Гардисти не заборављају страдалу браћу

Прва гардијска моторизована бригада ВРС је формирана на Богојављење 1993. одлуком Главног штаба ВРС, махом од младих регрута, старих тек 18 и 19 година из цијеле Српске, а неки су и пунољетства дочекали на линији.

Највећи дио рата бранили су шири рејон Трескавице и Трнова и управо је ту, на суровој планини, заувијек угашено 12 живота чија су гробна мјеста, од Шековића до Босанског Петровца, поново обишли њихови некадашњи саборци.

У Удружењу гардиста за „Глас“ истичу да је 15. април и најцрњи дан у историји бригаде.

Додају да им je данас једна од мисија да чувају у сјећању имена и презимена момака са којима су стали на браник отаџбине, a који нису дочекали мир те колико год могу да помогну њиховим породицама.

-Обиљежавамо и обиљежаваћемо датуме страдања припадника бригаде – поручили су из Удружења чији су чланови, у сусрет васкршњим празницима, помогли гардисту Драженка Малешевића из Рогатице те обишли породицу погинулог саборца Слађана Достанића из Прњавора. Тог 15. априла 1995. године је, наиме, на Трескавици, на врху Пашина планина, на 2.700 метара надморске висине, страдало 12 момака. Непријатељ им је дошао с леђа, по мећави. Неочекивано, на војничким крпљама, како су то раније објелоданили припадници Удружења гардиста за „Глас“.

- У раним јутарњим сатима су напали. Ручним бацачем. Погодили су прво, како смо ми то звали, једну бајту. Страдало је десет момака. Затим су они из друге почели да пружају отпор, њих 15 је зауставило вишеструко бројнијег непријатеља, али смо изгубили још двојицу браће. У дану је угашено толико младости. Имали су по 18, 19 година. Сви су били на редовном одслужењу војног рока, мјесецима нису отишли кући, а Слађан Шиљак се никада није ни јавио кући од октобра, родитељи су га тражили, а кући смо га вратили у сандуку неколико мјесеци касније. Сви Срби, мање више, знају за херојске момке с Kошара, а ово су биле Kошаре прије Kошара – причају данас чланови тог Удружења.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.