивају о насилном покатоличавању православних Срба, као на примјер из 1941. године, гдје загрбачки кардинал пише папи како "вјерује када би поглавник Павелић био 20 година на челу владе, из Хрватске би били посве ликвидирани шизматици", односно Срби.

Такође, Степинац у мају 1941. године брани доношење расних закона у НДХ и закључује да је "много мање зло то што су Хрвати донијели овај закон, него да су Нијемци преузели сву власт".

Лист указује да се преписка са Ватиканом одвија и када усташе над Србима спроводе геноцид, када су поубијали 200 спрских цивила у селу Гудовац крај Бјеловара и 400 у Глини, те да је истог дана знао за те злочине, али је истовремено тражио од папе да призна НДХ.

- Не сумњам, Свети оче, да се овдје води очајна борба на живот или смрт између шизме која је представљена у српству и католичанства представљеног Хрватима - писао је Степинац папи Пију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.