Гардовићи надживјели пуцањ у Сарајеву

Гардовићи јуче нису отишли на сарајевско гробље Баре да тамо његовом оцу прислуже свијеће за покој душе, већ су то учинили широм свијета, у земљама гдје их је живот разасуо.

- Мајка Јелена живи у Београду, као и брат Јован. Сестра Нада је у Бијељини, Арсеније је у Стокхолму, а најмлађи Милан у Малмеу. Тужно је да не можемо отићи баш тај дан, јер, иако су прошле 32 године, никада не знаш каквих људи има - рекао је Драган, који данас живи у Зворнику.

Он је на очевом гробу био прошле године у јулу и са њим су први пут били кћерка и син да дједу прислуже свијећу.

- Иза Николе остало је нас петоро дјеце, 17 унука и 21 праунуче. Гардовићи су надживјели пуцањ у Сарајеву - поручио је Драган.

Он је напоменуо да је Никола Гардовић у Сарајево почетком шездесетих година прошлог вијека дошао из Рудог, да је радио у смјенама у Фабрици “Васо Мискин”, али и у цркви па су га сви звали Поп.

- Учио нас је да будемо добри људи, чему ми сад учимо нашу дјецу. Све су нам дали. Њега су звали Поп па није чудо што су моја три брата свештеници, а и зет нам је био свештеник - навео је Драган Гардовић, који је из прошлог рата изашао као инвалид и ради у зворничком “Млину”.

Присјећајући се кобног 1. марта 1992. године Драган је навео да су убице његовог оца у ствари пуцале у њега, јер је држао српску заставу.

- Послије су рекли да је то била застава СДС-а. Лагали су, била је то црквена застава са крстом и четири слова “С”. Прва два пуцња била су у мене, јер сам ја држао заставу. Куда су прошли, не знам. Расим Делалић Ћело је пуцао и убио мог оца, Шабановић је ранио мог покојног зета у ногу, трећи је био само саучесник - посвједочио је Драган Гардовић.

Подсјетимо, у Сарајеву је 1. марта 1992. године убијен српски сват Никола Гардовић, а рањен православни свештеник Раденко Мировић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу.

Против Николиног убице Расима Делалића Ћеле тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је убијен 2008. године у том граду.

Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних “Зелених беретки” Емина Швракића.

Четврти нападач био је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.

Тог 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур.

Свадбени ручак био је организован у Дому свете великомученице Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији. Након вјенчања стотинак сватова у колони од петнаестак аутомобила упутило се у дом, удаљен око седам километара.

Пошто испред Старе цркве нема паркинга, колона је стала на 150-200 метара даље - код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су кренули пјешке. Према свједочењима сватова и очевидаца, из пјешачке зоне на Башчаршији до сватова се довезао бијели “голф”, у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе. Дошло је до комешања, послије чега су двојица запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи. Послије злочина који су код Дома свете Текле и Старе цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић морала је да се одсели из Сарајева.

У дијелу ФБиХ са већинским бошњачким становништвом 1. март се обиљежава као такозвани дан независности БиХ, јер је тада одржан нелегални референдум о независности и отцјепљењу БиХ од СФРЈ. Срби у Републици Српској 1. март памте по убиству српског свата у Сарајеву, што је био и окидач за почетак ратних сукоба.

Овај трагични датум у Републици Српској се не празнује, већ 21. новембар - дан када је у америчкој ваздухопловној бази Рајт Петерсон код Дејтона парафиран Општи оквирни споразум за мир у БиХ, који је обиљежио крај грађанског рата у БиХ.

Додик: Свако има право на своју заблуду

Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да 1. март није и не може бити празник српског народа у Републици Српској и БиХ.

- То је датум који у себи носи двије тешке чињенице за српски народ - убијање српског свата у Сарајеву и чињеницу да се тада прибјегло прегласавању српског народа на такозваном референдуму. Први март за нас не може бити празник, али јесте путоказ гдје бисмо завршили као народ да није било 9. јануара и наше одлуке да не дозвољавамо никоме да преко нас и умјесто нас доноси одлуке о простору на којем живимо хиљаду година и који је нераскидиво везан за Србе - навео је Додик.

Предсједник Републике је рекао за Срну да свако има право на своју заблуду, па тако и они који 1. март доживљавају као нешто што треба славити те да ће за њега као демократског предсједника српског народа тај датум заувијек бити ништа друго до опомена како би се са нама поступало и шта се нама у БиХ жели, ако и на тренутак одступимо од наше вољене и вјечне Републике Српске.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.