Душан Басташић за „Глас Српске“: Дјеца више уче о искрцавању у Нормандији, него о Јадовну

Рекао је ово предсједник Удружења “Јадовно 1941” Душан Басташић у интервјуу за “Глас Српске” нагласивши да је један од њихових дугогодишњих активности лоцирање крашких јама, мјеста гдје су убијане жртве госпићке групе логора. Прије рата биле су уцртане на картама, али када дођете на терен, он је зарастао. Лика и Велебит обилују јамама. До сада су нашли 11, а сада су на прагу највећег открића, непознате јаме дубоке 131 метар у којој су нађене кости на зидовима и на дну.

ГЛАС: Обиљежили сте Дан сјећања на Јадовно, по 14. пут. Какав је осјећај и шта у Вама буди сваки одлазака на Велебит?

БАСТАШИЋ: Није лако истрајати, временом је то велико искушење, одржавамо континуитет, окупили смо потомке и поштоваоце жртава из Републике Српске, посебно из Бањалуке и поткозарских општина, али и из Београда, Чачка, Новог Сада, Љубљане. Било је и оних који су дошли из иностранства, а били су ту и умјетници и пјесници. Први пут чула се и пјесма, а служила су три свештенослужитеља на челу са парохом госпићко-смиљанским Драганом Михајловићем. Било је свечано и нећу рећи да је било тужно, јер смо дубоко увјерени да се ти наши свети новомученици радују када ми дођемо на мјеста њиховог страдања. Све је прошло без инцидента, нико се није повриједио, а нико нам није ни пријетио.

ГЛАС: Човјек када стоји поред Шаранове јаме и свих мјеста гдје су се дешавали страшни злочини, копка га да истражује шта се десило и како је неко могао на тако свиреп начин да почини недјела. Јесмо ли достојни наших предака?

БАСТАШИЋ: Помијешана су осјећања, постоји свијест да се налазите на мјесту масовног злочина, који је био заборављен и игнорисан, а такви злочини не застаријевају. Тај осјећај је интензивнији, јер знате да су тјелесни остаци жртава још ту, а онда ми, потомци жртава, чији су дједови тамо пострадали, имамо осјећај да враћамо дуг. Нисмо заборавили и није нам свеједно што их нисмо познавали и били смо закинути у нашем одрастању за њихово присуство, јер ми не знамо шта је дједово кољено. Ту је и осјећај поноса што је нас неколицина из Бањалуке и Београда успјела да анимира људе да дођу и долазе већ 14 година на Јадовно.

ГЛАС: Јесте ли активним дјеловањем стали у крај забораву злочина који се догодио у НДХ почетком Другог свјетског рата на подручју комплекса овог логора?

БАСТАШИЋ: Таквим нечим моћи ћемо се похвалити када тема буде присутна у уџбеницима. Она јесте уведена, али ни близу у мјери у којој заслужује. Имате апсурдну ситуацију да у уџбеницима историје за девети разред о искрцавању у Нормандији имате десет пута више простора него о овоме о чему ми причамо. Исто тако то ћемо моћи да кажемо и када добијемо музеј жртава геноцида почињених над Србима, а ми то још немамо, када будемо организовано водили екскурзије и групе ђака на та мјеста страдања, када будемо имали више документарних филмова, али и некога од доктора наука који је докторирао на ту тему. Посљедње двије деценије није нико.

ГЛАС: Знају ли дјеца довољно о злочинима који су се дешавали на подручју комплекса логора смрти НДХ, Госпић - Јадовно - Паг?

БАСТАШИЋ: Ни моја генерација не зна довољно о злочинима који су се дешавали на подручју комплекса логора смрти НДХ, Госпић - Јадовно - Паг, јер то у школи нисмо учили, а тек у другој половини осамдесетих почело се више причати о овом злочину, а посебно млађе генерације страшно мало знају. Посљедњих неколико година и има нешто у уџбеницима, али је то недовољно.

ГЛАС: Пјесма “Теци, реко” “Београдског синдиката” и Павлине Радовановић наишла је на позитивне критике. Како сте Ви то доживјели?

БАСТАШИЋ: Та пјесма појавила се недавно на новом албуму “Синдикално прољеће” и тема је јасеновачко страдање. То није уобичајено у нашој музици, такво нешто се обично до сада преносило код гусларских пјесама. То до сада није био случај у забавној музици и у хип-хопу. Она је емитована на Дан сјећања због добре сарадње чланова нашег удружења у Београду са продуцентима и фронтменом Феђом Димовићем и они су направили аранжман, а снимљен је и кратки филм.

Термин

ГЛАС: Дуго сте говорили да је термин “покољ” требало да буде одредница за злочин геноцида НДХ над Србима. Докле је дошло када је ријеч о том питању?

БАСТАШИЋ: Пошто се бавим овом темом посљедњих 16-17 година опште је познато да јеврејски страдални народ има два термина за геноцид над тим народом, то је планетарно познат назив “холокауст” и “шоа”. Јермени имају термин за злочин почињен над њима 1915. године “Медс Јегхерна” - велики злочин, Роми имају два назива, а Срби немају. Зато сам окупио једну групу људи, историчаре и лингвиста и онда смо одабрали ријеч “покољ” - за геноцид почињен над Србима од стране НДХ. То је легитимно право нашег удружења и представили смо га јавности. Наишло је на осуду и противљење дијела научне заједнице и стручне јавности, јер аргумент је био да је ријеч о преименовању геноцида, што није тачно. Ми на свим мјестима користимо тај термин и у посљедњих двије-три године се укоријенио. Добили смо велику подршку, а све је мање гласова који се томе противе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.