IN MEMORIAM Пуковник Ристо Нинковић - Риле Легенда

 Красила га је стручност, лични морал и скромност. Легенда је додатак имену који ваља заслужити или титула која се људима даје одмиља. Рођен је у селу Сајковићи 1941. и недуго по рођењу остаје без оца устаника против надолазећег фашизма. Самохрана, неписмена мајка Стана кроз тешко вријеме наставља да води бригу о њему, брату и сестрама. У тзв. Осмој офанзиви из каменитог, родног Ливањског поља мајка се са дјецом пресељава у Бачку Паланку, гдје је Ристо похађао и завршио основну школу.

По завршетку похађа средњу војну школу оклопно-механизованих јединица ЈНА у Бањалуци. Као један од најуспјешнијих питомаца наставља похађати Војну академију, опет смјер оклопно-механизоване јединице у Бањалуци. С поносом се радо сјећао и причао о својим професорима, узорима, међу којима је нарочито истицао наставнике Машана Радовића и Невенка Гребенаревића. Као један од најуспјешнијих питомаца стиче право да бира гарнизон, односно мјесто службовања. Он је заволио Бањалуку и бира Бањалуку да буде предавач на војној школи и академији, оклопно-механизованих јединица.

Међутим, по потреби службе ипак бива упућен у Сисак у специјалну јединицу, Падобранско-извиђачку чету Команде Армије, гдје почиње његова професионална војничка каријера. Ту је са успјехом прошао низ специјалних обука, преживљавања у природи, борилачких вјештина, антидиверзиона дејства, скакања са падобраном из авиона и слично. Као питомац завршне године стицајем околности имао је срећу да га предсједник Тито вози један круг по Брионима електричним аутомобилом. Као официр са сјајним карактеристикама био је кандидат да буде у обезбјеђењу тада врховног команданта друга Тита. Међутим, цијенећи предсједника и врховног команданта, упућује захтјев, са образложењем да није ништа мање часно служити у трупи, борбеној јединици. Тако почиње његова успјешна каријера официра оклопно-механизованих јединица.

Успјеси, усавршавања и напредовање су ишли својим током. Између осталих, похађао је и курсеве у СССР-у за руковање тада новим тенковима Т55 потом и Т72. као и високу ратну школу у Београду. Током каријере дао је значајан допринос у опитовању сјајног тенка домаће југословенске производње Т84. Бојева гађања су се обављала на војном полигону на Мањачи. Због стручности, он је на чувеној мајској паради 1984. у Београду као старјешина предводио тада понос параде, ешалон тенкова Т84. Обављао је различите одговорне војничке дужности, између осталог, команданта оклопно-механизоване бригаде. Почетак рата 1991 - 1995. га је затекао на мјесту помоћника команданта 1. крајишког корпуса, за оклопно-механизоване јединице, затим и начелника безбједности 2. крајишког корпуса. Савременици, колеге, познаваоци, пријатељи и питомци га памте као сјајног војног педагога у Центру оклопно-механизовних јединица ЈНА, а касније до краја активне службе у Центру војних школа ВРС. Као прави педагог, није имао ништа против да га његови питомци, а и колеге којима је предавао на курсевима усавршавања превазиђу... Вриједно је навести: генерале Ратка Младића, Момира Талића, а наставник у академији је био питомцима, потом сјајним командантима ВРС, генералима Манојлу Миловановићу, Новици Симићу, Славку Лисици, Мики Шкорићу итд. Пуковник Риле је у посљедњем Одбрамбено-отаџбинском рату као официр ВРС дао велики лични допринос успјешном и часном вођењу борбе за опстанак нашег народа на својим вјековним просторима. Током војне каријере без мрља имао је изражен осјећај за солидарност. Учествовао је у организовању мноштва акција добровољног давања крви и спасавању у различитим ванредним ситуацијама, као што су поплаве и земљотреси.

Осим обављања сложених и одговорних војничких послова, Риле је био активан у споту и невладиним дјелатностима. У младости се бавио боксом и фудбалом. У периоду пред рат је дао допринос као један од оснивача пливачког клуба у Бањалуци. Заволио је голубарство и био је први предсједник клуба одгајивача голубова писмоноша “Теслини дарови” у оквиру Народне технике Бањалука. Као предсједник клуба је дао сјајан замах развоју голубарства, за Бањалуку новог спорта, гдје се такмиче голуб и његов одгајивач. Похађао је обуку и на полагању у Новом Саду стекао звање савезни голубарски судија за голубове писмоноше. Голубари и пријатељи су га “ванредно” унаприједили у чин “голубарски генерал”. Остаће још дуго у сјећању организације почасних трка голубова писмоноша на релацијама из Ниша, Београда, Новог Сада итд. Тешко је навести све догађаје и мноштво признања која је за свој пожртвован рад добио.

Један од догађаја за незаборав је испраћај Рилета у више него заслужену пензију. На испраћај су дошли радне-ратне колеге, пријатељи, међу којима и његови некадашњи питомци, генерали Славко Лисица и Манојло Миловановић. Ваља рећи да је Миловановић тада обављао дужност министра одбране у Влади РС. Испраћају су присуствовали бањалучки голубари из Рилетовог клуба. Они су донијели голубове писмоноше испред тадашње катедре ватрене обуке у некадашњем Центру војних школа ВРС “Рајко Балаћ”, гдје је Риле био питомац и годинама предавач, њих двојица су командовали и пустили голубове да обаве почасни лет у част Рилету. Тако је престала Рилетова активна војничка каријера...

Већину свог живота провео је у Бањалуци. Дана 27.10.2022. у 82. години Риле је преминуо, напустио супругу Мирјану, кћерку Станиславу и пријатеље, те се придружио плејади бањалучких легенди.

(Аутор је ратни и послијератни друг Ристе Нинковића)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.