Душан Голo: У Мостару доживљавамо судбину Срба на Космету!
Малобројни Срби који данас живе у Мостару, њих око 3.000, проживљавају исту судбину која је задесила српски народ на Косову и Метохији, који је свакодневно изложен разним врстама притисака, који за крајњи циљ имају етничко чишћење.
Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” предсједник Координације Срба Мостар Душан Голо, коментаришући најновији ексцес у овом граду када су на игралишту у повратничком српском насељу Баћевићи нападнута дјеца, а игралиште и село облијепљени усташким симболима. Иако су починиоци овог напада идентификовани, истиче да мјештани овог села и даље живе у огромном страху и неизвјесности шта би им могао донијети нови дан. Због тога сматра да између Срба из Мостара и на Косову и Метохији нема готово никаве разлике. На Космету се, како истиче, спроводи отворено насиље и терор, а у Мостару прикривено и перфидно. Поручио је и да ће, ако се нешто не уради, резултат на крају бити исти.
ГЛАС. Шта се конкретно десило тог дана?
ГОЛО: Све је почело када је једна група младића хрватске националности дошла у село и игралиште на ком се играју наша дјеца, а онда и подручје око спомен-парка посвећеног жртвама Другог свјетског рата и убијеним цивилима од стране усташа облијепила наљепницама са усташким симболима. Иако је полиција о том била одмах обавијештена, није реаговано. Наша дјеца су скинула те наљепнице, након чега је ова група поново дошла и у касним ноћним сатима и напала их палицама. Да родитељи нису изашли да помогну, било би свашта. Сматрам да је ово било организовано, како би се изазвале вјерске и етничке тензије, али и страх код мјештана српског села Баћевићи. Трагично је да нико од представника хравтског народа није реаговао на ово. Нико од њих није дошао ни до Баћевића, да пружи подршку преплашеним људима. И ово много говори.
ГЛАС: Кажете да овај напад није био спонтан?
ГОЛО: У почетку смо мислили да се ради о спонтаним провокацијама и нападима, дјечијим несташлуцима, али ако ствари сагледамо мало шире може се закључити да је све било унапријед осмишљено и организовано. И то је нешто што највише плаши. Ми смо све ово схватили веома озбиљно.
ГЛАС: Ако сам Вас добро схватио и раније је било сличних ствари. Да ли сте их пријављивали и како их је полиција рјешавала?
ГОЛО: Полиција је овог пута реаговала тек након притиска јавности. У почетку су све покушали заташкати, односно приказати на погрешан начин. Говорили су како није било усташког обиљежја, што наравно није тачно. Имам фотографије које је снимио мој унук. У Баћевићима се иначе налази једини споменик посвећен жртвама усташких злочина у Другом свјетском рату. И онда неко дође и лијепи усташка обиљежја и кукасте крстове. Шта је то него свјесна и планска провокација? И овај сллучај је показао на који начин су одгајана та дјеца која су то радила, али и српска која су то скидала. Највећа је трагедија што се ради о нападачима, младим људима који су очигледно задојени вјерском мржњом. То ми стварно никако не улази у главу, поготово након толико година од рата. Катастрофа!
ГЛАС: Шта надлежни раде у вези с тим питањем?
ГОЛО: Ништа. Све релативизију, иако је проблем годинама присутан. Чак су покушали оптужити чојека који је пријавио напад на своје дијете. Првобитно саопштење је било да су се потукле двије групе младића те да су се дјеца тукла и раније. То је посљедица, али шта ћемо са узроцима. Нико се са њима не бави. Нису нам довољне поруке подршке и осуде.
ГЛАС: С којим се још проблемима суочавате?
ГОЛО: Никаква права не можемо остварити па ни на посао, иако смо на папиру конститутиван народ у ФБиХ. Ми смо грађани такозваног ен-тог реда. Једном од српских званичника недавно сам рекао колики је српски грунт на овим просторима. Он се изненадио. Рекао сам му да је и то вјероватно један од разлога напада на нашу дјецу. И шта ћемо сада? Хоћемо ли се одрећи те имовине или институционално бранити?! Све иде у правцу да се настави са етничким чишћењем које је започело 1992. године. Ако се нешто не учини, ови простори ће на крају остати без Срба. Неће бити нека нова “олуја”, али ту је повјетарац који свакодневно дува. Он се врло често не види голим оком, али га ми осјећамо на својој кожи. И због тога нисам оптимиста када је у питању опстанак око 3.000 Срба у подијељеном граду као што је Мостар у ком двије стране не излазе из ровова ископаних деведесетих.
ГЛАС: Да ли и како власти Српске и Србије могу помоћи?
ГОЛО: Нама је овдје неопходна њихова отворена подршка. Недавно је усвојена Декларација на Свесрпском сабору. Она не би требало да остане мртво слово на папиру. Затражићу од Србије да отвори државну канцеларију за Србе у региону. Није исто бити Србин у Паризу или Берлину и рецимо у Мостару, у ком је српски народ суочен са проблемима који пријете његовом опстанку на овим просторима. Некада је у Мостару живјело 35.000 Срба, данас мање од десет одсто од тог броја, при томе многи од њих не смију да кажу да су Срби. Боје се.
Нестанак
ГЛАС: Да ли и како власти Српске и Србије могу помоћи?
ГОЛО: Нама је овдје неопходна њихова отворена подршка. Недавно је усвојена Декларација на Свесрпском сабору. Она не би требало да остане мртво слово на папиру. Затражићу од Србије да отвори државну канцеларију за Србе у региону. Није исто бити Србин у Паризу или Берлину и рецимо у Мостару, у ком је српски народ суочен са проблемима који пријете његовом опстанку на овим просторима. Некада је у Мостару живјело 35.000 Срба, данас мање од десет одсто од тог броја, при томе многи од њих не смију да кажу да су Срби. Боје се.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
